Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nepostojanja pretpostavki

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja redovnih sudova u porodičnom sporu. Žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, već se osporava primena procesnog prava zbog litispendencije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Petrović iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Slađane Petrović izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Somboru P. 223/07 od 16. januara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Somboru Gž. 656/08 od 17. juna 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3474/08 od 17. decembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Slađana Petrović iz Sombora je 20. februara 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Somboru P. 223/07 od 16. januara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Somboru Gž. 656/08 od 17. juna 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3474/08 od 17. decembra 2008. godine, zbog povrede prava i načela iz člana 23, člana 25, člana 32. stav 1, člana 64. st. 1. i 3, člana 66. stav 1. i člana 149. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je 18. oktobra 2007. godine podnositeljka ustavne žalbe podnela Opštinskom sudu u Somboru predlog za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba i da prvostepeni sud nije odlučio o tom predlogu; da su postupajući sudovi doneli osporena rešenja suprotno Ustavu i Porodičnom zakonu i da “ispada da su tužilje izvršile nasilje nad tuženim a ne tuženi nad njima“; da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužilja (podnositeljka ustavne žalbe i njena maloletna ćerka), morao da ukine rešenja nižestepenih sudova, jer je “veće Okružnog suda u Somboru bilo sastavljeno od sudija koji suprotno članu 203. stav 2. Porodičnog zakona nemaju stečena posebna znanja iz oblasti prava deteta“; da su sve sudije koje su postupale u ovom porodičnom sporu isključivo štitile tuženog i da se, u smislu merodavnih odredaba Porodičnog zakona, nisu rukovodile najboljim interesima maloletne ćerke podnositeljke ustavne žalbe i da nisu zaštitili dete od nasilja u porodici. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (član 82. stav 1.); da ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži razloge i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom (član 85. stav 1.).

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Opštinskim sudom u Somboru vođen parnični postupak po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i njene maloletne ćerke M.P. protiv tuženog, radi lišenja roditeljskog prava, zabrane održavanja ličnih odnosa i izricanja mere zaštite od nasilja u porodici.

Opštinski sud u Somboru je osporenim rešenjem P. 223/07 od 16. januara 2008. godine odbacio tužbu tužilja kao nedozvoljenu i obavezao tužilje da na ime troškova parničnog postupka isplate tuženom iznos od 74.500,00 dinara. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da su tužilje preciziranim tužbenim zahtevom tražile da se izmeni presuda Opštinskog suda u Somboru P. 115/05 od 17. avgusta 2005. godine u delu kojim je odlučeno o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, tako što će prvostepeni sud odrediti da Slađana Petrović (prvotužilja) samostalno vrši roditeljsko pravo u odnosu na mal. M.P. (drugotužilja) i da zabrani Zoranu Petroviću da održava lične odnose sa drugotužiljom i da prilazi prvotužilji i drugotužilji na udaljenosti najmanje od 50m u svim prostorijama i na javnom prostoru, kao i da zabrani tuženom ubuduće da uznemirava tužilje; da je prvostepeni sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je 8. marta 2006. godine mal. M.P, ovde drugotužilja, podnela tužbu protiv istog tuženog u predmetu P. 258/06 i da je postavila tužbeni zahtev kojim je tražila da se izmeni presuda Opštinskog suda u Somboru P. 115/05 od 17. avgusta 2005. godine u delu kojim je tuženi obavezan da plaća izdržavanje u iznosu od 3.000,00 dinara mesečno, tako što će se povećati iznos na ime alimentacije; da je 20. marta 2006. godine tuženi Zoran Petrović podneo tužbu protiv prvotužilje Slađane Petrović u predmetu P. 305/06 i postavio tužbeni zahtev kojim je tražio da se Slađana Petrović delimično liši roditeljskog prava nad mal. M.P. i da se izmeni presuda Opštinskog suda u Somboru P. 115/05 od 17. avgusta 2005. godine u delu kojim je odlučeno o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, tako što će se, pored ostalog, mal. M.P. poveriti ocu Zoranu Petroviću na staranje, čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje njenom imovinom; da je rešenjem tog suda P. 258/06 od 31. marta 2006. godine određeno zajedničko raspravljanje po tužbama mal. M.P. i Zorana Petrovića i da će se postupak voditi pod brojem P. 258/06; da je 9. avgusta 2006. godine prvotužilja podnela Opštinskom sudu u Somboru tužbu (u predmetu P. 985/06) protiv istog tuženog, tražeći da prvostepeni sud potpuno liši tuženog roditeljskog prava i da odredi da Slađana Petrović samostalno vrši roditeljsko pravo nad mal. M.P., tako što će se ona smestiti u domaćinstvo njene majke, koja će isključivo odlučivati o čuvanju, vođenju neposredne brige o maloletnoj ćerki, vaspitanju, obrazovanju, promeni prebivališta deteta, raspolaganju imovinom deteta, preduzimanju većih medicinskih zahvata i zastupanju deteta, kao i da se privremeno zabrani i ograniči održavanje ličnih odnosa između tuženog i mal. M.P. i spreči prilazak članu porodice na udaljenost bliže od 50m i pristup oko mesta stanovanja i rada člana porodice u trajanju od godinu dana; da je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu od 13. oktobra 2006. godine odlučio da se spoji predmet P. 958/06 sa predmetom P. 258/06, te da je ovde prvotužilja, nakon spajanja navedenih predmeta, precizirala tužbeni zahtev tako što je tražila da prvostepeni sud zabrani održavanje ličnih odnosa između tuženog i mal. M.P. i spreči prilazak članu porodice na udaljenost bliže od 50m i pristup oko mesta stanovanja i rada člana porodice, sve dok za to postoje opravdani razlozi; da iz svega navedenog proizlazi da se pred ovim sudom između istih stranaka vodi parnica pod brojem P. 258/06 u pogledu istog zahteva, pa je, u smislu člana 197. stav 3. Zakona o parničnom postupku, tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena, što znači da je osnovan prigovor litispendencije koji je istakao tuženi.

Odlučujući o žalbi tužilja protiv prvostepenog rešenja, Okružni sud u Somboru je 17. juna 2008. godine doneo osporene rešenje Gž. 656/08, kojim je: u stavu I izreke delimično usvojio žalbu i preinačio rešenje Opštinskog suda u Somboru P. 223/07 od 16. januara 2008. godine u stavu II izreke, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tuženog za nadoknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 55.750,00 dinara, a u preostalom delu žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rešenje, a u stavu II izreke obavezao tuženog da na ime troškova žalbenog postupka naknadi tužiljama iznos od 3.750,00 dinara. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je istaknuto: da je prema stanovištu Okružnog suda, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje i da se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi da u konkretnom slučaju nema litispendencije; da su tačni žalbeni navodi da su tužilje podneskom od 18. oktobra 2010. godine tražile od Opštinskog suda u Somboru da ih oslobodi od plaćanja troškova postupka i da prvostepeni sud nije odlučio o tom zahtevu; da iz sadržine navedenog zahteva proizlazi da su tužilje tražile oslobađanje od plaćanja troškova taksi, predujma troškova svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa; da su prvostepenim rešenjem obavezane tužilje na naknadu troškova punomoćnika tuženog u ovoj pravnoj stvari (sastava odgovora na tužbu, podnesaka i pristupa na ročištima), a ne na naknadu troškova koji se ističu u zahtevu tužilja; da je odredbama čl. 166. st. 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku propisano da će, kada je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka, prvostepeni sud priznati stranki pravo na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite prava stranke i da se za zastupnika postavlja advokat sa spiska advokata koji sudu dostavlja Advokatska komora, te da zastupnika postavlja i razrešava predsednik suda; da su tužilje za zastupanje u ovoj pravnoj stvari angažovale advokata Radomira Mrdaka iz Sombora i da su tužilje na ročištu za glavnu raspravu od 21. juna 2007. godine dostavile punomoćje za zastupanje, dakle, pre podnetog predloga za oslobađanje od plaćanja troškova postupka; da iz navedenih razloga, žalbeni navodi kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije odlučio o zahtevu tužilja za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, ne utiču na pravilnost pobijanog prvostepenog rešenja; da je drugostepeni sud zaključio da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu visine troškova parničnog postupka i da tuženi ima pravo na naknadu troškova parničnog postupka u ukupnom iznosu od 55.750,00 dinara.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 3474/08 od 17. decembra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilja izjavljenu protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno: da je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan zaključak nižestepenih sudova da u pogledu istog zahteva i između istih parničnih stranaka teče parnica pred Opštinskom sudom u Somboru u predmetu P. 258/06; da je suština odredbe člana 197. stav 3. Zakona o parničnom postupku u tome da u pogledu istog tužbenog zahteva i između istih parničnih stranka istovremeno ne mogu teći više parnica, bez obzira na materijalnopravnu sadržinu takvog zahteva; da se u obe pomenute parnice vodi postupak koji je u vezi sa porodičnim odnosima, a na koje se saglasno članu 202. Porodičnog zakona primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako zakonom nije drugačije određeno i da se, s obzirom na to da Porodični zakon u pogledu litispendencije nije drugačije odredio, ima primeniti navedena odredba Zakona o parničnom postupku, te da se time ne derogiraju odredbe Porodičnog zakona na koje tužilje ukazuju u reviziji, a koje se odnose na zaštitu od nasilja u porodici (čl. 197. i 198. PZ), jer će se te odredbe primeniti prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva tužilja u ranije pokrenutoj parnici.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenim rešenjima povređeno njeno pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo deteta iz člana 64. stav 1. i 3. Ustava, pravo na posebnu zaštitu majke i deteta iz člana 66. stav 1. Ustava i načelo nezavisnosti sudije iz člana 149. stav 1. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka žalbe je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, te da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti i da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 1. i 3.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.); da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (član 149. stav 1.).

5. S obzirom na to da se odredbom člana 149. stav 1. Ustava ne garantuje neko ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, Ustavni sud je razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta drugih prava zajemčenih Ustavom, na čiju se povredu u žalbi ukazuje.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim rešenjima povređeno ustavno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i na kojima se zasnivaju osporena rešenja. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnositeljka ustavne žalbe osporava pravilnost i zakonitost osporenih rešenja a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi doneli osporena rešenja bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući procesno pravo. Pored toga, Ustavni sud je zaključio da su očigledno neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da je nepostupanjem Opštinskog suda u Somboru po njenom predlogu za oslobađanje od plaćanja parničnih troškova povređeno njeno pravo na pristup sudu. Naime, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Somboru dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je prvostepenim rešenjem podnositeljka obavezana samo na naknadu troškova punomoćnika tuženog i da je ona angažovala punomoćnika za zastupanje u ovoj pravnoj stvari, te da prvostepeni sud nije imao obavezu da odluči o njenom predlogu za oslobađanje od plaćanja troškova taksi, predujma troškova svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe imala dva punomoćnika u ovom predmetu i da ona nije ispunila Zakonom o parničnom postupku propisane uslove za ostvarivanje siromaškog prava, Ustavni sud nalazi da navedenom radnjom nečinjenja prvostepenog suda, u konkretnom slučaju, nije ni moglo biti povređeno pravo podnositeljke na pristup sudu.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije argumentovala navode da sudije koje su donele osporeno drugostepeno rešenje nemaju stečena posebna znanja iz oblasti prava deteta i da ti navodi zapravo predstavljaju rezultat subjektivne ocene podnositeljke o nedovoljnom poznavanju Porodičnog zakona od strane postupajućih sudija. Polazeći od činjenice da podnositeljka ustavne žalbe u reviziji protiv osporenog drugostepenog rešenja nije istakla da članovi veća Okružnog suda u Somboru ne poseduju navedena specijalistička znanja, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijarnog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima (kada su zakonom dozvoljeni). Samim tim, podnositeljka ustavne žalbe se ne može pozivati na “nezakonito postupanje drugostepenog suda“, ukoliko to nije istakla u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Imajući u vidu da su u konkretnom slučaju postupajući sudovi odlučivali samo o postojanju procesnih pretpostavki za postupanje po tužbi podnositeljke ustavne žalbe i da zbog postojanja identiteta parničnih stranaka i tužbenih zahteva nisu mogli da ispitaju osnovanost tužbenog zahteva, Ustavni sud je zaključio da se predmet odlučivanja u ovoj pravnoj stvari ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 64. stav 1. i 3 i člana 66. stav 1. Ustava, a čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi. Pored toga, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi se mogao dovesti u vezu sa povredom prava iz čl. 23. i 25. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević