Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede suđenja u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Sud je utvrdio da ukupno trajanje postupka od pet godina i jednog meseca nije nerazumno s obzirom na prekide.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Dautovića iz Sremske Kamenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Dautovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3243/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Dautović iz Sremske Kamenice je 18. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3243/08 od 4. februara 2009. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4683/09 od 22. oktobra 2009. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored izloženog toka postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a kasnije i pred Trgovinskim sudom u Beogradu, navedeno da je dugim trajanjem postupka pred sudovima obezvređeno prijavljeno potraživanje podnosioca ustavne žalbe u postupku likvidacije tuženog tako da dosuđeni i utvrđeni iznosi ne predstavljaju naknadu nematerijalne štete koju podnosilac trpi. Pored toga je navedeno da podnosiocu nisu priznati svi parnični troškovi, već su isti prebijeni sa troškovima zastupanja tuženog, koji su istom priznati kao da je uspeo sa svojim protivljenjem u celosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. septembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog A.D. za osiguranje „Imperijal“ iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete nastale u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Novom Sadu.

Rešenjem Opštinskog suda P. 6702/2004 od 2. marta 2005. godine prekinut je parnični postupak saglasno odredbi člana 214. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, jer je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) L. 27/05 od 26. januara 2005. godine nad tuženim pokrenut postupak likvidacije.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao poverilac, 22. aprila 2005. godine u postupku likvidacije tuženog podneo prijavu potraživanja u iznosu od 489.108 dinara, da bi Trgovinski sud rešenjem L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine u stavu prvom izreke rešenja delimično utvrdio potraživanja poverioca, u stavu drugom delimično osporio potraživanja, dok je stavom trećem izreke uputio poverioca da u roku od osam dana od dana prijema rešenja pokrene parnicu radi utvrđivanja osporenog dela potraživanja.

Podnosilac ustavne žalbe je zatim podneskom od 24. januara 2008. godine predložio nastavak postupka prekinutog rešenjem Opštinskog suda P. 6702/2004 od 2. marta 2005. godine. Postupajući po predlogu tužioca, Opštinski sud je sledećeg dana doneo rešenje P. 9594/2007 kojim se u stavu prvog izreke oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje po tužbi, a u stavu drugom izreke je odlučeno da će se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostaviti Trgovinskom sudu kao stvarno i mesno nadležnom.

Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, Trgovinski sud je doneo rešenje P. 1692/08 od 21. marta 2008. godine kojim je prekinuo postupak, jer je nad tuženim otvoren postupak stečaja rešenjem istog suda St. 43/07 od 26. aprila 2007. godine.

Nakon prijema navedenog rešenja, tužilac je 2. aprila 2008. godine podneo predlog za nastavak postupka, da bi Trgovinski sud šest dana kasnije zakazao ročište za glavnu raspravu za 21. april 2008. godine.

Osporenom presudom Trgovinskog suda P. 3243/08 od 4. februara 2009. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da postoji potraživanje tužioca prema tuženom, i to: u iznosu od 30.000 dinara na ime pretrpljenog straha, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. februara 2009. godine pa do isplate; u iznosu od 30.000 dinara za pretrpljene bolove, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. februara 2009. godine pa do isplate; na ime naknade materijalne štete u iznosu od 5.591 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. januara 2005. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se utvrdi postojanje njegovog potraživanja prema tuženom, i to: u iznosu od 80.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; u iznosu od 20.000 dinara na ime pretrpljenih bolova; u iznosu od 40.000 dinara na ime pretrpljenog straha; u iznosu od 18.000 dinara na ime izgubljene zarade, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. avgusta 2004. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke presude odbačena je tužba u delu u kome je traženo da se utvrdi postojanje potraživanja tužioca prema tuženom, i to: u iznosu od 45.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; u iznosu od 55.000 dinara na ime pretrpljenih bolova; u iznosu od 70.000 dinara na ime pretrpljenog straha; u delu u kome je traženo da se utvrdi postojanje potraživanja na ime zakonske zatezne kamate na priznati iznos od 63.000 dinara, počev od 18. aprila 2005. godine pa do isplate; u delu u kome je traženo utvrđenje potraživanja na ime troškova prevoza u vezi sa lečenjem u iznosu od 1.440 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 2004. godine, pa do isplate. Stavom četvrtim izreke osporene presude je konstatovano da je u preostalom delu tužba povučena, dok je stavom petim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbama stranaka, Viši trgovinski sud je 22. oktobra 2009. godine doneo presudu Pž. 4683/09 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u prvom, drugom i trećem stavu izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu petom izreke i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 48.797,88 dinara. U obrazloženju ove osporene presude, pored ostalog, je navedeno da je u postupku pred prvostepenim sudom činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, i to na sledeći način: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje potraživanja tužioca prema tuženom na ime naknade nematerijalne zbog pretrpljenih bolova i straha, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i materijalne štete nastale na vozilu usled saobraćajne nezgode; da među parničnim strankama nije sporno da je tužilac prijavio svoje potraživanje u postupku likvidacije tuženog i da mu je rešenjem Trgovinskog suda L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine isto delimično priznato, a delimično osporeno; da nije sporno da se 18. jula 2004. godine dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj je tužilac pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu; da je iz pravnosnažne presude Opštinskog suda K. 1576/04 od 29. novembra 2004. godine utvrđeno da je okrivljeni, Milan Kurilić iz Novog Sada, oglašen krivim što je 18. jula 2004. godine u 11,50 časova u Novom Sadu na raskrsnici ulice Klare Feješ i ulice Ćirila i Metodija kao učesnik u saobraćaju, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo ljudi upravljajući putničkim automobilom registarske oznake NS 116-888, kada je svojim prednjim čelnim delom udario putničko vozilo marke „OPEL ASCONA“ registarske oznake NS 845-71 kojim je upravljao oštećeni (tužilac u tom sporu) i usled kog udara je oštećeni zadobio lake telesne povrede u vidu mnogobrojnih nagnječenja po telu, čime je izvršio krivično delu ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 195. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonima; da je iz nalaza i mišljenja veštaka dr Vladimira Šarčeva od 8. novembra 2004. godine utvrđeno da je tužilac u predmetnoj saobraćajnoj nesreći pretrpeo laku telesnu povredu koja nije za posledice imala trajno umanjenje životne aktivnosti, kao i da naruženost ne postoji; da je tužilac nakon povrede narednih jedan do dva sata trpeo bolove srednjeg intenziteta, a nakon primene analgetika i uz mirovanje bolovi se postepeno smanjili i narednih dana su se javljali bolovi lakog intenziteta, da bi nakon desetak dana prestali; da je iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra prof. dr Svetlane Drezgić-Vukič od 1. decembra 2004. godine utvrđeno je da je tužilac prilikom same nesreće trpeo primarni strah intenziteta osam (na skali od jedan do deset) koji je posledica straha za sopstveni život i iznenadnosti i same situacije koju nije mogao da izbegne; da je ovaj intenzitet straha trajao je koliko i sama nesreća; da ga je zamenio sekundarni strah intenziteta od pet do šest kao posledica straha za prirodu samih povreda i da je trajao do ukazane pomoći na hirurgiji; da je narednih sedam dana sekundarni strah je bio intenziteta šest kao posledica straha za ishod samih povreda jer je imao niz psihičkih i telesnih smetnji; da je nakon toga još četiri nedelje sekundarni strah bio intenziteta tri do četiri i još mesec dana dva do tri; da tužilac i sada ima povremene strahove koji su posledica pretrpljenog primarnog straha i razvoja postraumatskog stresnog poremećaja; da je iz nalaza i mišljenja veštaka Ace Jezdimirovića od 10. januara 2005. godine utvrđeno je da visina nastale štete na vozilu tužioca obračunata prema stanju i vrednostima na dan izrade nalaza i mišljenja iznosi 124.768 dinara, od čega je visina nastale totalne štete 119.117 dinara a i posebna naknada za promet vozila 5.551 dinar. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 200. st. 1. i 2, člana 897. i člana 940. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrđujući potraživanja tužioca jer tuženi kao osiguravajuća organizacija odgovara za štetu trećim licima u skladu sa navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Istaknuto je i to da je prilikom utvrđivanja visine pravičnih naknada na ime nematerijalne štete, prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima i prilikom orjentacije za utvrđivanje visine primenio Pregled najviših orijentacionih iznosa utvrđenih na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 8. februara 1999. godine i to iznos naknada valorizovan za 2009. godinu, kao i da je pravilno primenio kriterijum odmeravanja visine štete u vreme presuđenja i dosudio zakonsku zateznu kamatu od tog dana. Viši trgovinski sud je preinačio odluku o troškovima na osnovu odredaba člana 149. stav 2. i člana 161. Zakona o parničnom postupku, a srazmerno uspehu stranaka u parnici.

4. Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. st. 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, a da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. stav 1. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, kao i da kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknada prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika (član 189.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nešto preko dve godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 17. septembra 2004. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, pa do 22. oktobra 2009. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao pet godina i jedan mesec.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega ukazuje da u parničnom postupku sudovi nisu postupali u navedenom predmetu u periodu od 2. marta 2005. godine do 21. aprila 2008. godine, zbog posledica pokretanja postupka likvidacije, odnosno postupka stečaja nad tuženim. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je 22. aprila 2005. godine u postupku likvidacije tuženog podneo prijavu potraživanja u iznosu od 489.108 dinara, da bi mu prijavljena potraživanja bila delimično utvrđena, dok je za osporeni deo tih potraživanja podnosilac upućen da pokrene parnični postupak, odnosno u konkretnom slučaju, da traži nastavak prekinutog postupka. Dakle, o potraživanju podnosioca prema tuženom, odlučivano je i u postupku likvidacije tuženog, tako da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o neaktivnosti sudova u navedenom periodu.

Ustavni sud nalazi da je postupanje Trgovinskog suda i Višeg trgovinskog suda bilo ažurno i efikasno. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 2. aprila 2008. godine podneo predlog za nastavak postupka, a Trgovinski sud je postupio ažurno i zakazao ročište za glavnu raspravu već za 21. april 2008. godine, da bi devet meseci kasnije - 4. februara 2009. godine doneo osporenu presudu P. 3243/08 od 4. februara 2009. godine, dok je postupak pravnosnažno okončan 22. oktobra 2009. godine, kada je Viši trgovinski sud doneo presudu Pž. 4683/09.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog sudskog postupka ukazuje da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, da se o istaknutom tužbenom zahtevu u parničnom postupku vođenim pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3243/08 odluči u razumnom roku, jer se period pet godina i jednog meseca ne može okvalifikovati kao nerazuman, posebno imajući u vidu i činjenicu da je u toku parničnog postupka nad tuženim bio pokrenut postupak likvidacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu načela zabrane diskriminacije i povredu prava na pravično suđenje zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u suštini nezadovoljan ishodom pred redovnim sudovima zbog činjenice „da je dugo trajanje postupka uslovilo da dosuđeni iznosi naknade nematerijalne štete ne predstavljaju naknadu štete koju podnosilac trpi“, kao i u pogledu dosuđenih troškova postupka.

Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da ni navodi niti razlozi ustavne žalbe nisu takve prirode da se mogu dovesti u vezu sa navodnim povredama ili ugrožavanjem označenih prava. Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi o tužbenom zahtevu podnosioca raspravljali u dva stepena, te da su za svoje razloge dali detaljne, jasne, precizne i logične zaključke zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Naime, sudovi su visinu naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe dosudili saglasno odredbama čl. 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, a na osnovu Pregleda najviših orijentacionih iznosa naknade nematerijalne štete utvrđenih na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 8. februara 1999. godine, koji je valorizovan za 2009. godinu. Kako se radi o valorizovanim iznosima za godinu u kojoj su i donete osporene presude, po mišljenju Ustavnog suda, dužina trajanja predmetnog postupka nije mogla imati uticaj na visinu utvrđene naknade nematerijalne štete. Pored toga, Viši trgovinski sud je, saglasno odredbama člana 149. stav 2. i člana 150. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe ne pripadaju svi traženi parnični troškovi, jer je on samo delimično uspeo, pa mu stoga i troškovi parničnog postupka pripadaju srazmerno uspehu u parnici.

Takođe, ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama podnosiocu nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava, pa je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede suđenja u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti