Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je trajao deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2600/2012
12.11.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Đ. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3967/01, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5083/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ. iz B. je 31. marta 2012. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50835/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3521/11 od 7. decembra 2011. godine, zbog povrede prava pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je predmetni postupak vođen po njenoj tužbi kojom je tražila da sud utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji je njen pok. otac zaključio sa njenim bratom; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom koja nije obrazložena, proizvoljno ocenio činjenično stanje i proizvoljno primenio materijalno i procesno pravo kada je odbio žalbu podnositeljke i potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen njen tužbeni zahtev, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje; da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer je predmetni postupak trajao 10 godina; povređeno joj je i pravo na jednaku zaštitu prava, kao i pravo na imovinu jer joj je osporenom odlukom uskraćeno pravo na nasleđe.

Podnositeljka je tražila naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini iden tičan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50835/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. decembra 2001. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D. J, radi poništaja ili raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Predmet je dobio broj P. 3967/01. Tužbeni zahtev je preciziran 13. decembra 2005. godine.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je 16 ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata i saslušanjem većeg broja svedoka, izvršeno je suočenje između svedoka, kao i između svedoka i parničnih stranaka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok četiri ročišta nije održano, i to: dva jer nije pristupio pozvani svedok, jedno zbog neprisustvovanja tuženog, jedno zbog protesta radnika u pravosuđu. Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmet je dobio broj P. 50835/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50835/10 od 21. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju R. br. 9/86 od 4. februara 1986. godine, zaključen između pokojnog B. J, kao primaoca izdržavanja i tuženog D. J, kao davaoca izdržavanja ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja obaveze davaoca izdržavanja; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 225.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3521/11 od 7. decembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50835/10 od 21. marta 2011. godine. U obrazloženju presude je navedeno: da se sve vreme od zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju pa do smrti B. J, o njemu brinuo tuženi, kao i njegova porodica; da je tužilja bila u kontaktu sa pokojnim ocem i bratom, ali je retko odlazila u posetu kod njih već su oni nju posećivali, a za postojanje spornog ugovora saznala je nakon što je pokrenula ostavinski postupak iza pokojnog oca; da je, polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključio prvostepeni sud da je potreba za izdržavanjem kod primaoca izdržavanja, sada pokojnog B. J, bila odlučujuća za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne da bi se tužilja onemogućila da ostvari svoja nasledna prava, a razloge koje je za ovakav svoj zaključak dao prvostepeni sud u svemu kao dovoljne i jasne prihvata i Apelacioni sud, te je stoga pravilno odlučio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav sporni ugovor o doživotnom izdržavanju.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 58. Ustava, pored ostalog, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 3. decembra 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, prvostepena presuda je doneta nakon devet godina i tri meseca od podnete tužbe i u tom periodu je bilo održano 16 ročišta dok četiri ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je odlučio posle devet meseci. Po oceni Suda, bez obzira na činjeničnu i pravnu složenost predmetne parnice, prvostepeni postupak je neopravdano trajao preko devet godina, te isključivu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud.

Dakle, parnični postupak je ukupno trajao deset godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer je prisustvovala svih ročištima za glavnu raspravu, a takođe, predmet spora je bio za nju od nesumnjivo velikog značaja, jer je tangirao njena potencijalna nasledna prava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3967/01, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50835/10, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U vezi zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila dokaze da je u predmetnom postupku pretrpela pravno relevantnu materijalnu štetu, te je navedeni zahtev odbačen u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3521/11 od 7. decembra 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon postupajućih sudova, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao sud više instance još jednom oceni zakonitost osporene presude, za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe koji su suštini ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je nadležan drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su Prvi osnovni sud u Beogradu, kao prvostepeni sud i Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe koji se odnosi na poništaj ili raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je potreba za izdržavanjem kod primaoca izdržavanja bila odlučujuća za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne da bi se podnositeljka onemogućila da ostvari svoja nasledna prava, te je osporenom presudom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za ništavost ili raskid spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Takođe, u vezi navoda podnositeljke da osporena odluka nije obrazložena, Ustavni sud ukazuje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz navedenog člana Ustava, jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud konstatuje da su neutemeljeni navodi podnositeljke izneti u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu od zadiranja države aktima javne vlasti u mirno uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, što se u konkretnom slučaju nije ostvarilo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3521/11 od 7. decembra 2011. godine odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti