Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja parničnog postupka od 11 godina, čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava u vezi sa tokom zatezne kamate.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. U. iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. U. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 1229/2000 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Đ. U. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine, u delu kojim je usvojena žalba tužene i preinačena prvostepena presuda i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 345/07 od 19. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. U. iz P. je 11. juna 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 1229/2000, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 31. maja 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tužene Z. G, radi sticanja bez osnova; da je prvostepena presuda P. 1229/2000 kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev doneta 12. maja 2005. godine, dok je Okružni sud u Pančevu rešenjem Gž. 311/06 od 27. decembra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je nova prvostepena presuda P. 345/07, kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev, doneta 19. septembra 2008. godine; da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine preinačio deo prvostepene presude tako što je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na zakonsku zateznu kamatu za period od 11. marta 1999. godine, kada je tužena stekla bez osnova novac do presuđenja, dok je u ostalom delu prvostepena presuda potvrđena; da je podnosilac nezadovoljan osporenom presudom, jer je finansijski oštećen, da je tom presudom povređeno materijalno pravo i da je besmislen navod u njenom obrazloženju, da se u predmetnom sporu ne radi o vraćanju zajma već o vraćanju vrednosti udela u komanditnom društvu, jer imajući u vidu da se radi o vraćanju novca, irelevantno je po kom osnovu je novac primljen; da je u sličnoj pravnoj situaciji Vrhovni sud Srbije u presudi Rev. 671/06 od 7. septembra 2006. godine zauzeo pravni stav da kako je isplata izvršena po ništavom predugovoru, to su nižestepeni sudovi pravilno naložili povraćaj primljenog novčanog iznosa sa pripadajućom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate; da se iz citirane presude vidi da je Vrhovni sud Srbije dosudio vraćanje nominalnog (glavnog) iznosa sa kamatom od podnošenja tužbe. Navedenu presudu podnosilac nije priložio već se samo pozvao na nju. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P. 1118/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 1229/2000), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. maja 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv Z. G, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 1229/2000. Rešenjem Opštinskog suda u Pančevu P. 1229/2000 od 5. juna 2000. godine usvojen je predlog tužioca pa je određena privremena mera kojom je zabranjeno tuženoj otuđenje ili opterećenje njenog udela u komanditnom društvu „F.“ u P, kao i otuđenje ili opterećenje njenog dela nepokretnosti – kuće u P. i određeno je da će privremena mera trajati do pravnosnažnog okončanja ove parnice.

Rešenjem Opštinskog suda u Pančevu P. 1229/2000 od 12. juna 2000. godine delimično je usvojen prigovor tužene izjavljen na rešenje o određivanju privremene mere, te je to rešenje stavljeno van snage u delu kojim je tuženoj zabranjeno da otuđi ili optereti svoj deo nepokretnosti – kuće u P, dok je u preostalom delu privremena mera ostala na snazi.

Pred Opštinskim sudom u Pančevu održano je 16 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničih stranaka u više navrata, uvidom u određenu dokumentaciju, saslušanjem većeg broja svedoka, veštačenjem od strane dva veštaka grafologa, kao i veštačenjem od strane Zavoda za sudska veštačenja iz N. S, dok deset ročišta nije održano, i to: tri zbog nedolaska svedoka, dva bez navođenja razloga, tri na zahtev tužene, jedno zbog nedolaska veštaka i jedno na saglasan predlog stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 1229/2000 od 12. maja 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je raskinut aneks ugovora zaključen dana 10. marta 1999. godine između tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i pok. M. G, supruga tužene, te je obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati ukupan iznos od 229.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 11. marta 1999. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 91.385,00 dinara. Navedena presuda je dostavljena tuženoj strani posle sedam meseci, te je tužena izjavila žalbu protiv prvostepene presude tek 19. januara 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 311/06 od 27. decembra 2006. godine žalba tužene je usvojena, pa je ožalbena presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 1229/2000 od 12. maja 2005. godine ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 345/07 i održano je šest ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana na zahtev tužene.

Na ročištima su ponovo saslušani svedoci, saslušane su parnične stranke i pročitani su celokupni spisi predmeta.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 345/07 od 19. septembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je raskinut aneks ugovora zaključen dana 10. marta 1999. godine između tužioca i pok. M. G, te je obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati ukupan iznos od 229.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 11. marta 1999. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 136.975,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine žalba tužene je delimično usvojena i delimično odbijena, pa je žalbom pobijana presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 345/07 od 19. septembra 2008. godine u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos od 229.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. septembra 2008. godine pa do konačne isplate, kao i u delu odluke o troškovima postupka potvrđena, dok je u preostalom pobijanom delu preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od 11. marta 1999. godine do 19. septembra 2008. godine, kao i u delu kojim je traženo utvrđenje da je raskinut aneks ugovora zaključen dana 10. marta 1999. godine između tužioca i pokojnog M. G.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da su 1998. godine DP „D. p.“, koje je kao direktor zastupao tužilac, i pokojni M. G, suprug tužene, zaključili ugovor o osnivanju komanditnog društva za trgovinu štampom i duvanom, tako što je M. G. u istom društvu postao suvlasnik sa 2%, a DP „D. p.“ sa 98% vlasničke kvote; da su zatim zaključili aneks tog ugovora o promeni vlasničkih udela u komanditnom društvu, tako da je M. G. postao vlasnik sa 98%, a DP sa 2% udela; da su nakon toga pokojni M. G. i tužilac postigli dogovor da će tužilac, kao fizičko lice, pomoći M. G. u vođenju novoustrojenog preduzeća, s tim da M. G. tužiocu ustupi polovinu svog vlasničkog udela, te bi tada i tužilac i M. G. imali po 49% vlasničkog udela u istom preduzeću; da su međusobne odnose po takvom sporazumu tužilac i M. G. regulisali sačinjavanjem internog ugovora 1998. godine, koji nikada nije overen pred sudom, niti je po osnovu istog izvršen upis ugovorenih promena u komanditnom društvu u sudskom registru; da su sledeće godine tužilac i M. G. postigli novi dogovor u vezi međusobnih odnosa u komanditnom društvu, tako da je tužilac otkupio od M. G. njegov vlasnički udeo u društvu (preostalih 49%), te mu je po tom osnovu isplaćen iznos od 229.500,00 dinara; da su u vezi tog dogovora, dana 10. marta 1999. godine, sačinili aneks prethodnog internog ugovora; da se u samom aneksu navodi da je tužilac M. G. već isplatio iznos od 229.500,00 dinara na ime otkupa suvlasničkog udela, ali taj aneks nije overen u sudu; da je u ostavinskom postupku koji je vođen iza pokojnog M. G, njegova supruga, a ovde tužena, oglašena za njegovog naslednika na osnivačkom ulogu u komanditnom društvu, odnosno da je ona postala vlasnik na 98% udela u tom društvu (prema vlasničkom stanju upisanom u sudskom registru); da je tužilac od tužene, kao naslednika M. G, tražio da ispoštuje odredbe iz aneksa ugovora od 10. marta 1999. godine o otkupu suvlasničkog dela, ali da taj njegov zahtev tužena nije prihvatila, da je zatim tužilac od tužene tražio da mu vrati novčani iznos koji je isplatio pokojnom M. G. na ime otkupa suvlasničkog udela, ali je ona i ovaj zahtev odbila, negirajući pri tome da je postojala bilo kakva isplata vezana za otkup suvlasničkog udela njenog pokojnog supruga; da kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud smatra da je aneks ugovora (o otkupu suvlasničkog dela) raskinut, te je tužena kao pravni sukcesor pokojnog supruga u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos koji je njen pravni prethodnik primio od tužioca po osnovu raskinutog aneksa ugovora od 10. marta 1999. godine; da interni ugovor iz 1998. godine i njegov aneks od 10. marta 1999. godine nikada nisu bili overeni pred sudom, a njima je uz naknadu ugovoren prenos vlasničkog udela u komanditnom društvu; da je članom 10. stav 5. u vezi člana 184. Zakona o preduzećima propisano da potpisi osnivača na ugovoru o osnivanju društva ili prenosu udela u društvu moraju biti overeni kod nadležnog suda; da su ove odredbe imperativnog karaktera, te da njihovo nepoštovanje za pravnu posledicu ima ništavost jednog takvog akta, shodno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je saglasno odredbi člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju ništavosti ugovora svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je od nje primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke; da tužena kao pravni sledbenik pokojnog M. G. ima obavezu da tužiocu vrati iznos od 229.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do konačne isplate, jer se radi o imovini tužioca koja je po osnovu ništavog ugovora prešla u imovinu pravnog prethodnika tužene; da se, dakle, u predmetnom sporu ne radi o vraćanju zajma, već se vraća vrednost udela u komanditnom društvu; da sud nije posebno cenio da li je iznos koji tužilac potražuje, a tužena treba da isplati, ekvivalentan vrednosti 49% vlasničkog dela u komanditnom društvu, jer je teret dokazivanja ove činjenice bio na strani tužene, koja u tom pravcu nije dala nikakav dokazni predlog; da kako se vraćanje vrši po cenama u vreme presuđenja, to i zatezna kamata teče od dana presuđenja, a kako tužbeni zahtev nije postavljen u navedenom smislu, to ovaj sud nalazi da nije osnovan deo zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate od 11. marta 1999. do 19. septembra 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da u slučaju ništavosti ugovora, svaka ugovora strana je dužna da vrati drugoj strani sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke (član 104. stav 1.); da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe podnosioca sudu, a to je 31. maj 2000. godine, pa do kraja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prva prvostepena presuda je doneta pet godina nakon podnošenja tužbe i u tom periodu je bilo održano 16 ročišta, dok deset ročišta nije održano. Prvostepena presuda je dostavljena tuženoj strani posle sedam meseci, drugostepeni sud je nakon godinu dana odlučio o žalbi tužene, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Nova prvostepena presuda je doneta posle dve godine i u tom periodu je bilo održano šest ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana, a drugostepeni sud je o žalbi odlučio nakon dve godine i sedam meseci. Dakle, predmetni postupak je trajao 11 godina, što u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je samo u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnosioca, jer se radilo o isplati za njega značajnog novčanog iznosa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 1229/2000, te je, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Apelacinog suda u Novom Sadu Gž. 6688/10 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da pravno stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava drugostepenog suda u pogledu određivanja trenutka dospelosti zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga. Po nalaženju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radi o vraćanju novčanog iznosa u visini od 229.000,00 dinara kao posledici ništavosti ugovora o prenosu vlasničkog udela u komanditnom društvu, u smislu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj strani sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.

Ustavni sud nalazi da je proizvoljan stav Apelacionog suda u Novom Sadu da je tužena u konkretnom slučaju trebalo da isplati podnosiocu iznos ekvivalentan vrednosti 49 % vlasničkog udela u komanditnom društvu, s obzirom na to da zbog ništavosti ugovora podnosilac ustavne žalbe nije ni stekao pravo susvojine u konkretnom komanditnom društvu, pa vrednost udela nije ni bila predmet spora. Međutim, Ustavni sud nalazi da se ekvivalentnost iznosa od 229.000,00 dinara koji je podnosilac dao pravnom prethodniku tužene na osnovu ništavog pravnog posla, a na čije vraćanje je tužena obavezana pravnosnažnom presudom, može postići jedino obavezivanjem tužene da podnosiocu na ovaj iznos isplati odgovarajuću kamatu. Članom 104. Zakona o obligacionim odnosima nije uređeno pitanje plaćanja kamate na novčani iznos koji se ima vratiti primenom navedenog člana zakona, te se u skladu sa ustaljenom sudskom praksom redovnih sudova, na pitanje kamate u ovom slučaju ima primeniti odredba člana 214. Zakona o obligacionim odnosima koja se odnosi na plaćanje zatezne kamate u slučaju sticanja bez osnova. Navedenim članom Zakona propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti zakonska zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

S obzirom na to da je u osporenoj presudi, suprotno navedenoj odredbi Zakona, zauzet pravni stav da podnosiocu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu samo od dana presuđenja, te da se sudovi nisu bavili utvrđivanjem savesnosti pravnog prethodnika tužene, Ustavni sud je ocenio da je u osporenoj presudi u pogledu načina određivanja dospelosti zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos, očigledno proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca, te je time osporenom presudom, u delu kojim je usvojena žalba tužene i preinačena prvostepena presuda, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo delimičnim poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude u pogledu toka zakonske zatezne kamate na predmetno potraživanje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti