Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi deobe bračne tekovine koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41994/10 povređeno pravo podnositelj ke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 31. marta 2016. godine, preko punomoćnika B . T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji j e vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41994/10 i protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 41994/10 od 15. juna 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7634/15 od 13. januara 2016. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Dopunom ustavne žalbe od 25. jula 2017. godine podnositeljka je osporila i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/174 od 9. marta 2017. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede istaknutog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakla: da joj je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno usled pogrešne i proizvoljne primenom materijalnog prava , i to odredbi člana 177. i člana 180. st. 2. i 3. Porodičnog zakona; da u toku postupka nije utvrđena stvarna i ukupna vrednost bračne tekovine; da su odluke zasnovane na drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji nije uzeo u obzir sve tužiljine prihode, odnosno prihod od trgovinske delatnosti , kao ni sve ono od čega zavisi da doprinos stranaka bude veći ili manji, odnosno njihov rad na građevini, u domaćinstvu, njihovi izdaci za sopstvene potrebe, kao ni uštede kojima su doprinosili uvećanju i održavanju zajedničke imovine; da je prvostepeni sud odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem ne čekajući izjašnjenje tuženog na tužiljin predlog u pogledu ličnosti veštaka i ne poštujući sporazum o predmetu i obimu veštačenja , čime je uskratio mogućnost strankama da se sporazumeju o ličnosti sudskog veštaka i postupio suprotno odredbi član a 250. Zakona o parničnom postupku; da nisu postojali opravdani razlozi da sud na osnovu člana 299. Zakona o parničnom postupku odredi izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem; da je p rvostepena presuda potvrđena , iako je za sudskog veštaka ekonomske struke određen M. Lj. koga je prethodno tuženi privatno angažovao u istoj stvari uprkos tome što se tužilja ovde podnositeljka protivila da se nalaz i mišljenje ovog sudskog veštaka koristi u postupku; da joj je u toku postupka uskraćeno pravo da raspravlja o izvedenim dokazima i da se upozna sa dokumentacijom na osnovu koje su sudski veštaci izveli dokaze. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, podnositeljka je navela da su sudski veštaci svojim nepostupanjem u rokovima određenim zakonom i rešenjem suda doprineli odugovlačenju postupka, kao i sam sud neopravdanim prolongiranjem u periodu pre reorganizacije pravosuđa. U dopuni ustavne žalbe podnositeljka je istakla: da je tužba u ovoj parnici podneta 25. marta 2008. godine i da je vrednost predmeta spora opredelila u iznosu od 501.000,00 dinara, te da je revizija dozvoljena i prema odredbi člana 394. stav 2. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i po odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09); da je na osnovu sprovedenog građevinskog veštačenja u toku postupka utvrđeno da tržišna vrednost nepokretnosti na kojoj se traži utvrđenje prava susvojine daleko prevazilazi iznos od 40.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, te da je obrazloženje osporenog rešenja u suprotnosti sa dokazima u spisima predmeta i dokazima priloženim uz izjavljenu reviziju. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakla je i zahtev za naknadu ne materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu P. 41994/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka podnela je 25. marta 2008. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih P. K . iz Beograda, Z . z . „A .“ iz Pinosave i Republike Srbije, radi deobe bračne tekovine.

Nakon postupanja tužilje po nalogu suda za dostavljanje izvoda iz zemljišnih knjiga za sve nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva, dostavljanja odgovora tuženih na tužbu , održanog pripremnog ročišta i podneska tužilje od 10. novembra 2008. godine kojim je povukla tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženu , Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 860/08 od 29. decembra 2008. godine konstatovao da je tužba povučena u odnosu na Z. z . „A .“ i Republiku Srbiju.

Kako ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 23. jun 2009. godine nisu pristupile parnične stranke ni njihovi punomoćnici, pa je P eti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 860/08 od 23. juna 2009. godine kojim se tužba smatra povučenom u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 860/08 od 10. jula 2009. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje istoga suda P. 860/08 od 23. juna 2009. godine.

U daljem toku parničnog postupka održano je deset ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka , svedoka i pribavlj eni dokazi o zaradama parničnih stranaka, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Na ročištu održanom 29. maja 2013. godine, tužilja je predložila izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja vrednosti svih izvedenih radova na objektu u Jajincima i predložila je ličnost veštaka, s tim da je istakla da će nakon toga predložiti izvođenje dokaza od strane veštaka aktuara na okolnost doprinosa parničnih stranaka u sticanju imovine . Tuženi se saglasio sa predlogom tužilje, ali se protivio ličnosti predloženog sudskog veštaka i predložio da sud odredi istog sa liste stalnih sudskih veštaka. Sud je na navedenom ročištu doneo rešenje da se u dokaznom postupku izvede dokaz građevinskim veštačenjem, s tim što će zadatak i ličnost sudskog veštaka biti naknadno određeni.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 41994/10 od 10. juna 2013. godine odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja vrednosti svih izvedenih radova na objektu u Jajincima, s tim da će sudski veštak osim utvrđivanja ukupnog iznosa vrednosti rada i materijala opredeljeno na način kako je to naloženo , izvrši obračun u dve varijante i to po navodima tužilje i navodima tuženog, vezano za vrednost rada i materijala koji su po njihovim rečima ulagali. Veštačenje je povereno sudskom veštaku D . P . iz Beograda.

Podneskom od 26. juna 2013. godine tužilja je istakla primedbe na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41994/10 od 10. juna 2013. godine u pogledu zadatka sudskog veštaka ističući da je sud prekoračio svoja ovlašćenja.

Na predlog sudskog veštaka građevinske struke o neophodnosti i finansijskog veštačenja, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 41994/10 od 13. septembra 2013. godine odredio i izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja doprinosa parničnih stranaka u sticanju – gradnji objekta u Jajincima, s tim da se prilikom izrade nalaza ima u vidu i mišljenje sudskog veštaka građevinske struke. Veštačenje je povereno sudskom veštaku Lj . M . iz Beograda.

U daljem toku postupka dva ročišta zakazana za 21. oktobar i 9. decembar 2013. godine nisu održana zbog nepostupanja sudskog veštaka ekonomske struke po nalogu suda.

Nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka dostavljeno je Drugom osnovnom sudu u Beogradu 2. aprila 2014. godine, nakon čega je tužilja istakla primedbe na isti.

U daljem toku postupka ročište zakazano za 29. april 2104. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Nakon izjašnjenja komisije sudskih veštaka na primedbe tužilje na ročištu održanom 7. jula 2014. godine, konstatovano je da prema navodima tužilje sudski veštak građevinske struke nije postupio po nalogu suda kojim je određeno veštačenje i predložila je da se odredi novi sudski veštak, dok tuženi nije imao primedbe na nalaz komisije sudskih veštaka.

Nakon jednog neodržanog ročišta usled protesta advokata, na ročištima 9. februara i 15. juna 2015. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskih veštaka, a predlog tužilje da se odredi izvođenje dokaza preko G. zavoda za veštačenje i G . fakulteta je odbijen i zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 41994/10 od 15. juna 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno je da je tužilja suvlasnik na 32/125 idealnih delova porodične stambene zgrade postojeće u ulici B, broj 160S, u Jajincima, izgrađene na katastarskim parcelama …/70, …/71, …/73, …/74, …/76, …/78, …/79, …/11, …/12, …/13 i …/23, KO Jajinci , što je tuženi dužan priznati i trpeti, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da sud utvrdi da je tužilja vlasnik sa ½ idealnih delova, a preko udela koji je dosuđen na navedenim nepokretnostima i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tokom trajanja braka zaključenog 16. juna 1996. godine, pravnosnažno razvedenog presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P-443/08 od 16. aprila 2008. godine, koji je faktički prestao 2004. godine, parnične stranke stekle porodičnu stambenu zgradu na B. broj 160 S u Jajincima; da je navedeni objekat sagrađen na placu koji je tuženi po prodaji svoje posebne imovine - jednoiposobn og stana broj 12, površine 55,32 m2 u B. ulici broj 1 u Zemunu kupio ugovorom o prenosu prava korišćenja od 1. jula 1999. godine, zaključen im sa Z. z . „A .“ za cenu od 252.000,00 dinara ; da je od k upoprodajne cena stana tuženi za iznos od 63.000 D EM, kupio „Ladu Nivu“ za 8.000 D EM, dok je preostali iznos upotrebio za kupovinu opisanog placa površine 12,90 ari i za gradnju sporne kuće; da je utvrđeno da je tužilja kao viša medicinska sestra u domu zdravlja u penziju otišla pre kupovine opisanog placa; da se i tokom radnog odnosa i po sticanju penzionerskog statusa bavila trgovinom, tako što je iz inostranstva donosila robu i prodavala je ispred „M .“ i u svojoj radnji u objektu B, koja je poslovala kao registrovana firma u kojoj su radile dve radnice, a da je tuženi u ugostiteljstvu radio kao upravnik restorana „K.“, „D.“ i „Š.“, koji je kasnije uzeo u franšizu. Prvostepeni sud je polazeći od nesporne činjenice da predmetni objekat predstavlja bračnu tekovinu parničnih stranaka i od odredbi člana 321 . st. 1 . i 2 . i člana 328. Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br . 22/80 i 11/88 i „Službeni glasnik PC “, br . 22/93...29/01), važećeg tokom trajanja njihovog braka i u vreme sticanja nepokretnosti građene od oktobra 1999. do kraja 2000. godine, kojima je propisano da imovina bračnih drugova stečena radom tokom trajanja bračne zajednice predstavlja zajedničku imovinu, da istu čine sva stvarna i tražbena prava i prihodi od posebne imovine ostvareni radom supružnika i da se udeo u njenom sticanju određuje prema doprinosu svakog od njih, utvrdio da doprinos tužilje iznosi 32/125 idealnih delova, a da je tuženi finansiranju gradnje iste doprineo udelom od 93/125 idealnih delova. Dalje sledi da je sud posebno cenio uložena sredstva parničnih stranaka u kupovinu materijala i plaćanje radnika prilikom gradnje kuće, a što je utvrđeno tokom postupka na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka. Prvostepeni sud je našao da tužilja tokom postupka nije pružila dokaze na okolnost da je više od napred utvrđenog udela doprinela gradnji spornog objekta, a sama činjenica da je tužilja prodavala robu koju ja nabavljala u inostranstvu nije od uticaja, jer nije pružila dokaze da je taj novac, ako ga je zaradila zaista uložila u sporni objekat. Dokazi koje je tužilja priložila nakon izvršenog veštačenja na okolnost da je putovala u inostranstvo, plaćala carinu, te kupovala građevinski materijal, prema nalaženju prvostepenog suda, nisu dokazi na okolnost o visini njene zarade, niti da je tako zarađeni novac ulagala u sporni objekat.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7634/15 od 13. januara 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem njene izreke, a odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepena presuda zasnovana na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i da je data jasna i potpun a pravn a argumentacij a koju je prihvatio i taj sud ; da su neosnovani navodi da je prvostepeni sud propustio da ceni dokaze dostavljene od strane tužilje u pogledu procene vrednosti rada i materijala urađenu od strane preduzeća „N.“, jer je pomenutu procenu vrednosti rada i materijala pribavila mimo naloga suda, a tuženi se protivio korišćenju iste, jer navedeno preduzeće nije ovlašćeno za veštačenje; da je prvostepeni sud opravdano smatrao suvišnim i nesvrsishodnim, predlog tužilje za izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem preko G. zavod a za veštačenje zbog čega nije bilo potrebe da ih u svojoj odluci o brazlaže; da su neosnovani navodi tužilje da je rešenjem od 13. septembra 2013. godine donetim van rasprave, prvostepeni sud promenio zadatak veštače nja određen na ročištu i da je na inicijativu građevinskog veštaka za veštaka finansijske struke odredio Lj . M, koga je tuženi angažovao za izradu nalaza od 3. maja 2012. godine; da je iz sadržine zapisnika od 29. maja 2013. godine utvrđ eno da je po predlogu punomoćnika tužilje, prvostepeni sud odlučio da se izvede dokaz građevinskim veštačenjem, s tim što će zadatak i ličnost sudskog veštaka biti naknadno određeni; da je ova na ročištu doneta odluka suda van ročišta realizovana donošenjem rešenja o veštačenju P. 41994/10 od 10. juna 2013. godine kojim je, zbog protivljenja tuženog veštacima predloženim od strane tužilje, sa spiska stalnih sudskih veštaka prvostepeni sud odredio građevinskog veštaka D. P . i predlog ovog veštaka da se uz građevinsko istovremeno obavi i finansijsko veštačenje, koje je određeno rešenjem P-41994/10 od 13. septembra 2013. godine, nije protivan odredbama pr ocesnog zakona, već je rezultat pravilne primene načela ekonomičnosti postupka sadržanog u članu 10 . stav 2 . Zakona o parničnom postupku .

Pored navedenog, drugostepeni sud nalazi da određivanjem zadatka veštačenja u dve varijante – prema navodima tužilje i tuženog u pogledu njihovih pojedinačnih ulaganja u gradnju, prvostepeni sud nije prekoračio svoja ovlašćenja, jer je postupao saglasno članu 299 . Z akona o parničnom postupku . Donošenjem rešenja sa zadatkom i ličnošću veštaka određenim van ročišta, prvostepeni sud nije postupao protivno Zakonu o parničnom postupku, a provođenje veštačenja od strane imenovanih veštaka građevinske i finansijske struke kao stalnih sudskih veštaka, čijim se ličnostima po prijemu rešenja tužilja nije protivila, ne može se n aknadno osporavati u žalbi.

Pravilnost pobijane odluke, prema nalaženju drugostepenog suda, ne dovode u sumnju ni žalbeni navodi da ista ne sadrži razloge za prihvatanje druge, za tužilju nepovoljnije varijante nalaza veštaka finansijske struke, jer se iz ocene izvedenih dokaza – iskaza parničnih stranaka i brojnih saslušanih svedoka nesumnjivo utvrđuje da je, o sim ulaganja u gradnju spornog objekta, tužilja tokom trajanja braka sa tuženim imala znatne izdatke za kupovinu dva placa i dva automobila, kao i izdatke u vidu pomoći svom sinu iz prvog braka, koji je stan dobijen od svojih roditelja prodao da bi za sebe i svoju porodicu obezbedio drugi stambeni smeštaj, a koja imovina stečena tokom braka parničnih stranaka nije predmet o ve parnice.

Drugostepeni sud nalazi da celovitom ocenom izvedenih dokaza sledi da je tuženi svakodnevno bio na gradilištu, donosio hranu i piće za radnike i hranu za porodično domaćinstvo stranaka iz restorana (što tužilja saslušana kao parnična stranka takođe potvrđuje), na određenim poslovima radio zajedno sa angažovanim radnicima, dovodio svoje drugove i prijatelje koje nije plaćao ili kojima je uloženi rad kompenzovao sopstvenim uslugama – i da je, shodno članu 180. stav 3 . u vezi sa članom 357 . stav 1 . i 2 . Porodičnog zakona , pravilan zaključak prvostepenog suda da druga varijanta finansijskog veštačenja predstavlja realni doprinos parničnih stranaka gradnji sporne porodične stambene zgrade. Dalje nalazi da je neprihvatljivo tužiljino žalbeno ukazivanje na manjkavost nalaza finansijskog veštačenja kojima nisu uzeti u obzir rashodi i njena zarada po osnovu plate i po osnovu ukupnih prihoda koje je od svoje trgovinske delatnosti imala kao vlasnik registrovane radnje „B .“, a što je trebalo utvrditi aktuarskim veštačenjem. Ovo posebno iz razloga što je iz sadržine spisa utvrđeno da tužilja aktuarsko veštačenje nije predlagala do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, a osim toga, nije predložila ni priložila dokaze na okolnost visine svoje plate, zbog čega je sudski veštak finansijske struke , zbog nerealno prikazanog bilansa poslovanja u poslovnim knjigama (završni računi su prikazivali znatno niže p rihode), da je ne bi oštetio, na osnovu iskaza same tužilje njen prihod od prodate robe računao kao četiri redovne zarade nedeljno. Pored navedenog, drugostepeni sud nalazi da neutvrđivanje ukupne površine objekta, vrednosti placa i pušnice ne utiče na pravilnost prvostepene odluke, jer to nije bio zadatak veštačenja.

Vrhovni kasacioni sud je, odlučujući o reviziji tužilje, rešenjem Rev. 85/17 od 9. marta 2017. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7634/15 od 13. januara 2016. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je tužilja predložila da se revizija smatra posebnom primenom člana 404. (člana 395.) Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe rešavanja spornog pravnog pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava; da rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3. 122/16 od 10. novembra 2016. godine nije predloženo Vrhovnom kasacionom sudu od lučivanje o reviziji koju je tužilja na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku izjavila protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7634/15 od 13. januara 2016. godine; da je revizijski sud, ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 401. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ,...111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11…55/14), našao da revizija nije dozvoljena; da prema noveliranom članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe; da je tužba u ovom sporu radi utvrđenja bračne tekovine, podneta 25. marta 2008. godine i da je u tužbi označena vrednost predmeta spora od 501.000,00 dinara. Imajući u vidu da se radi o sporu radi utvrđenja bračne tekovine, koji se odnosi na potraživanje u novcu, u kome vrednost spora pobijanog dela od 501.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizijski sud je našao da revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.); da je stranka koja predlaže veštačenje dužna da u predlogu naznači predmet i obim veštačenja i predloži lice za veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka, da će se protivna strana izjasniti o predlogu iz stava 1. ovog člana, da ako se stranke ne sporazumeju o licu koje će biti određeno za veštaka i o predmetu i obimu veštačenja, o tome će odlučiti sud i da sud može, nezavisno od sporazuma stranaka odrediti drugog veštaka, ako oceni da složenost veštačenja to zahteva (član 250.); da veštačenje vrši jedan veštak, ali da sud može odrediti dva ili više veštaka kad oceni da je veštačenje složeno i da se veštaci određuju prvenstveno iz reda stalnih sudskih veštaka za određenu vrstu veštačenja (član 251. stav 1. i 2.); da sud može kazniti novčano do 30.000,00 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostana ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, da sud može rešenje o kazni staviti van snage pod uslovima iz člana 247. stav 5. ovog zakona i da se na zahtev stranke može rešenjem naložiti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje (član 254.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.) i da protiv rešenja suda iz člana 250, 251 i 259. ovog zakona nije dozvoljena žalba (član 260.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za sedam godina i deset meseci, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je u sporu radi utvrđenja bračne tekovine trebalo da utvrdi, pre svega, doprinos parničnih stranaka u izgradnji spornog objekta u toku trajanja braka, odnosno da utvrdi vrednost uloženog rada i materijala na izgradnji kuće. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (saslušanje parničnih stranaka, saslušanje velikog broja svedoka, izvođenje dokaza od strane komisije sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke i pribavljanje dokaza o zaradama parničnih stranaka ).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon šest godina i devet meseci od podnošenja tužbe doneo presudu kojoj je prethodio obiman dokazni postupak (saslušanje parničnih stranaka, saslušanj e svedoka, veštačenje preko komisije sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke i pribavljanje dokaza o zaradama parničnih stranaka). Pored toga, Ustavni sud nalazi da je rešenj ima određeno veštačenja preko sudsk og veštaka građevinske struke, a potom i veštaka ekonomske struke i istima je ostavljen rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja. Prvostepeni sud usled nepostupanja sudskih veštaka nije bio u mogućnosti da održi dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 21. oktobar i 9. decembar 2013. godine, a da pri tome nije primenio odredbu člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odredio druge sudske veštake. Sudski veštaci su konačno zajednički nalaz i mišljenje dostavili nakon deset meseci od dana kada je rešenjem određeno veštačenje. Nakon tri održana i dva neodražana ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu. Drugostepeni sud je nakon sedam meseci odlučio o žalbama tužilje i tuženog.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao tužilja, i njen punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivala pozivima suda i nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41994/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u držav i, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporen im odlu kama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Osim toga, Ustavni sud, konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenim presudama dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom ut vrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije navela u kojim konkretnim slučajevima su sudovi poslednje instance u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložila odgovarajuće dokaze, što predstavlja neophodnu pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

U odnosu na osporeno revizijsko rešenje Ustavni sud konstatuje da je revizijski sud dozvoljenost revizije tužilj e, pre svega cenio primenom odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku i našao da vrednost predmeta spora pobijanog dela od 501.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, te da je revizija nedozvoljena.

Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, u suštini je osporeno rešenje zasnovano je na proizvoljnoj primeni procesnog prava, jer je, prema njenom mišljenju, sud bio dužan da u konkretnom slučaju dozvoljenost revizije ceni prema zakonu koji je važio u momentu podnošenja tužbe, odnosno 25. marta 2008. godine . Međutim, Ustavni sud nalazi da iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud prilikom ispitivanja dozvoljenosti revizije kao vrednost predmeta spora uzeo iznos od 50 1.000,00 dinara koji je označen u tužbi, te je na označenu vrednost predmeta spora primenio odredbu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku koja se primenjuje u slučaju kada je ovo vanredno pravno sredstvo izjavljeno protiv pravnosnažnih odluka donetih posle 31. maja 2014. godine. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud je cenio i navode podnositeljke da je prilikom ispitivanja dozvoljenosti revizije, revizijski sud morao kao vrednost predmeta spora uzeti tržišnu vrednost nepokretnosti , koja je utvrđena mišljenj em sudskog veštaka građevinske struke u toku postupka, i koja premašuje iznos od 40.000 evra. Međutim, kako je vrednost predmeta spora označena u tužbi na iznos od 501.000,00 dinara, a u toku postupka vrednost predmeta spora nije opredeljena na osnovu tržišne vrednosti nepokretnosti, to je Ustavni sud ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda na pravilan način odlučeno o reviziji tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnih odredbi procesnog zakona, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnositeljke o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova najviše instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Sud podseća na svoje stanovište da pomenuta ustavna garancija ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim lekovima jer je osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom (ovo stanovište Sud je izneo u Rešenju Už-2031/2009 od 30. januara 2012. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti