Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku policijskih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko devet godina. Povreda je rezultat neefikasnog postupanja upravnih organa, koji su više puta poništavali rešenja i propuštali da sami reše stvar.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P, M . R, Ž . D, B . G, Z . K, A . G, M . E, V . B, Z . Č, P . J, P . V, S . J, D . M, D . P, G . K, Z . Ć, N . T, Z . D, B . H, G . V . i D . G, svih iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. februara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P, M . R, Ž . D, B . G, Z . K, A . G, M . E, V . B, Z . Č, P . J, P . V, S . J, D . M, D . P, G . K, Z . Ć, N . T, Z . D, B . H, G . V . i D . G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 2021-1/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Rume i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 30. marta 2017. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 28. juna i 25. decembra 2019. godine, kao i 4. juna i 29. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 120- 1-650/09, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01- 107/2009-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8713/10, U. 9534/12 i U. 11835/15, i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8713/10 (2009) od 16 . septembra 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4826/2010 od 4 . jula 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 1.500 evra, odnosno po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kako je precizirano podneskom od 28. juna 2019. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 2021-1/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 23. oktobra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za zaštitu i spasavanje podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, kao i za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8713/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca.

D. P , ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Ustavnom sudu 16. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už-4826/2010 od 4. jula 2012. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je, u tački 2. izreke, naloženo Upravnom sudu – Odeljenje u Kragujevcu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-107/2009-01 od 9. aprila 2009. godine. U tački 3. izreke određeno je da odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 18. jula 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je, na sednici održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 9534/12, kojom je ponovljen postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 16. septembra 2010. godine, ukinuta navedena presuda, uvažena tužba podnosilaca i poništeno drugostepeno rešenje od 9. aprila 2009. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu , doneo rešenje broj 120-01-356/2013-01 od 12. jula 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1-650/09 od 5. marta 2009. godine u delu kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, te je predmet u tom delu vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 29. avgusta 2014. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-329/2014-01 od 27. novembra 2014. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 1945/15 od 8. aprila 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-152/2015-01 od 1. jula 2015. godine odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11835/13 od 22. decembra 2015. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-21/2016-01 od 5. februara 2016. godine kojim je poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2015. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Prvostepeni organ ponovo nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, zbog čega su podnosioci 2. septembra 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 112-01-1331/2016-01 od 3. novembra 2016. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. Kako prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugo stepenog organa, podnosioci su 3. februara 2017. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom urgencije i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ od 11. oktobra 2017. godine .

Prvostepeno rešenje broj 2610-1/17 od 14. decembra 2017. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca, poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-32/2018-01 od 31. januara 2018. godine. Prvostepeni organ je, nakon što su podnosioci izjavili dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, doneo novo rešenje broj 127/18 od 16. oktobra 2018. godine, koje je takođe poništeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1326/2018-01 od 14. novembra 2018. godine.

Podnosioci su 14. februara 2019. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u zakonskom roku povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje broj 120-01-908/2019-01 od 27. februara 2019. godine, kojim je naložio prvostepenom organu da u roku od 15 dana donese rešenje. Kako prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 25. decembra 2019. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Prvostepeni organ je 13. februara 2020. godine doneo rešenje broj 2021-1/20 kojim je, u tački 1. dispozitiva, odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 23. oktobra 2008. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-176/2020-01 od 27. aprila 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosioci su 29. jula 2020. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o preostalom delu zahteva navedenom u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 13. februara 2020. godine. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-371/2020-01 od 10. avgusta 2020. godine naložio prvostepenom organu da u roku od 15 dana donese rešenje, što prvostepeni organ nije učinio, te su podnosioci 13. oktobra 2020. godine izjavili drugu žalbu zbog nedonošenja istog rešenja, a potom i dva naknadna zahteva od 29. decembra 2020. godine i 4. februara 2021. godine.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 16. novembra 2010. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-4826/2010 od 4. jula 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku cenio samo u periodu od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4826/2010 od 4. jula 2012. godine, odnosno od 18. jula 2012. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje devet godina i šest meseci, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 13. februara 2020. godine, koje je postalo konačno, delimično odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 23. oktobra 2008. godine, dok je u pogledu dela zahteva koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno, te se predmet u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu u celini odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-4826/2010 od 4. jula 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 2 2. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 1. januara do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. do 23. oktobra 2008. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu nakon devet meseci od dostavljanja navedene Odluke Ustavnog suda, iako je to bio dužan da učini u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke. U nastavku postupka su doneta četiri rešenja prvostepenog organa, šest rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o zakonitosti prvostepenih rešenja i još jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o zakonitosti drugostepenog rešenja. Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku i nepostupanje po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 8. aprila 2015. godine doneo nakon jedne godine i sedam meseci, rešenje od 14. decembra 2017. godine nakon jedne godine i devet meseci, rešenje od 16. oktobra 2018. godine nakon šest meseci, a rešenje od 13. februara 2020. godine nakon jedne godine po proteku navedenog roka. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je presudom od 22. decembra 2015. godine brzo odlučio o tužbi podnosilaca.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Podnosioci su žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 12. jula 2013. godine izjavili tek 29. avgusta 2014. godine, iako su to mogli da učine jednu godine ranije. U daljem toku postupka, podnosioci su zbog svakog nedonošenja prvostepenog rešenja izjavljivali dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, jer je drugostepeni organ povodom prve žalbe samo određivao naknadni rok za donošenje rešenja, koji prvostepeni organ nije poštovao, te su podnosioci po proteku tog roka mogli da podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“. Ustavni sud je zaključio da podnosioci u periodu od oko dve godine nisu koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, sporo i neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od oko dve godine koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8713/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8713/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 16. novembra 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-4826/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 30. marta 2017 . godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku policijskih službenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti