Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko osam godina. Nalaže se nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku, dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2603/2012
06.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lana Jorda iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lana Jorda i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35461/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lan Jord iz Beograda je 30. marta 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35461/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 4. januara 2004. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade štete i da još nije doneta prvostepena presuda, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je da mu „država isplati naknadu štete prema nalazu veštaka datom u osporenom parničnom postupku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35461/10 Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Lan Jord, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. januara 2004. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Grazer Wechselseitige – F ilijala u Beogradu „Grawe“ osiguravajuće društvo iz Beograda, radi isplate naknade po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju. Nakon održana tri ročišta, tužilac je na ročištu održanom 28. septembra 2004. godine subjektivno preinačio tužbu tako što je kao tuženog označio Grazer Wechselseitige Versicherung Ag iz Austrije, uz istovremeno povlačenje tužbe prema d o tada označenom tuženom. Po nalogu suda od 22. jula 2005. godine, tužilac je 16. avgusta 2005. godine dostavio tužbu prevedenu na nemački jezik. Novooznačeni tuženi je u odgovoru na tužbu od 11. maja 2006. godine istakao da se protivi subjektivnom preinačenju tužbe, istovremeno predloživši da se sud oglasi nenadležnim zbog toga što je prema Opštim uslovima osiguranja osiguravača ugovorena primena austrijskog prava, odnosno da se oglasi mesno nenadležnim jer je u pomenutim Opštim uslovima predviđeno da ugovarač osiguranja prava po osnovu zaključenog ugovora može da ostvari kod suda na čijem području ima prebivalište, odnosno boravište. Na ročištu održanom 8. septembra 2006. godine sud je dozvolio subjektivno preinačenje tužbe, a zatim se rešenjem P. 3872/04 od 12. decembra 2006. godine oglasio mesno nenadležnim. Rešavajući o sukobu nadležnosti izazvanom od strane Trećeg opštinskog suda u Beogradu 1. februara 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je prvo, rešenjem R. 8-9/07 od 10. oktobra 2007. godine spise predmeta nerazmotrene vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka (potpisivanj e predloga od strane postupajućeg sudije), a zatim je rešenjem R. 8-65/07 od 24. decembra 2007. godine odlučio da je za postupanje u ovoj parnici nadležan Četvrti opštinski sud u Beogradu. U daljem toku postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu , od ukupno zakazanih sedam ročišta, četiri ročišta su održana i sprovedeno je medicinsko veštačenje na okolnost procenta umanjenja opšte životne aktivnosti i invaliditeta kod tužioca. Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 35461/10, i u toku 2010. godine, osim naloga punomoćniku tužioca da se izjasni na podnesak tuženog iz septembra 2009. godine, nije preduzeta nijedna parnična radnja. U toku 2011. godine održano je jedno ročište, na kojem je saslušan sudski veštak, jedno ročište je pismeno otkazano, dok jedno ročište nije održano na molbu punomoćnika tuženog. Dopisom od 30. marta 2011. godine i urgencijama iz juna, oktobra, novembra 2011. godine i januara 2012. godine, sud je od Ministarstva pravde Republike Srbije tražio izvod iz merodavnog prava Republike Austrije, kao i podatak o postojanju faktičkog i pravnog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Austrije, radi ocene nadležnosti domaćeg suda. Ministarstvo pravde je prvostepenom sudu 26. januara 2012. godine dostavilo obaveštenje Saveznog ministarstva pravde Republike Austrije, uz izvod iz merodavnog prava. Prvostepeni sud je 8. februara 2012. godine Ministarstvu pravde vratilo navedeni izvod iz merodavnog prava radi prevođenja sa nemačkog na srpski jezik.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.);

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju primenjuje u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate (član 15. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 12. januara 2004. godine, i da još uvek nije okončan. Dakle, osporeni parnični postupak do sada traje preko osam godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

Pre svega, Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o sporu za isplatu naknade po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju, te da se radi o postupku sa stranim elementom. Predmetni parnični postupak je karakter spora sa stranim elementom dobio 28. septembra 2004. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe subjektivno preinačio tužbu označivši kao tuženog osiguravajuće društvo sa sedištem u Austriji. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, i pored protivljenja novooznačenog tuženog subjektivnom preinačenju tužbe i isticanja prigovora nenadležnosti domaćeg suda i prigovora mesne nenadležnosti u odgovoru na tužbu od 11. maja 2006. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon što je dozvolio subjektivno preinačenje tužbe, nije ocenio istaknuti prigovor nenadležnosti domaćeg suda, već je odlučivao o prigovoru mesne nenadležnosti, a potom je, posle rešavanja sukoba mesne nadležnosti, sproveo predloženo veštačenje. Tek je Prvi osnovni sud u Beogradu u toku 2011. godine obraćanjem Ministarstvu pravde preduzeo radnje u cilju ocene prigovora nenadležnosti domaćeg suda. Stoga, Ustavni sud smatra da ne postoje nikakve posebne okolnosti niti razlozi koji bi opravdali činjenicu da prvostepeni sud šest godina nakon istaknutog prigovora nenadležnosti domaćeg suda preduzima radnje radi ocene osnovanosti istog. Ustavni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pitanje nadležnosti domaćeg suda morao da raspravi odmah nakon što je dozvolio subjektivno preinačenje tužbe u septembru 2006. godine. S obzirom na navedeno, prema stanovištu Ustavnog suda, u radnjama podnosioca ustavne žalbe nema doprinosa dužini trajanja postupka.

Naime, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da prvostepeni sud tek šest godina nakon što je konkretan postupak dobio karakter spora sa stranim elementom preduzima radnje radi ocene međunarodne nadležnosti za postupanje, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Imajući u vidu izneto, odgovornost za dužinu trajanja predmetnog postupka nalazi se isključivo na strani prvostepenih sudova.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35461/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke ove odluke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete koju potražuje „prema nalazu veštaka datom u osporenom parničnom postupku“ za sada preuranjen, jer ovo potraživanje nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio zahtev za naknadu materijalne štete , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti