Odluka Ustavnog suda o odbacivanju revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim su odbačeni revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti. Utvrđeno je da su vanredni pravni lekovi pravilno odbačeni kao nedozvoljeni zbog neispunjavanja zakonskih uslova, poput vrednosnog cenzusa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2606/2010
31.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Ćulum iz Mladenova, Stanojke Lapić iz Beograda, Angeline Radović iz Sutomora, Republika Crna Gora, Dragana Ribića iz Mačvanskog Prnjavora i Pavla Ribića iz Mačvanskog Prnjavora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verice Ćulum, Stanojke Lapić, Angeline Radović, Dragana Ribića i Pavla Ribića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev. 809/10 i Gzz. 14/10.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verice Ćulum, Stanojke Lapić, Angeline Radović, Dragana Ribića i Pavla Ribića izjavljena protiv rešenja V rhovnog kasacionog suda Rev. 809/10 i Gzz. 14/10 od 10. marta 2010. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Verice Ćulum, Stanojke Lapić, Angeline Radović, Dragana Ribića i Pavla Ribića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 145/02.

O b r a z l o ž e nj e

1. Verica Ćulum iz Mladenova, Stanojka Lapić iz Beograda, Angelina Radović iz Sutomora, Republika Crna Gora, Dragan Ribić iz Mačvanskog Prnjavora i Pavle Ribić iz Mačvanskog Prnjavora su 31. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana Milića, advokata iz Vrbasa, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 809/10 i Gzz. 14/10 od 10. marta 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog odredbom člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava , kao i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 145/02.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da smatraju da je osporeno rešenje suprotno zakonskim odredbama koje predviđaju pravo na reviziju i odredbama o pravu na izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti; da je revizija bila dozvoljena na osnovu odredbe člana 394. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, jer je vrednost predmeta spora bila mnogo veća od graničnog iznosa za izjavljivanje revizije, posebno imajući u vidu i preinačenje tužbenog zahteva od 6. marta 2004. godine; da u presudi nije označena vrednost predmeta spora; da su sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima, posebno odredbe koje odnose na vremensko važenje navedenog zakona , kao i odredbe koje se odnose na sticanje, raspolaganje i deobu zajedničke bračne tekovine, pa i odredbe o ništavosti pravnog posla i uslovima za utvrđivanje ništavosti ugovora o poklonu; da je potpuno nejasna i protivzakonita presuda u pogledu obaveze tužene (sada pok. Ljubice Matijević iz Bečeja) da preda u posed i suvlasništvo idealni deo kuće od 3697/1000, a naročito u pogledu isplate od 139.000,00 dinara i buduće mesečne naknade po 1.200,00 dinara; da je odluka o troškovima postupka potpuno nezakonita i protivna odredbama Zakona o parničnom postupku, jer nije utvrđena vrednost predmeta spora; da postupak za utvrđenje bračne tekovine traje 16 godina, a da podnosioci ustavne žalbe ne snose krivicu za ovako dug proces. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 809/10 i Gzz. 14/10 od 10. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija

pravnih sledbenika tužene -protivtužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6872/06 od 4. decembra 2008. godine, a stavom drugim izreke odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti pravnih sledbenika tužene-protivtužilje izjavljen protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6872/06 od 4. decembra 2008. godine i presude Opštinskog suda u Bečeju P. 145/02 od 17. novembra 2005. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je sud ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u ovom revizionom postupku primenjuje na osnovu člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) i našao da je revizija nedozvoljena. Tužilja je 14. marta 1993. godine podnela tužbu radi utvrđenja prava svojine, utvrđenja ništavosti ugovora i predaje u suposed nepokretnosti, bez označavanja vrednosti predmeta spora. Vrednost predmeta spora je označila na ročištu 19. aprila 1994. godine na 15.000,00 dinara. Tužba je objektivno preinačena 18. februara 2002. godine, a zatim 16. marta 2004. godine, isticanjem (uz nenovčani) i novčan og imovinsko -pravnog zahtev a, u visini dospele i buduće naknade za korišćenje nepokretnosti. Protivtužba je podneta 29. marta 2003. godine, bez označenja vrednosti predmeta spora, a istom je zahtevano utvrđenje prava suvlasništva na predmetnim nepokretnostima i da iste (u određenom delu) predstavljaju zaostavštinu. Kada u toku imovinsko-pravnog spora tužilac preinači tužbu povećanjem tužbenog zahteva, dozvoljenost revizije se ceni prema važećim pravilima parničnog postupka u vreme preinačenja tužbe. S obzirom da je reč o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na nenovčano i novčano potraživanje, dozvoljenost revizije se ceni prema odredbama člana 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02). Kako pobijani deo pravnosnažne presude u iznosu od 211.000,00 dinara, kao matematičkog zbira dosuđenih iznosa od 139.000,00 dinara i 72.000,00 dinara, a kao zbira budućih davanja od po 1.200,00 dinara mesečno, u smislu člana 36. Zakona o parničnom postupku, za vreme od pet godina, predstavlja vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude za novčani zahtev, koji ne doseže cenzus od 300.000,00 dinara merodavan za pravo na izjavljivanje revizije, to je revizija nedozvoljena. Kako je označena vrednost predmeta spora od 15.000,00 dinara po tužbi u pogledu nenovčanog potraživanja, a koneksnom protivtužbom nije uopšte označena vrednost predmeta spora, taj iznos očigledno ne doseže novčani cenzus od 300.000,00 dinara merodavan za pravo na izjavljivanje revizije, pa revizija nije dozvoljena ni protiv odluke o tužbenom i protivtužbenom zahtevu koji se odnosi na potraživanje u novcu u smislu odredbe člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. u vezi člana 401. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev nedozvoljen. Pravni sledbenici tužene-protivtužilje su podneli zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom sporu, zbog bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, obrazlažući ga pogrešnom primenom materijalnog prava i smatrajući da su sudovi utvrđenjem ništavosti zaključenog ugovora o poklonu dozvolili raspolaganje koje je protivno zakonu. Formalno pozivanje na zakonom dozvoljen razlog za njegovo izjavljivanje ne čini zahtev za zaštitu zakonitosti dozvoljenim, jer pravna ocena punovažnosti, odnosno ništavosti ugovora spada u domen primene materijalnog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenjima i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) od 29. decembra 2009. godine , je propisano da da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona , da izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 55.), kao i da ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 56.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da k ad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) (član 361. stav 2. tačka 5)); da se protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude; da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara; da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 1, 2. i 3.); da je revizija nedozvoljena ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva; ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona (član 421.).

Zakonom o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 3/02), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine, bilo je propisano da se u članu 382. st. 2. i 3. broj: „15.000,00“ zamenjuje brojem 300.000“.

5. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev. 809/10 i Gzz. 14/10, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Okružni sud u Novom Sadu je presudu Gž. 6872/2006 doneo 4. decembra 2008. godine, a ista je dostavljena Opštinskom sudu u Bečeju 10. decembra 2008. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporeno rešenje Rev. 809/10 i Gzz. 14/10 doneo na sednici veća održanoj 10. marta 2010. godine.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je taj postupak okončan u okviru granica razumne dužine.

Naime, kako je postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, okončan za godinu dana i dva meseca, to je Ustavni sud našao da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o njihovoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, salasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno neko od označenih ustavnih prava.

Ustavni sud prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može preispitivati da li je Vrhovni kasacioni sud rešenjem o odbacivanju revizije i zahteva za zaštitu zakonistosti pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je zaključivanje najvišeg suda u Republici Srbiji bilo očigledno proizvoljno i da je zbog takvog postupanja, u konkretnom slučaju, moglo doći do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da se sistem pravnih lekova kojima se vrši kontrola zakonitosti sudskih odluka, kao i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, uređuju zakonom. Pri tom e, zakonsko uređivanje dozvoljenosti vanrednih pravnih sredstava, pa između ostal og revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti, za razliku od redovnog pravnog sredstva - žalbe koja je ustavna kategorija, može trpeti ograničenja.

Ustavni sud, nalazi da kada tužilac u toku imovinsko-pravnog spora preinači tužbu povećanjem tužbenog zahteva, dozvoljenost revizije se ceni prema važećim pravilima parničnog postupka u vreme preinačenja tužbe. S obzirom da je reč o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na nenovčano i novčano potraživanje, dozvoljenost revizije se u konkretnom slučaju ceni prema odredbama člana 8. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku (“Službeni list SRJ” broj 3/02 ), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine. Kako iznos od 211.000,00 dinara predstavlja vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude za novčani zahtev, a koneksnom protivtužbom nije uopšte označena vrednost predmeta spora, navedeni iznos ne doseže novčani cenzus od 300.000,00 dinara merodavan za pravo na izjavljivanje revizije, pa je samim tim revizja pravnih sledbenika tužene-protivtužilje, ovde podnosilaca ustavne žalbe, nedozvoljena.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem utvrdio da su pravnih sledbenici tužene-protivtužilje, ovde podnosioci, podneli zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, obrazlažući je pogrešnom primenom materijalnog prava i smatrajući da su sudovi utvrđenjem ništavosti zaključenog ugovora o poklonu, dozvolili raspolaganje koje je protivno zakonu. Formalno pozivanje na zakonom dozvoljen razlog za njegovo izjavljivanje ne čini zahtev dozvoljenim, jer pravna ocena punovažnosti, odnosno ništavosti ugovora spada u domen primene materijalnog prava, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. u vezi člana 401. Zakona o parničnom postupku , našao da je isti nedozvoljen.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud za osporeno rešenje i svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenim rešenjem, podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se takav zaključak ne može izvesti iz osporenog rešenja i drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu. Naime, Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, nije ispunjen uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, a to je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe za izjavljivanje revizije nisu imali revizijski cenzus, a da zahtev za zaštitu zakonitosti nisu zasnivali na razlozima zbog kojih se to vanredno pravno sredstvo može izjaviti, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da joj je Vrhovni kasacioni sud odbacivanjem nedopuštenog zahteva za zaštitu zakonitosti povredio pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

7. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 145/02, Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba podnosilaca neblagovremena.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba podneta protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova (ako je između prijema odluke po redovnom pravnom sredstvu i izjavljivanja ustavne žalbe protekao rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu) odbaciti kao neblagovremenu.

S obzirom na to da je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6872/06 doneta 4. decembra 2008. godine, a ustavna žalba podnosilaca izjavljena 31. maja 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neblagovremena u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 145/02, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbacivanju revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti