Odbijanje ustavne žalbe zbog nedokazane povrede ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrdivši da je podnosilac svojim ponašanjem doprineo dužini postupka. Takođe, odbacio je ostale navode o povredi prava kao neosnovane, jer nisu pruženi ustavnopravni argumenti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2607/2011
12.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. iz N. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. K. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 410/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K. iz N. P. podneo je 11. juna 2011. godine, preko punomoćnika R. Z, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6026/10 od 22. decembra 2010. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na jednaku zaštitu prava i "prava na delotvorno pravno sredstvo", te prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i čl. 34, 36. i 58. Ustava. Podnosilac se pozvao i na član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan osporenom presudom.

U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku podnosilac navodi da je predmetni postupak trajao predugo zbog nepotrebnog i suvišnog izvođenja dokaza pred prvostepenim sudom, ali i zbog toga što je Okružni sud u Beogradu dao pogrešno uputstvo prvostepenom sudu u pogledu primene materijalnog prava što je za posledicu imalo dodatno izvođenje dokaza i odlugovlačenje postupka. Takođe smatra da je dužini postupka doprinela nesavesnost i neažurnost Apelacionog suda u Beogradu koji je spise predmeta vratio nižestepenom sudu posle proteka roka propisanog članom 383. Zakona o parničnom postupku. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud bez održavanja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje i izveo pogrešan zaključak iz izvedenih dokaza, a potom na sporni odnos nezakonito primenio odredbe čl. 10, 12, 16. i 192. Zakona o obligacionim odnosima, te odlučio o troškovima postupka na njegovu štetu suprotno članu 149. Zakona o parničnom postupku. Dalje navodi da mu je zbog predugog trajanja drugostepenog postupka povređeno "pravo na delotvorno pravno sredstvo" onemogućavanjem da izjavi reviziju, te da mu je odlukom drugostepenog suda - da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, povređeno pravo na jednaku zaštitu prava jer je takva odluka u suprotnosti sa praksom tog suda da stranka ima pravo na naknadu troškova srazmerno uspehu u sporu, u prilog čemu se pozvao na tri odluke istog Apelacionog suda, ali ih nije dostavio. Po mišljenju podnosioca, povreda prava iz člana 58. Ustava ogleda se u umanjenju njegove imovine zbog krivice i neprofesionalnog odnosa tuženog koji ga je izložio izdacima koji su bili predmet spora i troškovima postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, javno objavi svoju odluku i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne štete koju opredeljuje u visini iznosa odbijajućeg dela tužbenog zahteva, troškova parničnog postupka i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7680/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 410/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. decembra 2003. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća "D. C." a.d, radi naknade materijalne štete u visini od 1.350.420,00 dinara koju je pretrpeo zbog nemogućnosti korišćenja svog vozila u periodu od dva meseca. Prema navodima tužbe, visina štete je opredeljena u skladu sa cenom koju je tužilac platio na ime zakupa drugog vozila.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno 19 zakazanih ročišta tri nisu održana. Ročište koje je bilo zakazano za 9. septembar 2004. godine nije održano jer se punomoćnik tužioca nije izjasnio na podnesak suprotne strane koji mu je uručen na prethodno održanom ročištu 13. maja 2004. godine, dok druga dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja svedoka, odnosno nedostavljanja dokaza traženog od preduzeća registrovanog za obavljanje delatnosti iznajmljivanja vozila. Po nalogu suda, tužilac je 1. jula 2005. godine dostavio račun koji mu je izdat na ime zakupa vozila i na osnovu kojeg je opredelio visinu tužbenog zahteva. U ovom delu postupka, na predlog tužiočevog punomoćnika izveden je dokaz saslušanjem tužioca i dva svedoka, a na predlog suprotne strane saslušana su četiri svedoka. Takođe su pribavljeni pismeni dokazi na okolnost visine cene iznajmljivanja vozila od preduzeća registrovanih za obavljanje te delatnosti. Tužilac je podneskom od 13. novembra 2006. godine smanjio tužbeni zahtev na iznos od 762.393,60 dinara.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5374/03 od 9. februara 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i to za iznos od 635.328,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev odbijen.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11245/07 od 18. decembra 2007. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u usvajajućem delu, sa obrazloženjem da je utemeljena na dokazima na kojima tužbeni zahtev nije zasnovan, te sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku raspravi pitanja vezana za postojanje štete i njene visine, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac nije platio račun koji mu je ispostavljen na ime zakupa vozila.

U ponovnom postupku, na ročištu održanom 25. marta 2008. godine tužilac je obavestio sud da je zakup vozila platio prenosom prava svojine na nepokretnosti, u prilog čemu je 21. aprila 2008. godine dostavio ugovor o ustupanju nepokretnosti koji je overen pred sudom 3. aprila 2008. godine. Na istom ročištu, tužilac je preinačio tužbu povećanjem postojećeg zahteva na iznos od 1.350.420,00 dinara. U daljem toku postupka održana su još tri ročišta i izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 410/08 od 25. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 1.350.420,00 dinara, sa zateznom kamatom od 3. aprila 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrđeno: da je 16. marta 2000. godine tužilac od tuženog kupio vozilo marke "Mercedes benz"; da je predmetno vozilo bilo kod tuženog na servisu od 15. septembra do 13. novembra 2003. godine; da je u navedenom periodu tužilac od preduzeća "Z." uzeo u zakup vozilo "Peugeot 607"; da je zakupnina navedenog vozila iznosila 8.824,00 dinara dnevno sa uključenih 20% poreza na promet roba i usluga; da je tužilac cenu zakupa iznajmljenog vozila u visini od 1.350.240,00 dinara po računu broj 001-514/03 od 26. novembra 2003. godine platio 3. aprila 2008. godine prenosom prava svojine na nepokretnosti preduzeću od kojeg je vozilo iznajmio. Pozivajući se na odredbe člana 154. stav 1, člana 185. stav 1. i člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo, a koja se ogleda u troškovima koje imao na ime zakupa drugog vozila, jer se njegovo vozilo neopravdano nalazilo na servisu tuženog u spornom periodu.

Po naredbi od 10. aprila 2009. godine, spisi predmeta su dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tuženog.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6026/10 od 22. decembra 2010. godine prvostepena presuda je: potvrđena za iznos od 635.328,00 dinara, sa zateznom kamatom od 3. aprila 2008. godine (stav prvi izreke); ukinuta za iznos od 127.065,00 dinara i u ovom delu tužba je odbačena (stav drugi izreke); preinačena u preostalom delu tako što je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 588.024,40 dinara, sa zateznom kamatom od 3. aprila 2008. godine (stav treći izreke); preinačena u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav četvrti izreke). Nakon što je ponovio činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku i istakao da tužiočevo pravo na naknadu štete proizlazi iz odredbe člana 502. Zakona o obligacionim odnosima, Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud, s obzirom na utvrđene činjenice, pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu na ime naknade štete dosudio traženi iznos od 1.350.420,00 dinara na ime cene zakupa vozila, iz razloga što je vozilo po ovoj ceni iznajmljeno od preduzeća "Z." koje nije registrovano za iznajmljivanje vozila, umesto od preduzeća koja su registrovana za pružanje ovih usluga i koja su za isti period najam istog vozila naplaćivala ukupno 635.328,00 dinara, ukazujući na izveštaj preduzeća "VIP" rent-a-car od 2. avgusta 2006. godine, koji je pročitan kao dokaz pred prvostepenim sudom (u prvostepenoj presudi se očigledno radi o omašci kada se navodi da se radi o preduzeću "Z." rent-car). Po nalaženju Apelacionog suda, tužilac se na ovaj način ponašao suprotno načelima savesnosti i poštenja, te zabrane prouzrokovanja štete iz čl. 10,12. i 16. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega mu, saglasno članu 192. stav 1. pomenutog zakona pripada pravo na naknadu štete u visini od 635.328,00 dinara, dok je u preostalom delu njegov zahtev neosnovan. Osim toga, drugostepeni sud je za iznos razlike između dosuđenih 635.328,00 dinara do traženih 762.393,60 dinara tužbu odbacio jer se radi o presuđenoj stvari. Takođe je navedeno da je odluka o troškovima postupka doneta primenom člana 161. stav 2. u vezi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 4. aprila 2011. godine, a drugostepena presuda je uručena tužiočevom punomoćniku 12. maja 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije suštinski ne razlikuju od odredaba člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud postojanje povrede navedenih prava ceni u odnosu na pomenute odredbe Ustava.

Članom 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Članom 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja postupka, bilo je propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 11. decembra 2003. godine i da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude 22. decembra 2010. godine, koja je podnosiočevom punomoćniku uručena 12. maja 2011. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao sedam godina i pet meseci.

Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija i kako ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnog postupka. Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu do donošenja prve prvostepene presude, u periodu od tri godine i dva meseca, od ukupno 19 zakazanih ročišta tri nisu održana, s tim što nijedno od pomenutih ročišta nije održano iz razloga koji se mogu pripisati sudu. Prvostepeni sud je u ročišta zakazivao u kratkim intervalima i izvodio dokaze po predlozima stranaka na okolnosti koje su se ticale kako osnova, tako i visine tužbenog zahteva. Takođe, prvostepeni sud je u ponovnom postupku ispoljio efikasnost jer je u periodu od devet meseci, kada je doneo drugu prvostepenu presudu, održao četiri ročišta. Drugostepeni sud je o žalbi protiv druge po redu donete prvostepene presude rešavao godinu dana i osam meseci, s tim što su spisi predmeta vraćeni nižestepenom sudu posle tri i po meseca od donošenja osporene presude.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da jedno ročište nije održano zbog propusta njegovog punomoćnika da se izjasni na podnesak suprotne strane. Ustavni sud takođe konstatuje da se jedan od bitnih navoda tužbe zasnivao na tvrdnji podnosioca kao tužioca da je zbog nemogućnosti korišćenja svoga vozila pretrpeo štetu plaćanjem zakupa drugog vozila, a da je račun koji mu je po tom osnovu ispostavljen, sudu dostavio godinu i po dana posle podnošenja tužbe, dok je dokaz o izvršenom plaćanju po ovom računu (prenosom prava svojine putem ugovora overenog 3. aprila 2008. godine) dostavio nakon više od četiri godine posle pokretanja postupka, iz kog razloga je (nedostatka dokaza o pretrpljenoj šteti) prva prvostepena presuda bila ukinuta.

Polazeći od iznetog, te imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava da samo ona kašnjenja koja se mogu pripisati sudu mogu dovesti do povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac isključivo svojim ponašanjem doprineo da predmetni postupak traje preko sedam godina. Trajanje žalbenog postupka od godinu dana i osam meseci ne može se smatrati nerazumno dugim. Takođe, okolnost da je drugostepeni sud spise predmeta vratio prvostepenom sudu posle proteka roka od 30 dana koji je bio propisan članom 383. Zakona o parničnom postupku, sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a ni vremenski period koji je protekao od donošenja drugostepene odluke do vraćanja spisa predmeta nižestepenom sudu - tri i po meseca, ne ukazuje na povredu ovog ustavnog prava. Povreda zakonske odredbe kojom se propisuje rok za preduzimanje određene procesne radnje, učinjena od strane suda, može da dovede do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, nepostupanje suda u zakonom propisanom roku ne znači uvek i povredu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po žalbi u delu kojim se ističe povreda ostalih ustavnih prava u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud zapaža da podnosilac ne ukazuje u čemu se ogleda navodna razlika u činjeničnom stanju koje je izneto u obrazloženju osporene drugostepene presude i onog koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Dalje, suprotno tvrdnji podnosioca o pogrešnoj oceni dokaza od strane drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja pomenute presude proizlazi da taj sud, budući da nije otvarao glavnu raspravu, nije ni cenio dokaze izvedene pred prvostepenim sudom, već je za podlogu svoje odluke uzeo činjenično stanje koje je utvrđeno pred tim sudom. U pogledu navoda o pogrešnoj i nezakonitoj primeni odredaba čl. 10, 12. i 16. i člana 192. stav 1. Zakona o obligacioniom odnosima, te člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje zakonitost i pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude i razlozi koji su dati za primenu instituta podeljene odgovornosti za nastalu štetu zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o nezakonitoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Ovakav zaključak Ustavnog suda odnosi se i na tvrdnju podnosioca o nezakonitosti odluke o troškovima postupka, budući da je ista doneta na osnovu merodavne odredbe procesnog zakona, u skladu sa ishodom postupka koji je okončan delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva, u kom slučaju je neuspeh podnosioca u parnici srazmeran uspehu suprotne strane. Stoga, paušalno izneta tvrdnja o izmenjenom činjeničnom stanju i subjektivna ocena o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodno izneta ocena odnosi se i na podnosiočeve navode o povredi prava iz člana 21. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac, iako se pozvao na druge odluke, nije dostavio dokaze o različitom postupanju drugostepenog suda prilikom odlučivanja o troškovima postupka u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je ukazao da je zbog nekog ličnog svojstva različito tretiran u odnosu na suprotnu stranu u ovoj parnici.

U vezi navoda podnosioca da mu je zbog predugog trajanja drugostepenog postupka onemogućeno da izjavi reviziju, čime mu je, kako tvrdi, povređeno "pravo na delotvorno pravno sredstvo", Ustavni sud konstatuje da su ovi navodi zapravo vezani za istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, a kako je Ustavni sud našao da trajanje žalbenog postupka u periodu od godinu dana i osam meseci ne može smatrati nerazumno dugim, po oceni Suda, ni ovi navodi se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi označenog prava. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pravo na vanredno pravno sredstvo ukoliko isto nije zakonom predviđeno.

Nadalje, imajući u vidu predmet odlučivanja u postupku u kome je doneta osporena presuda, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnja podnosioca o povredi prava iz člana 34. Ustava ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava kojim se jemči pravna sigurnost u kaznenom postupku.

Takođe, ni navodi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava - kojima se ukazuje na ponašanje tuženog i njegovu odgovornost za umanjenje podnosiočeve imovine, ne mogu se dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava koje se prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, čl. 34. i 36. i člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6026/10 od 22. decembra 2010. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nedokazane povrede ustavnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti