Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. S. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak pred Osnovnim sudom u Vranju trajao je preko 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je zahtev za materijalnu štetu odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2607/2018
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 2926/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 2. marta 2018. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 2926/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je postupak u parnici iz radnog odnosa trajala skoro 15 godina; da je tuženi na sve moguće načine odugovlačio postupak, a što je sud tolerisao; da je prekomerna dužina trajanja postupka omogućila tuženom da se prezaduži, zbog čega podnosilac ne može da naplati dosuđene troškove postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog povrede označenih prava, kao i materijalne štete u visini dosuđenih troškova postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 2926/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 2003. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog GP „G.“ d.o.o. Vranje, radi utvrđenja da se u periodu od 15. aprila do 15. novembra 2002. godine nalazio u radnom odnosu na neodređeno vreme, uz obavezu tuženog da izvrši prijavu staža osiguranja za tužioca i uplati odgovarajuće doprinose, kao i isplate zarade za period septembar – novembar 2002. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 2598/03.

Tužba sa pozivom za raspravu nije dostavljena tuženom u četiri pokušaja. Stoga ročišta zakazana za 11. februar, 26. april, 14. jun i 21. septembar 2004. godine nisu održana. Dostava je izvršena 27. septembra 2004. godine, tako da je prvo ročište održano 8. novembra 2004. godine. Naredna dva ročišta (17. januara i 14. marta 2005. godine) su odložena, jer zakonski zastupnik tužene nije bio uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu stranke.

Zbog izmene procesnog zakona, postupajući sudija je tužbu ponovo dostavio tuženom, uz pouku da na istu može podneti odgovor, što je tuženi učinio podneskom od 18. maja 2005. godine. Naredna četiri ročišta nisu održana, jer tuženi nije bio uredno pozvan. Dostava je dva puta pokušana preko upravnika pošte. Nakon što je konstatovano da je tuženi uredno pozvan, sud je na ročištu održanom 2. juna 2006. godine doneo presudu zbog izostanka. Ova presuda je tuženom uručena 1. aprila 2010. godine, nakon dva bezuspešna pokušaja dostave u junu i julu 2006. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž1. 1945/10 od 9. jula 2010. godine, kojim je ukinuo presudu zbog izostanka, te je predmet 19. jula 2010. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P1. 2926/10. Nadležnost Opštinskog suda u Vranju je 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Vranju.

U ponovnom postupku je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano, jer nije bilo obezbeđeno prisustvo sudija porotnika. Odloženo je tri ročišta. Jedno na saglasan predlog stranaka (radi pokušaja mirnog rešenja spora), jedno na molbu punomoćnika tuženog, a jedno zbog sprečenosti tužioca da pristupi radi saslušanja u svojstvu stranke. U okviru dokaznog postupka saslušane su stranke, kao i troje svedoka. Glavna rasprava je zaključena 5. juna 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 2926/10 od 5. juna 2012. godine tuženi je obavezan da tužiocu, na ime neosnovanog obogaćenja, isplati zaradu za period septembar – novembar 2002. godine, dok je u delu kojim je traženo utvrđenje postojanja radnog odnosa tužba tužioca odbačena kao neblagovremena.

Žalbu protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio 2, a tuženi 3. jula 2012. godine. Na odgovor protivnim stranama žalbe su poslate 28. februara 2017. godine.

Spisi predmeta su Apelacionom sudu u Nišu prosleđeni 12. decembra 2017. godine. Presudom Gž1. 4357/17 od 12. januara 2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka u delu odluke o glavnom zahtevu, dok je, usvajanjem žalbe tuženog, odluka o troškovima postupka preinačena, tako što je tužiocu dosuđen manji iznos.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77-ispravka, 6/80-dr.zakon, 36/80, 43/82-dr. zakon, 69/82, 72/82-dr.zakon, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se dostavljanje pravnim licima vrši predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pismena (član 128. stav 3.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv kog je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, da ako pismeno iz stava 1. ovog člana treba dostaviti državnim organima i pravnim licima, dostavljanje se vrši po odredbama člana 128. ovog zakona. (član 136. st. 1. i 3.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu, da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (član 140.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 4357/17 od 12. januara 2018. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 14 godina i četiri meseca. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti i neažurnosti prvostepenog suda. Ovde Ustavni sud najpre ima u vidu značajan broj neuspelih pokušaja dostavljanja pismena i poziva tuženom, preko adrese njegovog sedišta koje je bilo označena u tužbi. Prvostepeni sud, međutim, nijednom nije posegao za procesnim ovlašćenjem da dostavu izvrši preko oglasne table, koje mu je u takvoj pravnoj situaciji stajalo na raspolaganju. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje dva perioda potpune neaktivnosti prvostepenog suda. Prvi, nakon donošenja presude zbog izostanka, koja je tuženom uručena četiri godine kasnije, posle dva bezuspešna pokušaja dostave odmah po njenom donošenju. Drugi takav period je nastupio nakon ponovnog presuđenja, tačnije, nakon što su stranke izjavile žalbe protiv presude donete u ponovnom postupku, koje su protivnim stranama na odgovor dostavljene četiri i po godine kasnije.

Kada je reč o podnosiocu ustavne žalbe, njegov doprinos dužini trajanja postupka, osim jednog ročišta koje je odloženo na saglasan predlog stranaka i još jednog zbog njegove sprečenosti da pristupi radi saslušanja u svojstvu stranke, po shvatanju Suda, ogleda se i u pasivnom držanju tokom oba perioda potpune neaktivnosti prvostepenog suda.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Što se tiče povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, pa ih Ustavni sud nije posebno razmatrao.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti da naplati dosuđene troškove postupka, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze za tvrdnju da je zbog dugog trajanja osporenog parničnog postupka pretrpeo takvu štetu, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti