Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja. Ocenjeno je da ukupna dužina postupka od šest godina nije nerazumna s obzirom na složenost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-261/2008
10.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Milojkovića i Aleksandre Mitrić, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Božidara Milojkovića i Aleksandre Mitrić izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine.
2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Božidara Milojkovića i Aleksandre Mitrić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3592/03.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Milojković i Aleksandra Mitrić, oboje iz Beograda, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 25. februara 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava.
Podnosioci ustavne žalbe navode da su 5. septembra 2002. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Milivoja Đekića, radi iseljenja iz stana na kome oni imaju pravo susvojine. Po mišljenju podnosilaca, činjenica da je tuženi zaposlen kao sudski izvršitelj u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu doprinela je da on «uz pomoć suda nastavi da koristi predmetni stan, iako za to nema pravnog osnova». Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenim presudama Trećeg opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku, jer «pravo koje imaju kao vlasnici nekretnine još od 1994. godine ne mogu da ostvare». Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, «ukine pravne posledice takvih sudskih odluka i obaveže Republiku Srbiju da tužiocima nadoknadi materijalnu štetu u iznosu od 5.000.000 dinara».
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosioci ustavne žalbe su 5. septembra 2002. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Milivoja Đekića iz Beograda, radi iseljenja iz stana koji se nalazi u Braničevskoj 27/5 u Beogradu. U tužbi su naveli da oni imaju pravo susvojine na predmetnom stanu; da je i otac tuženog taj stan koristio bez pravnog osnova; da su protiv njega tužioci pred istim sudom vodili postupak radi iseljenja; da je u tom postupku Treći opštinski sud doneo rešenje P. 3794/04 od 23. decembra 1998. godine, kojim se tužba smatra povučenom; da je rešenjem Odeljenja za komunalno stambene i građevinske poslove opštine Vračar u Beogradu broj 360-7029/98 od 22. oktobra 1999. godine utvrđeno pravo tužilaca na iseljenje Ilije Đekića (pokojnog oca tuženog) iz predmetnog stana i da je određeno da će opština Vračar obezbediti Iliji Đekiću odgovarajući stan iz Fonda stanova namenjenih za raseljavanje lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana. U tužbi je stavljen i predlog da sud usvoji jednu od predloženih privremenih mera, tako što će obavezati tuženog da odmah isprazni od lica i stvari jednu sobu u predmetnom stanu ili da plaća tužilji 4.500 dinara mesečno, koliko iznosi zakupnina koju tužilja plaća za stan koji je prinuđena da iznajmljuje.
Na pripremnom ročištu održanom 26. septembra 2002. godine tuženi je osporio tužbeni zahtev i istakao da je na predmetnom stanu njegov otac bio nosilac stanarskog prava, a da je posle očeve smrti on nastavio da koristi stan kao član porodičnog domaćinstva. Takođe je istakao da njegov pokojni otac nije stekao u svojinu neki drugi stan, kako se to navodi u tužbi. Sud je doneo rešenje da se združe radi uvida spisi predmeta tog suda P. 3794/94-98 i zakazao sledeće ročište za glavnu raspravu za 13. novembar 2002. godine.
Na ročištu za glavnu raspravu održanom 13. novembra 2002. godine sud je izveo dokaz saslušanjem tuženog kao stranke u postupku, odbio predlog tužilaca da se od Ministarstva unutrašnjih poslova službenim putem pribavi izveštaj o tome da li je ocu tuženog dodeljen stan na korišćenje i zaključio glavnu raspravu.
Prvom prvostepenom presudom P. 2456/02 od 13. novembra 2002. godine odbijen je tužbeni zahtev, kao i predlog za određivanje privremene mere. U obrazloženju presude je navedeno da je Savezno Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo uverenje broj 14-8643/02 od 8. novembra 2002. godine o tome da pokojnom ocu tuženog nije dodeljen stan, niti kredit za kupovinu stana. Sud je utvrdio da je pokojni otac tuženog koristio predmetni stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, a da je među korisnicima stana bio naveden i tuženi. Imajući u vidu da ni tuženi, niti drugi članovi porodičnog domaćinstva nisu stekli u svojinu stan koji je odgovarajući za to domaćinstvo, sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se tuženom otkaže ugovor o zakupu.
Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu iz svih zakonom predviđenih razloga. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6511/03 od 22. oktobra 2003. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2456/02 od 13. novembra 2002. godine i predmet vraćen istom sudu, ali drugom veću na ponovno suđenje. Okružni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud propustio da utvrdi sledeće činjenice: da li je tuženi rešio svoju stambenu potrebu - sam ili preko supruge, ako je oženjen; na kojim je adresama tuženi od svog rođenja imao prebivalište; kada je umro otac tuženog. Takođe, ocenjeno je neophodnim da se službenim putem pribavi izveštaj nadležnog ministarstva o tome da li je pokojnom ocu tuženog bilo rešeno stambeno pitanje i na koji način.
U ponovnom postupku koji je nastavljen pred drugim većem, predmet je dobio novi broj P. 3592/03, a ročište zakazano za 17. mart 2004. godine odloženo je zbog toga što nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan.
Podneskom koji je primljen u sud 13. maja 2004. godine tužioci su predložili da se izvedu oni dokazi čije je izvođenje već naložio Okružni sud u Beogradu u rešenju kojim je usvojena žalba.
Na ročištu za glavnu raspravu od 16. juna 2004. godine određeno je da se pribavi izveštaj o kretanju prebivališta tuženog.
Sledeće ročište, na kome je ponovo izveden dokaz saslušanjem tuženog, održano je 7. oktobra 2004. godine.
Na ročištu od 9. decembra 2004. godine tužioci su predložili da se sasluša sestra tuženog.
Na ročištu održanom 15. marta 2005. godine izveden je dokaz saslušanjem Gordane Đekić Totić, koja je izjavila da je njen pokojni deda bio vlasnik stana u u Sarajevskoj 68/7 u Beogradu, a da u tom stanu ona živi sa svojom porodicom.
Ročište zakazano za 19. maj 2005. godine odloženo je radi upoznavanja parničnih stranaka sa sadržinom dokaza koji su prispeli u sud.
Na ročištu održanom 6. jula 2005. godine glavna rasprava je zaključena, a drugom prvostepenom presudom P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine, koja se osporava ustavnom žalbom, ponovo je odbijen tužbeni zahtev, kao i predlog za određivanje privremene mere. U obrazloženju presude je navedeno da je sud utvrdio sledeće činjenice: da tuženi nije oženjen, da nema rešeno stambeno pitanje, da je bio član porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava i da po tom osnovu ima pravo da nastavi sa korišćenjem stana. Sud je takođe utvrdio da tuženi i dalje plaća zakupninu, te da je tužioce pismenim putem obavestio o smrti ranijeg nosioca stanarskog prava i dostavio ponudu za zaključenje ugovora o zakupu predmetnog stana.
Tužioci su protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine izjavili žalbu iz svih razloga predviđenih zakonom. Osporenom presudom Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužilaca 7. februara 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je odbio žalbu tužilaca, jer je ocenio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za iseljenje tuženog iz predmetnog stana.
Protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine tužioci su podneskom od 26. februara 2008. godine istovremeno izjavili reviziju i predlog za ponavljanje postupka. Kao novi dokaz tužioci su priložili presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ilić protiv Srbije od 9. oktobra 2007. godine i istakli da tuženi, prema njihovom saznanju, od decembra 2007. godine ne stanuje u predmetnom stanu. Tužioci su predložili da Vrhovni sud Srbije, ukoliko ne ponovi postupak u ovoj pravnoj stvari, odluči o njihovoj reviziji izjavljenoj zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene Zakona o stanovanju i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
Rešenjem P. 3592/03-05 od 20. marta 2008. godine Treći opštinski sud u Beogradu je odlučio da zastane sa postupkom odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude.
Vrhovni sud Srbije je odbio reviziju presudom Rev. 1659/06 od 1. oktobra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 25. novembra 2008. godine. U obrazloženju presude se navodi da je tuženi, kao preostali član porodičnog domaćinstva, nastavio da živi u predmetnom stanu posle očeve smrti; da je pismenim putem obavestio davaoca stana na korišćenje o smrti ranijeg zakupca i ponudio da sa njim zaključi novi ugovor o zakupu, ali da mu nije odgovoreno, kao i da je tuženi nastavio sa plaćanjem zakupnine. Imajući u vidu da je otac tuženog preminuo 22. aprila 2001. godine, Vrhovni sud ističe da su uslovi za nastavljanje sa korišćenjem predmetnog stana pravilno cenjeni prema članu 34. Zakona o stanovanju, koji je stupio na snagu 25. jula 1992. godine. Po oceni tog suda, sama činjenica da ne postoji ugovor o zakupu predmetnog stana ne može biti razlog za iseljenje tuženog, niti dovesti do gubitka njegovog prava da nastavi sa korišćenjem stana, s obzirom na to da su tužioci odbili pismenu ponudu tuženog za zaključenje ugovora o zakupu stana.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku («Službeni list SFRJ», br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i «Službeni list SRJ», br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1. do 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakon o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisuje da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pokrenut 5. septembra 2002. godine podnošenjem tužbe, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1659/06 od 3. oktobra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 25. novembra 2008. godine.
S druge strane, period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da je za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka. Stoga se pri ispitivanju opravdanosti dužine trajanja postupka koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3592/03 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.
Imajući u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja sudova koji vode postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je mišljenja da je predmetni spor bio relativno složen u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, imajući u vidu da su dokazi o tim činjenicama morali biti pribavljeni od nadležnih organa koji vode evidencije o ličnim stanjima građana, kao i od drugih organa i organizacija.
Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je našao da oni nisu doprineli dužini trajanja predmetnog postupka.
Ocenjujući ponašanje prvostepenog suda sa stanovišta opravdanosti dužine ovog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je sud zaključio glavnu raspravu već na drugom ročištu, smatrajući da dokazi u spisima predmeta pružaju dovoljno osnova za odlučivanje. Međutim, iako je propuštanje suda da na pouzdan način utvrdi pojedine činjenice od značaja za odlučivanje dovelo do ukidanja prvostepene presude, postupak pred prvostepenim sudom okončan je u periodu od dve godine i 10 meseci, kada je doneta osporena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine. Postupak pred drugostepenim sudom okončan je za nepune dve godine, donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine, koja je uručena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 7. februara 2008. godine. Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci 26. februara 2008. godine izjavili reviziju Vrhovnom sudu Srbije, a da je taj sud 4. aprila 2008. godine primio spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03. Navedeni spisi nisu mogli ranije biti dostavljeni revizijskom sudu, jer je istovremeno sa revizijom bio podnet i predlog za ponavljanje postupka, te je prvostepeni sud odlučio da, saglasno odredbi člana 430. stav 4. u vezi člana 219. Zakona o parničnom postupku, zastane sa postupkom odlučivanja o podnetom predlogu do odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji. Postupak po reviziji trajao je oko sedam meseci i okončan je donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1659/06 od 1. oktobra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 25. novembra 2008. godine.
Uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud ocenjuje da stranke imaju pravo da koriste sva procesna sredstva, uključujući pravne lekove, ali se vreme koje je objektivno potrebno za odlučivanje o njihovim zahtevima ne može računati ni kao radnja odlaganja od strane podnosioca, niti se može staviti državi na teret (videti, npr. predmet Jazbec protiv Slovenije).
Ispitujući značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je odluka suda o zahtevu za iseljenje lica koje koristi stan na kome podnosioci imaju pravo susvojine za njih od velike važnosti. Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, a da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim sudom i Vrhovnim sudom Srbije, kao tri sudske instance, trajao ukupno šest godina, dva meseca i 20 dana od dana podnošenja tužbe do dostavljanja odluke o vanrednom pravnom sredstvu, zbog čega je ocenjeno da podnosiocima ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3592/03 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
6. Ustavnom žalbom se ukazuje i na to da je podnosiocima presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 6. jula 2005. godine i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 5428/06 od 21. novembra 2007. godine povređeno pravo na pravično suđenje. Tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava podnosioci izvode iz toga što je tuženi, po njihovom mišljenju «uz pomoć suda nastavio da koristi predmetni stan, iako za to nema pravnog osnova», zahvaljujući tome što je zaposlen kao sudski izvršitelj u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.
Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u sprovedenom postupku podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno, na isti način kao i tuženom, da aktivno učestvuju u postupku, predlažu dokaze, učestvuju u ispitivanju svedoka, da je sud u ponovnom postupku izveo dokaze koje su oni predložili, kao i da je bilo obezbeđeno javno raspravljanje u postupku. Sudovi su svoje odluke donosili nakon postupka sprovedenog u skladu sa važećim procesnim zakonima, a sve odluke su donete primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložene na ustavnopravno prihvatljiv način, te se ne može smatrati da su proizvod subjektivnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućih sudova. Kako podnosioci ustavne žalbe ničim nisu potkrepili svoje navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da su ti navodi posledica subjektivnog stava podnosilaca ustavne žalbe.
Ustavni sud je konstatovao da navodi podnosilaca u pogledu presude Evropskog suda za ljudska prava donete u predmetu Ilić protiv Srbije od 9. oktobra 2007. godine nisu od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu. Naime, u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odlučivano je o zahtevu podnosilaca, kao vlasnika stana, za iseljenje lica koje koristi predmetni stan kao član domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava. S druge strane, postupak koji je ocenjivao Evropski sud u Strazburu u predmetu Ilić protiv Srbije vodio se u parnici radi naknade štete zbog nemogućnosti korišćenja stana, po tužbi vlasnika stana protiv opštine koja nije izvršila svoju odluku o obezbeđivanju odgovarajućeg smeštaja «zaštićenom stanaru».
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti