Ustavni sud: povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio deo presude Apelacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse i proizvoljne primene materijalnog prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. T. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba L. T. i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5729/10 od 22. novembra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5729/10 od 22. novembra 2010. godine u stavu drugom izreke i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7640/06 od 22. septembra 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. L. T. iz B. je podneo 19. januara 2011. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5729/10 od 22. novembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, jer je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca u delu koji se odnosio na isplatu zakonske zatezne kamate za period pre 1. jula 2001. godine; da zaključak drugostepenog suda nema utemeljenja ni u jednom zakonu, već da je zasnovan na odluci Upravnog odbora tuženog od 24. jula 2000. godine kojom je rok za isplatu zaostalih zarada produž en do 30. juna 2001. godine; da se, po mišljenju podnosioca, odlukom tuženog može samo priznati dug prema zaposlenima, i da tuženi ne može svojom voljom menjati zakon i pojedinačni kolektivni ugovor; da su sudovi u identičnim situacijama donosi li dijametralno različite odluke i priznava li tužiocima pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa zarade, pa do isplate, smatrajući da tuženi svojom odlukom ne može određivati kada dospevaju potraživanja zaposlenih tužilaca, kako je to učinio u ovom slučaju Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom i da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji protiv istog tuženog doneo drugačiju odluku kojom je odredio zakonsku zateznu kamatu za ceo period pre 1. jula 2001. godine. Podnosilac je za svoje tvrdnje o različitom postupanju sudova dostavio presude Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu ( Gž1. 5642/07 od 21. decembra 2007. godine, Gž1. 4537/07 od 27. februara 2008. godine i Gž1. 5149/10 od 2. juna 2010. godine). Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7640/06 od 2 2. septembra 2009. godine, je u stavu prvom izreke, obavezan tuženi preduzeće R. G . „M . k .“ a. d. B. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime razlike neisplaćene zarade za period januar 1997. godine – maj 2000. godine, isplati određen e novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je odredbom člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog propisano da kad tuženi usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa tim ugovorom, niti umanjenje zarada u skladu sa članom 95. tog ugovora, dužan je da im isplati garantovanu neto zaradu ; da je propisano da se odlukom utvrđuje period u kome će se vršiti isplata garantovane zarade i rok u kome će se zaposlenima isplatiti razlika između garantovane zarade koju su primili i zarade koja im pripada po odredbama ovog ugovora, obrazloženje o poremećaju u poslovanju i odredbe o novim pregovorima o produženju roka za isplatu razlike zarade; da je sud pošao od utvrđene odlučne činjenice da poremećaja u poslovanju kod tuženog nije bilo, a da je iskazani gubitak nastao u 1999. godini, koji je pokriven iz revalorizovanih rezervi, iz čega proizlazi da je tuženi bez razloga umanjivao zarade radnicima, odnosno da je mogao da izvrši svoje obaveze, s obzirom na iskazanu likvidnost; kako nema poremećaja u poslovanju kod tuženog (bez obzira na iskazani gubitak), a sva potraživanja tužioca su dospela, te imajući u vidu da je tuženi samovoljno produžavao rokove isplate i da do dana zaključenja rasprave svoje obaveze nije izvršio, to su se stekli uslovi, shodno odredbama člana 65. stav 2. i 3. Zakona o radnim odnosima, da tuženi naknadi štetu tužiocu isplatom zarada, kako je opredeljeno precizirano tužbenim zahtevom, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svako mesečno potraživanje na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.
Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 5729/10 od 22. novembra 2011. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, potvrdio ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7640/06 od 2 2. septembra 2009. godine za iznose glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2001. godine do isplate za neisplaćenu zaradu za 1997, 1998, 1999. i 2000. godinu, kao i u stavu drugom izreke u delu o naknadi troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke osporene presude je preinačena prvostepena presud a i odbi jen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u ostalom delu izreke prvostepene presude. U obrazloženju ove presude je navedeno , da je pred drugostepenim sudom održana rasprava na kojoj su ponovo izvedeni dokazi na osnovu kojih je utvrđeno sledeće: da je odlukom Upravnog odbora broj 58/17a od 24. jula 2000. godine odlučeno da se svim zaposlenima za period januar – decembar 1999. godine isplati zarada u visini garantovane neto zarade u jednom iznosu od 280,00 dinara i za svaki mesec pojedinčano za mesece za koje nije isplaćena zarada, da se zarada u visini garantovane zarade u pojedinim mesecima za 1999. godinu isplati zaposlenima do 31. decembra 2000. godine, po mogućnosti od ostvarenih vanrednih sredstava, a da se razlika između isplaćenog iznosa garantovane neto zarade iz tačke jedan ove odluke i iznosa obračunate zarade u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog za ovaj period isplati do 31. decembra 2000. godine; da je u obrazloženju ove odluke navedeno da je u toku 1999. godine, preduzeće poslovalo pod otežanim uslovima privređivanja, što je bila posledica i nedostatka posla na domaćem i stranom tržištu, a što je uslovilo da tuženi poslovnu 1999. godinu završi sa gubitkom u iznosu od 27.000.000,00 dinara i da preduzeće u poslovnoj 2000. godini nije uspelo da obezbedi sredstva za isplatu zarada iz 1999. godine i da nije u mogućnosti da isplati zaradu u većem iznosu od garantovane neto zarade u jednom iznosu; da je odlukom Upravnog odbora od 24. jula 2000. godine priznato potraživanje zaposlenima prema spisku za isplatu i razlike neto zarade za 1997. i 1998. godinu između isplaćene i obračunate, a neisplaćene neto zarade prema odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora, primenom pune cene rada za najjednostavniji rad, s tim da se isplata potraživanja izvrši kada se steknu uslovi za isplatu povećanih likvidnosti iz naplate starih potraživanja; da je Upravni odbor tuženog doneo odluku na sednici održanoj 21. decembra 2000. godine, da se rok za isplatu garantovanih neto zarada zaposlenih za period januar –decembar 1999. godine, koji je po odluci Upravnog odbora broj 58/17a od 24. jula 2000. godine utvrđen do kraja 31. decembra 2000. godine, produži do 30. juna 2001. godine, a da se rok za isplatu razlike između iznosa garantovane neto zarade i iznosa zarada obračunatih u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom koji je po odluci Upravnog odbora broj 5/17a od 24. jula 2000. godine utvrđen 31. decembra 2000. godine, produži do 30. juna 2001. godine; da je u obrazloženju ove odluke navedeno da se ista donosi sa raloga što tuženi nije bio u mogućnosti da tokom 1999. godine isplati zaradu zaposlenima za period januar – decembar 1999. godine, zbog nedostatka posla na domaćem i stranom tržištu, da tuženi nije bio u mogućnosti da obezbedi poslovne prihode u visini koja bi omogućila zaposlenima isplatu garantovane neto zarade, kao i razlike između garantovane zarade i zarade obračunate po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru: da je drugostepeni sud posebno cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka od 8. decembra 2008. godine, iz koga sledi da je tuženi poslovao sa gubitkom samo 1999. godine i da je račun tuženog za poslednju godinu bio u blokadi 161 dan, te dopunu nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 16. marta 1999. godine, gde je navedeno da se ukupni rezultat poslovanja iskazan u bilansu uspeha sastoji od nekoliko segmenata, i to: poslovni prihodi i rashodi, finansijski prihodi i rashodi i ostali prihodi i rashodi i revalorizovani prihodi i rashodi i da je tuženi prikazao samo jedan segment svog poslovanja, pa je našao da isti ne mogu biti od uticaja na drugačiju odluku u pogledu dospelosti potraživanja, s obzirom na to da nije dovoljno za odgovor na pitanje utvrditi da li je tuženi poslodavac pozitivno, odnosno negativno poslovao, već i da li je bilo dovoljno kvalitetnih sredstava da tuženi poslodavac održi reprodukciju i istovremeno isplati zarade u vrednosti većoj od isplaćenih za period potraživanja; da na to pitanje veštak nije odgovorio, niti izvršio analizu odnosa ponude i tražnje na tržištu, što se navodi u naznačenim odlukama kao razlog za nemogućnost isplate zarade veće od isplaćene i što je uslovilo utvrđenje roka za isplatu razlike zarade; da nijedna od stranaka na ročištu od 22. novembra 2011. godine pred drugostepenim sudom, nije predložila i priložila da se ponovi dokaz saslušanjem veštaka i ove okolnosti, što bi u suštini bilo proširenje predmeta veštačenje, te je radi toga, ovaj sud svoju odluku u pogledu dospelosti doneo primenom pravila o teretu dokazivanja, i to na strani tužioca da obori utvrđeni rok u naznačenoj odluci Upravnog odbora od 30. juna 2001. godine za isplatu zarade i na strani tuženog da priloži i predloži dokaze da je produžen rok za isplatu neisplaćenih zarada tužiocu, kao i da je drugostepeni sud stanovišta da je poštujući odredbu člana 65. Zakona o radnim odnosima i s obzirom na sadržaj odluke Upravnog odbora broj 58/23/1 od 23. decembra 2000. godine koja je doneta na sednici od 21. decembra 2000. godine, pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji obaveza tuženog da tužiocu isplati neisplaćenu zaradu, ali da presuda prvostepenog suda mora biti preinačena u pogledu zakonske zatezne kamate, s obzirom na naznačenu odluku Upravnog odbora, jer zarada tužioca nije dospela pre 30. juna 2001. godine.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5642/07 od 21. decembra 2017. godine, pored ostalog, pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužioca B. M. kojim je obavezan tuženi „M. k . “ a. d. B . da tužiocu isplati ukupan iznos od 36.849,49 dinara na ime glavnog duga za neisplaćeni zaradu u periodu od 1. januara 1997. godine do 31. maja 2000. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da nije od uticaja to što je tuženi više puta donosio odluke o isplaćivanju razlika u zaradi uz pomeranje tih rokova (odluke upravnog odbora 58/17a od 24. jula 2000. godine i 58/23 od 21. decembra 2000. godine), jer tuženi te odluke nije izvršavao, niti je kod tuženog utvrđeno da je postojao poremećaj u poslovanju. Konačno, Okružni sud u Beogradu je našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćene razlike u zaradi za sporni period, zajedno sa pripadajućom zakonskom zatezanom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa. Identičan stav Okružni sud u Beogradu je zauzeo u presudi Gž1. 4537/07 od 27. februara 2008. godine, kao i Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž1. 5149/10 od 2. juna 2010. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (člana 60. stav 4.).
Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno, da ta zarada jeste zarada koju zaposleni ostvari na osnovu cene rada radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen, radnog učinka i vremena provedenog na radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da zaposleni ima pravo na garantovanu zaradu, u skladu sa ovim zakonom (član 63.); da kad poslodavac, usled poremećaja u poslovanju, nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan je da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti, da je poslodavac dužan, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom, da odluku o isplati garantovane neto zarade, u smislu stava 2. ovog člana, donosi upravni odbor kod poslodavca, na predlog direktora, odnosno poslodavca, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, da ako kod poslodavca nije obrazovan upravni odbor, odluku iz stava 4. ovog člana donosi direktor, odnosno poslodavac, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, kao i da odluka, odnosno predlog odluke sadrži obrazloženje o poremećajima u poslovanju koji bitno utiču da poslodavac nije u mogućnosti da obezbedi isplatu odgovarajuće zarade u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 65.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.) i da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano : da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da će sud odlučiti koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ( član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).
5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude, sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizlazi da su i Okružni sud u Beogradu, a kasnije i Apelacioni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u konačnom ishodu usvaja li tužbene zahtev e tužilaca – bivših radnika „Minel kotlogradnja“ a. d. Beograd, koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima presuda Okružnog i Apelacionog suda u Beogradu je istaknuto da ne može biti od uticaja to što je tuženi više puta donosio odluke o isplaćivanju razlika u zaradi uz pomeranje tih rokova, jer tuženi te odluke nije izvršavao, te kako nije utvrđeno da je kod tuženog postojao poremećaj u poslovanju, to su osnovani tužbeni zahtevi tužilaca (zaposlenih kod tuženog) koji se odnose na zakonsku zateznu kamatu na neisplaćene zarade, i to od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, a ne od 1. jula 2001. godine, kako je to dosudio Apelacioni sud u Beogradu u ovde osporenoj presudi.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno sličnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosilac ustavne žalbe, kome je odbijen tužbeni zahtev, doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtevi za isplatu kamate usvajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštita prava pred sudovima.
Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovoj odluci, ukazuje da se tim pravom, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da svakako ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava.
Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva, pre svega, na pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja. Pravilo o teretu dokazivanja daje odgovor na pitanje koja će stranka snositi rizik nedokazanosti, odnosno koja će izgubiti parnicu ako sud nije došao do određenog zaključka o postojanju sporne činjenice. Drugim rečima, da bi bilo pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja treba znati na koju stranku pada teret dokazivanja određene sporne činjenice ili činjeničnog skupa da bi ona i snosila štetne posledice nedokazanosti određene činjenice ili tužbenog zahteva u celini.
Naime, tužilac dokazuje činjenice koje su od značaja za primenu materijalno-pravne norme koja se ima primeniti na činjenični skup bitan za presuđenje, a tuženi činjenice koje su od značaja za osujećenje ili odbijanje tužbenog zahteva. Stranke imaju obavezu dokazivanja činjenica bitnih za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i onih koje sprečavaju nastanak ili ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti, kao i procesnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje, ukazao da zaključak drugostepenog suda nije ustavnopravno prihvatljivim, da podnosiocu ustavne žalbe pravo na zakonsku zateznu kamatu na neisplaćene zarade (za 1997, 1998, 1999. i 2000. godinu) pripada, tek od 1. jula 2001. godine, s obzirom na to da prema odluci Upravnog odbora tuženog zarada tužioca nije ranije dospela. Ovo stoga, što je u toku postupka utvrđeno da kod tuženog nije bilo poremećaja u poslovanju. Stoga na podnosiocu ustavne žalbe nije bio teret da „obara“ utvrđeni rok iz odluke Upravnog odbora tuženog za isplatu zarade i da dokaže li je tuženi imao dovoljno novčanih sredstava za isplatu zarade veće od iznosa garantovane zarade. Naprotiv, tuženi je bio dužan da predloži dokaze da je opravdano produžen rok za isplatu neisplaćenih zarada tužiocu.
Osim toga, Ustavni sud dalje ukazuje na odredbe Zakona o radnim odnosima, koji se primenjivao na konkretan slučaj, a kojima je jasno propisano da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno (član 63. stav 2.). Izuzetno, poslodavac samo u situaciji kada kod njega postoji poremećaj u poslovanju, nije dužan da zaposlenom isplati zaradu u skladu sa kolektivnim ugovorom, već tzv. garantovanu neto zaradu (član 65. stav 1.). Međutim, u situaciji kada kod tuženog poslodavca nije bilo poremećaja u poslovanju, njegove odluke o tome kada će zaposlenima biti isplaćene zarade (koje je on priznao odlukom 58/17b od 24. jula 2000. godine), ne mogu imati uticaja na dospelost tih potraživanja tužilaca, pa ni po osnovu člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer je to, u konkretnom slučaju, propisano odredbama člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 63. stav 2. Zakona o radnim odnosima. Kako se zarada zaposlenima isplaćuje najmanje jedanput mesečno, ta potraživanja dospevaju svakog narednog u mesecu, od kada podnosilac ustavne žalbe ima pravo i da potražuje zakonsku zateznu kamatu, kako je to uostalom utvrdio prvostepeni sud (videti Odluku Ustavnog suda Už-1799/2011 od 5. marta 2014. godine).
Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, očigledno da je primena i procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da su osporenim aktom povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, te poništio osporenu presudu u stavu drugom izreke i odredio da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7640/06 od 22. septembra 2009. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.
7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rad zajemčenog odredb om člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.