Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane Apelacionog suda. Naloženo je ponavljanje postupka. Navodi o diskriminaciji odbijeni su kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Štebiha iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Štebiha i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 644/10 od 3. februara 2010. godine povređeno pravo podnosioca u stavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1448/07 od 12. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Štebih iz Beograda je 31. maja 2010. godine, preko punomoćnika Rajka Ristića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 644/10 od 3. februara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je „JAT AIRWAYS“ potpuno proizvoljno i bez pravnog osnova umanjio zaradu podnosiocu za avgust, septembar , oktobar i decembar 2004. godine, kao i za januar, februar i mart 2005. godine; da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu uzeli u obzir da je Vlada tek 17. februara 2005. godine naložila da se fond zarada ubuduće uskladi sa ukupnim fondom zarada; da je direktor tuženog bio ovlašćen da zaradu uveća ili umanji na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po peridodičnom obračunu i završnom r ačunu; da kako je bilans uspeha „JAT AIRWAYS“ za 2004. godinu urađen 28. februara 2005. godine, to je, eventualno, od tog momenta, po ovom osnovu zarada tužioca mogla biti umanjena; da bi u tom slučaju direktor tuženog morao da se u svojoj odluci o umanjenju zarada pozove na taj član i činjenicu da je tuženi u prethodnih godinu dana ostvario gubitak; da je podnosilac diskriminisan, jer je zarada umanjena samo pilotima, a ne svim zaposlenim kod tuženog; da je osporenom presudom povređeno i pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad, pošto njegova zarada nije bila obračunata i isplaćena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena navedena Ustavom zajemčena prava, te da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1448/07 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 12. maja 2008. godine doneo presudu P1. 1448/07, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezao tuženog - Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ iz Beograda da tužiocu na ime neisplaćene razlike zarade za period avgust - oktobar 2004. godine isplati odgovarajući novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, u delu u kome je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neisplaćene razlike zarade za period decembar 2004. godine - mart 2005. godine isplati odgovarajući novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u spornom periodu bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu drugi pilot-kopilot u odeljenju letački poslovi; da su tužilac i tuženi dana 29 . marta 2002. godine zaključili ugovor o radu, a dana 22. juna 2002. godine aneks broj 2. ugovora o radu, kojim je shodno članu 1. izmenjen član 6. stav 1. tač. A i B ugovora o radu, koji se odnosi na osnovnu zaradu i ugovoreni deo zarade; da je prema članu 2 aneksa bro j 2 ugovora o radu istim uređen, shodno odluci generalnog direktora broj 722/2 od 27. maja 2002. godine , ugovoreni minimum bruto zarade za nalet do 40 BT, a ugovoreni deo zarade se utvrđivao srazmerno ostvarenom naletu p reko 40 BT u toku meseca; da je , dakle, odlukama generalnog direktora tuženog broj 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine ugovorena cena sata naleta za radno mesto na kome je tužilac bio raspoređen; da tuženi nije isplatio tužiocu deo zarade po aneksu broj 2 ugovora o radu, čija visina među parničnim strankma nije sporna; da kod činjenice da je tuženi prekoračio odobrenu masu sredstava za zarade tek sa isplatom oktobarske zarade za 2004. godinu i da je zarade zaposlenima zbog lošeg finansijskog poslovanja morao da umanji počev od novembra 2004. godine , to sud smatra da je tuženi dužan da postupi po aneksu broj 2 ugovora o radu i da tužiocu isplati deo neisplaćene zarade za period avgust-oktobar 2004. godine, jer za ovaj period nisu bili ispunjeni uslovi za primenu član a 6. stav 3. tačka B ugovora o radu; da je stoga sud u ovom delu usvojio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke; da, međutim, sud smatra da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za period decembar 2004. godine - mart 2005. godine; da je rešenjem Vlade Republike Srbije od 17. februara 2005. godine tuženom ograničena masa odobrenih sredstava za isplatu zarada, pa je poslovodstvo tuženog, postupajući, po tom rešenju, a na osnovu ovlašćenja iz člana 6. stav 3. ta čka B ugovora o radu, zbog loših finansijskih rezultata poslovanja tuženog izvršilo umanjenje dela zarade tužioca, predviđeno aneksom broj 2 ugovora o radu; da kako je tuženi postupio u skladu sa odredbama važećeg ugovora o radu i u skladu sa odlukom 27 od 4. marta 2005. godine i tužiocu isplatio pripadajuću zaradu iz Pojedinačnog kolektivnog ugovora, koju je doneo izvršavajući rešenje Vlade, to tužilac nema pravo na isplatu razlike zarade za pomenuti period; da je stoga sud u ovom delu odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Apelacioni sud u Beogradu je 3. februara 2010. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, doneo osporenu presudu Gž 1. 644/10, kojom je u stavu prvom izreke preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1448/07 od 12. maja 2008. godine u stavu prvom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tu žioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćene razlike zarade za period avgust - oktobar 2004. godine isplati odgovarajući novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1448/07 od 12. maja 2008. godine u stavu drugom i u stavu trećem izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 6. ugovora o radu zaključenom između tužioca i tuženog dana 29. marta 2002. godine ostavljena mogućnost tuženom, kao poslodavcu, da u slučaju lošeg finansijskog poslovanja zaposlenima izvrši umanjenje ugovorene zarade; da je tuženi u spornom periodu negativno poslovao, zbog čega je Vlada Republike Srbije kao njegov osnivač, rešenjem od 17. februara 2005. godine naložila prduzimanje određenih mera radi otklanjanja efekata negativnog finansijskog poslovanja, a da je umanjenje zarada zaposlenih jedna od mera za finansijksu konsolidaciju tuženog; da imajući u vidu navedeno, kao i okolnost da tuženi, kao poslodavac tužioca, nije donosio odluke svakog meseca, kojim bi utvrđivao cenu sata naleta u toku meseca za svako radno mesto, a shodno aneksu ugovora o radu, već je na osnovu ovlašćenja iz člana 6. osnovnog ugovora o radu, postupajući po nalogu osnivača, najpre umanjio zarade zaposlenima, a potom odlukom broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavio van snage odluke broj 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine, kojim su utvrđene cene sata naleta za letačko osoblje, to je ožalbena presuda morala biti preinačena u usvajajućem delu; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, kojim je tražena neisplaćena razlika zarade za period decembar 2004. godine - mart 2005. godine sa pripadajućom kamatom.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih načela i prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 21. stav 3. Ustava utvrđeno je da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 81. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe zaključ io ugovor o radu i aneks tog ugovora , bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.) i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (stav 4.).

Odredbom članom 82. stav 2. navedenog zakona bilo je propisano da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 108. st. 3. i 4.)

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba ranijeg i sada važećeg Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da je podnosilac ustavne ž albe u spornom periodu bio zaposlen u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS “, na radnom mestu drugi pilot-kopilot i da je sa poslodavcem 2 9. marta 2002. godine zaključio ugovor o radu, a 22. juna 2002. godine aneks ugovora o radu , kojima je, pored ostalog, utvrđeno da ugovoreni deo zarade zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i da se odlukom poslodavca može uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu, kao i da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i da se cena naleta utvrđuje odlukom generalnog direktora za svaki mesec.

Takođe, nesporno je da je Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ u periodu 2004. i 2005. godine poslovalo sa gubitkom i da je generalni direktor 13. aprila 2005. godine doneo Odluku 751, kojom je stavio van snage odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine, kojima je bilo određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i kojima je bila utvrđena cena naleta.

Ustavni sud je ocenio da iz odredaba čl. 81. i 82. ranije važećeg Zakona o radu, kao i čl. 104. i 108. važećeg Zakona o radu, proizlazi da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu, kao i da zaradu čini i uvećana zarada, pri čemu se, pored osnova za uvećanu zaradu, propisanih zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Ustavni sud konstatuje da osnov uvećane zarade podnosioca ustavne žalbe nije propisan zakonom, već predstavlja slučaj u kome je poslodavac iskoristio zakonsku mogućnost da ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim, predvidi uvećanu zaradu po osnovu mesečnih ostvarenih sati naleta za određene kategorije zaposlenih. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je, kada koristi navedenu zakonsku mogućnost, poslodavac ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu, utvrdi i pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati. U konkretnom slučaju, tuženi, koji je poslodavac podnosiocu ustavne žalbe, predvideo je samim ugovorom o radu koji je sa podnosiocem zaključio još 2 9. marta 2002. godine, da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća, kao i da se ovaj deo zarade može uvećati ili umanjiti odlukom poslodavca, a na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Aneksom ugovora o radu precizirano je da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca.

U konkretnom slučaju, generalni direktor tuženog je tek 13. aprila 2005. godine doneo Odluku broj 751 kojom je stavio van snage odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine, koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade podnosioca ustavne žalb e. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe ovaj deo zarade pripadao do donošenja Odluke generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine. Drugim rečima, tužbeni zaht ev podnet od strane podnosioca ustavne žalbe za isplatu neisplaćene razlike zarade za period avgust 2004. godine - mart 2005. godine, nije mogao biti odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 644/10 od 3. februara 2010. godine proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da je na taj način povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u Odlukama Už-1405/2008 od 22. jula 2010. godine i Už-1466/2008 od 2 . decembra 2010. godine.

6. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je našao da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navod podnosilaca o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud je ocenio da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Apelacioni sud u Beogradu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponoviti postupak po žalbi podnosioca izjav ljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1448/07 od 12. maja 2008. godine.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević