Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. Deo koji se odnosi na rešenje o reviziji odbačen je jer ne sadrži ustavnopravne razloge, a deo koji se odnosi na nižestepene presude odbačen je kao neblagovremen, jer je rok počeo teći od drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Jelava, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februar a 2020. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . V . i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv dela stava drugog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka nastalim tokom sprovođenja izvršenja, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba S. V . i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv stava trećeg izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

3. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Loznici IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u del u u kojem je odbijen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv označenog dela stavova drugog i trećeg izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, i o dređuje da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine .

4. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

6. Odbacuje se ustavna žalba S. V . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv stava prvog, stava drugog u delu u kojem je utvrđeno potraživanje izvršnog poverioca u ukupnom iznosu od 564.185,92 dinara i stava četvrtog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine.

7. Odbacuje se ustavna žalba S. V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Loznici I. 92/16.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Jelava podnela je Ustavnom sudu, 29. marta 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine , zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Loznici I. 92/16. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konve ncije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na to da je izvršni sud meritornom odlukom odlučio o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe kao izvršnog dužnika, ali je takvu meritornu odluku doneo u formi zaključka (I. 92/16 od 26. maja 2016. godine), a protiv kog akta po samom Zakonu nije dozvoljen prigovor, zbog čega je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine odbačen kao nedozvoljen njen prigovor izjavljen protiv navedenog zaključka.

Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporene akte . Tražila je naknadu ne materijalne i materijalne štete, kao i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac M . S . podneo je predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Loznici protiv izvršnog dužnika S . V , ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne presude Osnovnog suda u Loznici P. 550/13 od 28. januara 2014. godine, radi namirenja novčanog potraživanja. Osnovni sud u Loznici je rešenjem I. 1451/14 od 16. septembra 2015. godine usvojio predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Loznici je doneo zaključak I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, čija izreka sadrži šest stavova. Navedenim zaključkom je odlučeno sledeće : u stavu prvom izreke dodeljene su u svojinu i državinu izvršnom poveriocu bliže opisane nepokretnosti; u stavu drugom izreke utvrđeno je potraživanje izvršnog poverioca prema podnositeljki ustavne žalbe u ukupnom iznosu od 564.185,92 dinara i troškovi postupka nastali nakon donošenja re šenja o izvršenju odnosno u fazi sprovođenja izvršenja u iznosu od 76.856,00 dinara; u stavu trećem izreke uračunato je u cenu dodeljenih nepokretnosti potraživanje izvršnog poverioca prema podnositeljki ustavne žalbe, te je utvrđeno preostalo nenamireno potraživanje izvršnog poverioca u ukupnom iznosu od 339.913,49 dinara, pri čemu je na navedeni iznos određena zakonska zatezna kamata; u stavu četvrtom izreke predata su u svojinu i državinu bliže opisane nepokretnosti iz stava prvog izreke zaključka; u stavu petom izreke obustavljen je postupak izvršenja prema izvršnom poveriocu Republik a Srbij a – Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Filijala Loznica; u stavu šestom izreke „zaključen“ je izvršni postupak prodajom bliže opisanih nepokretnosti (konkretno zaključen je postupak samo u pogledu sredstva , odnosno predmeta izvršenja – prodaje nepokretnosti). U pouci o pravnom leku u osporenom zaključku je konstatovano da protiv ovog zaključka nije dozvoljen pravni lek.

Podnositeljka ustavne žalbe je, upr kos pouci o pravnom leku, izjavila je prigovor navedenog zaključka Osnovnog sud a u Loznici (osim protiv stavova pet i šest izreke) .

Osnovni sud u Loznici je osporenim rešenjem I. 92/16 od 28. juna 2016. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da kako je , u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe podnela prigovor protiv zaključka suda, to je takav prigovor, u smislu odredbe člana 39. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nedozvoljen.

Veće Osnovnog suda u Loznici je osporenim rešenjem IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor (stav 1.) i da protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek, osim ako ovim zakonom nije drugačije određen (stav 7).

5. U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Loznici je 26. maja 2016. godine doneo zaključak, koji sadrži šest stavova u svojoj izreci . U pouci o pravnom leku u navedenom osporenom zaključku je konstatovano da protiv ovog zaključka nije dozvoljen pravni lek. Podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni dužnik , izjavila prigovor protiv navedenog zaključka (osim protiv stavova pet og i šest og izreke zaključka – obustava i zaključenje izvršnog postupka). Osnovni sud u Loznici je osporenim rešenjima I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe kao izvršnog dužnika , sa obrazloženjem da protiv zaključka suda prigovor nije dozvoljen, u smislu odredbe 39. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

U vezi sa navedenim pravnim stavom izvršnog suda , Ustavni sud ukazuje da zaključak izvršnog suda sadrži šest različitih stavova izreke , pri čemu svaki stav izreke predstavlja posebnu odluku za sebe. Stoga je , najpre, sudija pojedinac koji je doneo osporeni zaključak trebalo da posveti pažnju činjenici da li se odluka u određenom stavu izreke može napadati prigovorom ili drugim pravnim sredstvom (zahtev om za otklanjanje nepravilnosti) , a zatim, veće izvršnog suda je imalo obavezu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li stav izreke koji je pobijan prigovorom sadrži odluku koja može biti predmet meritornog preispitivanja od strane veća.

Podnositeljka ustavne žalbe je , kao izvršni dužnik , podnela prigovor i protiv dela stava drugog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 2 6. maja 2016. godine kojim su utvrđeni troškovi postupka nastali nakon donošenja rešenja o izvršenju, odnosno u fazi spr ovođenja izvršenja. Predmetna odluka o troškovima postupka, s jedne strane, shodno pravilima parničnog postupka, donosi se u formi rešenja, a sa druge strane, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), odlučivanje o troškovima postupka smatra se s astavnim delom suđenja, odnosno „delom utvrđenja građanskih prava i obaveza“, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude ESLjP Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 22410/93, od 23. septembra 1997. godine, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, broj predstavke 28341/95, od 4. maja 2000. godine, stav 78.).

Ustavni sud zatim ukazuje da je u svojoj Odluci Už-923/2012 od 5. februara 2015. godine zauzeo pravno stanovište da se protiv rešenja/zaključka o troškovima postupka nastalim tokom sprovođenja izvršenja može podneti prigovor, jer suprotno stanovište za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenog pra va na pravno sredstvo. Takođe, Rešenjem Ustavnog suda Už-8801/2013 od 10. decembra 2015. godine odbačena je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja izvršnog suda o troškovima postupka nastalim tokom sprovođenja izvršenja, jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovano da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog sredstva, te da zbog toga ne sme da trpi štetne posledice i da može izjaviti prigovor, saglasno članu 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, u roku od pet radnih dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Imajuću u vidu sve navedeno, Ustavni sud ocenjuje da ne postoji nijedan razlog da u konkretnom slučaju odstupi od svoje ranije utvrđene prakse, te je podnositeljka ustavne žalbe kao izvršni dužnik u konkretnom slučaju imala pravo prigovora protiv odluke o troškovima postupka nastali m tokom sprovođenja izvršenja .

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjima Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv dela stava drugog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka nastalim u fazi spr ovođenja izvršenja, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , i odlučio kao u tački 1 . izreke.

Podnositeljka je izjavila prigovor i protiv stava trećeg izreke zaključka kojim je utvrđeno preostalo nenamireno novčano potraživanje izvršnog poverioca i u koje potraživanje su uračunati troškovi izvršnog postupka nastali nakon sprovođenja izvršenja, koji će biti predmet ponovnog razmatranja u postupku po prigovoru. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ovim stavom izreke zaključka , takođe, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, u tački 3. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Loznici IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbijen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv označenog dela stav ova drugog i trećeg izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, i određivanjem da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine .

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava , to se ovaj sud nije posebno upuštao u razmatranje navoda o povredi načela iz č l. 18, 20. i 21. Ustava i povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je samo utvrđenje povrede prava na pravno sredstvo i poništaj osporenog rešenja sudskog veća izvršnog suda adekvatna pravična satisfakcija, te je odbio zahtev podnositeljke na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o njenom prigovoru biti ponovo odlučivano , te je odbacio zahtev podnositeljke za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 5. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem su osporena rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine u odnosu na deo u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv stava prvog i stava četvrtog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da je navedenim stavovima izreke zaključka odlučeno da se bliže opisane nepokretnosti dodele i predaju u državinu i svojinu izvršnom poveriocu. Protiv zak ljučka o predaji nepokretnosti (a samim tim i protiv zaključka o dodeljivanju nenpokretnosti, koji čini jedinstvenu celinu sa zaključkom o predaji nepokretnosti) mogao se, u smislu odredbe člana 131. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti, o kome odlučuje sud rešenjem. U pouci o pravnom leku sadržanom u zaključku Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine podnositeljka nije upućena na po dnošenje ovog pravnog sredstva. Međutim, u konkretnom slučaju, podnositeljka je sama u toku izvršnog postupku i u ustavnoj žalbi navela da nije vlasnik dodeljenih i predatih nepokretnosti (prodate su trećim licima koji se nisu uknjižili ).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nema pravni interes da ustavnom žalbom osporava rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine, u delu u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv stava prvog i stava četvrtog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. Ispitujuću procesne pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe u delu u delu u kojem su osporena rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 28. juna 2016. godine i IPV(I). 210/16 od 22. februara 2017. godine u odnosu na deo u kojem je odbačen podnositeljkin prigovor izjavljen protiv dela stava drugog izreke zaključka Osnovnog suda u Loznici I. 92/16 od 26. maja 2016. godine koji m je utvrđeno potraživanje izvršnog poverioca u ukupnom iznosu od 564.185,92 dinara, Ustavni sud ukazuje da je da je navedenom odlukom samo konstatovana visina novčanog potraživanja izvršnog poverioca, a koje potraživanje je prethodno utvrđeno rešenjem o izvršenju, te je podnositeljka ustavne žalbe kao izvršni dužnik imala mogućnost da ospori tu odluku još u fazi određenja izvršenja. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 6. izreke.

12. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je samo formalno istaknuta povred a prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Loznici I. 92/16, Ustavni sud konstatuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. U konkretnom slučaju prodajom, dodeljivanjem i predajom nepokretnosti izvršnom poveriocu je samo delimično namireno njegovo potraživanje, pa je stoga izvršni sud utvrdio preostalo nenamireno potraživanje izvršno g poverioca koje treba prinudno da se namiri u daljoj fazi izvršenja drugim sredstvima i predmetima izvršenja (prema podacima na „Portalu sudova – kretanje predmeta “, postupak je još u fazi izvršenja). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 7. izreke.

13. U vezi sa troškovima na ime sastavljanja ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

14. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 756/2016: Povreda prava na pravno sredstvo zbog odbacivanja prigovora u izvršnom postupku
• Už 7386/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku
• Už 5645/2017: Odluka Ustavnog suda o pravu na pravno sredstvo u izvršnom postupku
• Už 10715/2020: Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku