Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu radi iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Mihajlov iz Borče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Mihajlov i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41141/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Mihajlov iz Borče je izjavila Ustavnom sudu, 5. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Miodraga B. Vasića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4467/11 od 24. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta još 28. oktobra 2005. godine, a osporena drugostepena presuda doneta tek 24. januara 2013. godine, nakon sedam godina i tri meseca. Dalje, ističe da kako svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja predmetnog postupka, a nije se radilo ni o naročito složenom pravnom pitanju, to joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Takođe, podositeljka navodi da su joj osporenom drugostepenom presudom povređena prava na pravično suđenje i imovinu, jer je protivno zakonu, odnosno bez pravnog osnova lišena prava da drži i koristi svoj stan, a da pri tome ni Zakon o stanovanju, niti bilo koji drugi materijalni propis ne predviđaju obavezu sopstvenika stana da u ovakvim slučajevima svoj stan izdaje u zakup licu koga odredi davalac stana na korišćenje. Podnositeljka navodi da je odredbom člana 74. stav 4. Zakona o stambenim odnosima bilo predviđeno da je sopstvenik dužan da izdaje u zakup porodičnu stambenu zgradu ili stan licu koje odredi davalac stana na korišćenje ili stambeni organ opštine sve dok koristi društveni stan kao nosilac stanarskog prava, iz čega proizlazi da sopstvenik ima obavezu na izdavanje porodične stambene zgrade ili stana samo dok dodeljeni društveni stan koristi po osnovu ugovora o korišćenju stana sa stanarskim pravom. Međutim, kada je otac tužilje otkupio dvoiposobni društveni stan došlo je do preobražaja ugovora o korišćenju stana sa stanarskim pravom u pravo svojine.

U naknadno dostavljenom podnesku od 4. juna 2014. godine podnositeljka je ustavnu žalbu izjavila i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 7/14 od 6. februara 2014. godine, kojim revizijski sud nije prihvatio odlučivanje o reviziji izjavljenoj po odredbi člana 395. ZPP, te je odbacio reviziju podnositeljke kao nedozvoljenu. Podnositeljka je u dopuni ustavne žalbe istakla da smisao važenja izraženih pravnih stavova nije u tome da ih kao „zacementirane“ treba bezuslovno i zauvek primenjivati, već da ih povremeno treba preispitati u svetlu napretka društva, ljudskih odnosa i novih propisa.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi da joj je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500,00 evra, te da poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži tom sudu da ponovo odluči o izjavljenoj žalbi, a naknadno je tražila i da se poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Gordana Mihajlov iz Borče, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 28. oktobra 2005. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv S.P, na osnovu koje je vođen postupak radi iseljenja tuženog iz jedne sobe površine 13,69 m2 i ostave – šupe površine 7,67 m2 u Ul. Vojvode Stepe broj 181 (u daljem tekstu: „manji stan“), čiji je tužilja vlasnik, a koji je nasledila od oca nakon njegove smrti. U tom manjem stanu su ona, njen otac i majka živeli dok njenom ocu, kao radniku RS OOUR „Srbijateks – Robna kuća“ Beograd (u daljem tekstu: „Srbijateks“), koji je imao svojstvo umešača na strani tuženog u ovoj parnici – 1981. godine nije dodeljen na korišćenje dvoiposoban stan u Borči, površine 63,71 m2 (u daljem tekstu: „veći stan“). Uslov za dobijanje stanarskog prava na većem stanu bio je da otac tužilje prenese trajno pravo davanja na korišćenje na manjem stanu „Srbijateksu“, kako bi „Srbijateks“ isti davao pod zakup licima koje sam odredi. Tužiljin otac je veći stan otkupio 29. oktobra 1992. godine, zbog čega smatra da je time prestala i njena obaveza da daje manji stan u zakup licima koje odredi „Srbijateks“, već da njime može slobodno da raspolaže kao vlasnik.

Peti opštinski sud u Beogradu je doneo prvu prvostepenu presudu P. 2831/05 od 19. maja 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i tuženog obavezao da se sa svim licima i stvarima iseli iz tužiljinog stana, te da joj naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 11353/08 od 29. oktobra 2008. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku sud je izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te saslušao tužilju i tuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 41141/10 od 12. novembra 2010. godine, kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da se sa svim licima i stvarima iseli iz tužiljinog stana, te da joj ga kao isključivom vlasniku preda, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

U prvostepenom postupku je utvrđeno: da je ocu tužilje, kao radniku „Srbijateksa“ odlukom nadležnog organa i rešenjem od 15. maja 1981. godine, dodeljen na korišćenje dvoiposoban stan u Borči (veći stan) koji je dat i za suprugu i ćerku, ovde tužilju, i to pod uslovom da jednosoban stan koji je tada koristio u Ul. Vojvode Stepe broj 181 (manji stan), kao sopstvenik, ustupi davaocu stana i izda pod zakup licu koje odredi davalac stana; da je na osnovu tih akata zaključen ugovor o davanju stana ocu tužilje na korišćenje od 4. juna 1981. godine, kao i aneks tog ugovora od 29. juna 1981. godine, kojim su regulisani međusobni odnosi između oca tužilje i „Srbijateksa“ radi sprovođenja odluke o dodeli stana i prenošenju prava trajnog davanja na korišćenje manjeg stana na „Srbijateks“; da je nakon iseljenja oca tužilje iz manjeg stana, „Srbijateks“ taj stan davao na korišćenje svojim radnicima, i to prvo M.N, a kasnije i tuženom; da tuženi taj stan koristi na osnovu rešenja pravnog prethodnika „Srbijateksa“ od 13. februara 1997. godine, a na osnovu koga je zaključen ugovor o davanju stana na korišćenje 15. februara 1997. godine, između „Srbijateksa“ i tuženog i koji za predmet ima sporni stan; da je otac tužilje veći stan otkupio iz društvene svojine 29. oktobra 1992. godine; da je tužilja postala vlasnik manjeg stana na osnovu dopunskog ostavinskog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu O. 2808/03 od 19. septembra 2003. godine.

Prvostepeni sud je ocenio da je ocu tužilje otkupom većeg stana prestala obaveza da sporni stan izdaje u zakup radnicima „Srbijateksa“, jer je prestankom važenja akta davaoca stana na korišćenje, do čega je došlo u momentu otkupa društvenog stana, prestao i osnov ugovora o davanju manjeg stana na korišćenje od strane „Srbijateksa“.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 4467/11 od 24. januara 2013. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i obavezao je da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo stoga što je ocu tužilje dodeljen veći stan na korišćenje, uz uslov da svoj manji stan ustupi davaocu – „Srbijateksu“ radi davanja u zakup onim radnicima koje davalac odredi, odnosno da na poslodavca prenese pravo trajnog davanja manjeg stana na korišćenje svojim radnicima, a u smislu odredbe člana 74. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima. Drugostepeni sud je našao da pošto je dodela stana, a s tim u vezi i sticanje stanarskog prava na društvenom stanu oca tužilje bilo uslovljeno davanjem u zakup manjeg stana (jer bez ispunjenja tog uslova ne bi ni dobio veći stan), dejstvo tog uslova nije prestalo otkupom društvenog stana i sticanjem vlasništva na tom stanu. Stečeno stanarsko pravo oca tužilje na većem stanu mu je upravo poslužilo kao osnov za otkup društvenog stana, a u smislu člana 16. tada važećeg Zakona o stanovanju. Kako je otkupu tog stana prethodila dodela i sticanje stanarskog prava, koje je bilo uslovljeno izdavanjem u zakup spornog manjeg stana, koji je bio u vlasništvu oca tužilje, onda se takav zakup upodobljava stanarskom pravu i ima trajni karakter. Naime, kako je otac tužilje dobio društveni stan 1981. godine (koji je kasnije i otkupio), uz uslov da stan čiji je vlasnik bude dodeljen na korišćenje licu koje je zaposleno kod istog davaoca na korišćenje, to tuženi kao nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme na stanu u svojini oca tužilje, pa potom tužilje, ima ista prava i obaveze kao i nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme na stanu u društvenoj svojini, jer se takav zakup upodobljava stanarskom pravu i na stanu u svojini građana, a u smislu odredbe člana 40. stav 1. Zakona o stanovanju, zbog čega tuženi ima i dalje pravo da koristi sporni stan, što podrazumeva i otkaz ugovora o zakupu, ali pod uslovima propisanim za otkaz. Drugostepeni sud je dalje ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o zakupu stana, jer tuženi neprekidno koristi stan na osnovu zakonitog rešenja, odnosno ugovora o dodeli tog stana na korišćenje od 13. februara 1997. godine i ne poseduje drugi stan. Apelacioni sud je našao da činjenica da tuženi ne plaća zakupninu nije od uticaja, s obzirom na to da tužilja, kao vlasnik stana, sa tuženim, kao nosiocem stanarskog prava, nikada nije zaključila ugovor o korišćenju stana niti je utvrđen iznos stanarine, tj. zakupnine. Ovo stoga što je zaključenje ugovora o zakupu stana obaveza obe strane, a zakupnina, kao bitan element ugovora mora da bude određena ugovorom ili odlukom suda. U situaciji kada tužilja, kao vlasnik stana, sa tuženim, kao nosiocem stanarskog prava, nije zaključila ugovor o korišćenju stana, niti je utvrđen iznos zakupnine, to se ne može raspravljati o tome da li je tuženi uredno izmirivao svoje obaveze plaćanja zakupnine, s obzirom na to da odnos parničnih stranaka mora prethodno da bude uređen ugovorom o zakupu, pa kako takvog ugovora nema, nema ni osnova za otkaz zbog neplaćanja zakupnine, jer visina zakupnine kao bitan element ugovora o zakupu čija obaveza zaključenja tereti obe strane nije ni utvrđena na validan način.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rev. 7/14 od 6. februara 2014. godine, kojim nije prihvatio predlog drugostepenog suda za odlučivanje o reviziji tužilje po odredbi člana 395. ZPP, te je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv osporene drugostepene presude.

Zamenik predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu je 10. oktobra 2016. godine obavestila Ustavni sud da spisi predmeta P. 41141/10 ni nakon sveobuhvatne potrage nisu pronađeni, te da se ne može utvrditi tačna lokacija predmeta, zbog čega isti nije mogao biti dostavljen na traženi uvid.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) bilo je propisano: da nosilac stanarskog prava nije dužan da se iseli iz stana koji koristi po ugovoru o korišćenju stana, ako ima ili stekne u svojinu porodičnu stambenu zgradu ili stan u istoj opštini, koji ne odgovara potrebama njegovog porodičnog domaćinstva, ili ako ima ili stekne u svojinu porodičnu stambenu zgradu ili stan u drugoj opštini i ako podnese dokaze stambenom organu da je ta porodična stambena zgrada, odnosno stan izdat u zakup po odredbama ovog zakona (član 14. stav 2.); da je u slučajevima iz člana 14. stav 2. ovog zakona, sopstvenik dužan da izda u zakup, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, porodičnu stambenu zgradu ili stan licu koje odredi davalac stana na korišćenje ili stambeni organ opštine u kojoj se ta porodična stambena zgrada ili stan nalazi, a sa kojim je sopstvenik dužan da zaključi ugovor o zakupu stana (član 67b. stav 1.); da je sopstvenik stana dužan da izdaje u zakup porodičnu stambenu zgradu ili stan licu koje odredi davalac stana na korišćenje ili stambeni organ opštine sve dok koristi društveni stan kao nosilac stanarskog prava (član 67b. stav 3.).

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 16. stav 1.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. oktobra 2005. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 24. januara 2013. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i tri meseca , što već samo po sebi može da ukaže da ovaj u suštini stambeni spor nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je spor okončan tek nakon više od sedam godina, ne može biti opravdan a nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu . Ovo posebno iz razloga što spisi predmeta nisu pronađeni zbog seobe sudske arhive, pa nije ni mogao biti izvršen uvid u njih radi analize pojedinih relevantnih okolnosti.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena dužine trajanja postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41141/10 (kasnije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno ukupno trajanje parničnog postupka, te činjenicu da se nije mogao utvrditi bilo kakav njen doprinos dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Analizirajući osporenu drugostepenu preinačujuću presudu sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu izneo jasne , dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je smatrao da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Ovo stoga što je dodela većeg stana njenom ocu, a s tim u vezi i sticanje stanarskog prava na njemu bilo uslovljeno ustupanjem manjeg (vlasničkog) stana preduzeću kako bi ga ovo davalo u zakup drugim svojim radnicima, pri čemu je otac tužilje ugovorom preneo na preduzeće trajno pravo davanja na korišćenje sopstvenog (manjeg) stana, a bez ispunjenja tog uslova ne bi ni dobio veći stan na korišćenje sa stanarskim pravom, koje pravo mu je upravo i poslužilo kao osnov za otkup društvenog stana. Drugostepeni sud je, pošavši od toga, ocenio da se takav zakup upodobljava stanarskom pravu i ima trajni karakter, te da tuženi kao nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme na stanu u svojini oca podnositeljke, pa potom podnositeljke, ima ista prava i obaveze kao i nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme na stanu u društvenoj svojini, jer se takav zakup upodobljava stanarskom pravu i na stanu u svojini građana, zbog čega ima i dalje pravo da koristi sporni stan. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o zakupu stana, jer tuženi neprekidno koristi stan na osnovu zakonitog rešenja (odnosno ugovora) o dodeli tog stana na korišćenje i ne poseduje drugi stan, pri čemu visina zakupnine nikada nije ni utvrđena na pravno validan način.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine (sa izmenama i dopunama iz 1980. godine), kojima je bilo propisano da je sopstvenik stana bio dužan da izdaje u zakup stan licu koje odredi davalac stana sve dok koristi društveni stan kao nosilac stanarskog prava, kao i da je tek Zakonom o stanovanju iz 1990. godine prvi put uveden institut otkupa društvenih stanova, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi – da samom činjenicom da je otac podnositeljke otkupio stan koji mu je dodeljen kao nosiocu stanarskog prava, nije prestalo i pravno dejstvo ugovora po kom je on preneo na svog poslodavca pravo trajnog davanja manjeg (vlasničkog) stana na korišćenje drugim zaposlenim licima, jer je samo pod tim izričitim uslovom podnositeljkinom ocu dodeljen veći (društveni) stan radi adekvatnog rešenja stambene potrebe. U tom smislu se, i po stavu ovog suda, izraz „sve dok koristi stan kao nosilac stanarskog prava“ iz citiranog stava 3. člana 67b Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, ne može povezivati sa naknadnom pogodnošću (beneficiranog) otkupa dodeljenog društvenog stana, s obzirom na to da taj institut nije ni postojao u vreme kad je podnositeljkinom ocu dodeljen veći stan na korišćenje, niti ta činjenica može povratno da utiče na legitimnost prava koja su treća savesna lica stekla na manjem stanu koji je podnositeljka kasnije nasledila.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene drugostepene presude, ne proizlazi da je zaključivanje Apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava , zbog čega ustavnu žalbu u ovom delu smatra očigledno neosnovanom.

U odnosu na osporeno revizijsko rešenje, Ustavni sud je našao da, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu za odlučivanje o reviziji podnosi teljke ustavne žalbe kao o izuzetno dozvoljenoj, ocenivši da za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je u svojim ranijim odlukama izrazio pravni stav u vezi ove vrste sporova, te da drugostepeni sud nije obrazložio zašto predlaže odlučivanje po članu 395. ZPP, tj. nije naveo postojanje različitih sudskih odluka od značaja za praksu ukoliko postoje, niti je naveo u čemu se ogleda razlika u stavovima koja bi iziskivala novo tumačenje prava u ovakvim sporovima . Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu dopune ustavne žalbe, te neupitno pravo Vrhovnog kasacionog suda da sam procenjuje i zaključuje da li ima osnova i razloga da o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj ili ne, pri čemu ga izneto mišljenje Apelacionog suda pravno ne vezuje, Ustavni sud je i ove navode podnositeljke u pogledu povrede prava na pravično suđenje ocenio kao očigledno neosnovane.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u označenim delovima, reš avajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnositeljka povredu prava iz čl ana 58. Ustava obrazlaž e na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud se tim navodima nije posebno bavio.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić