Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Glavni razlog za odugovlačenje bilo je neadekvatno postupanje prvostepenog suda u vezi sa izjavljenom žalbom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Andrije Čakarevića i Đule Čakarević iz Kotraže, opština Lučani, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Andrije Čakarevića i Đule Čakarević i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 336/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 2516/90), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Andrija Čakarević i Đula Čakarević iz Kotraže, opština Lučani su podneli 10. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 336/10 i protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, istakli: da im je u postupku koji se vodio pred Opštinskim, a kasnije Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 336/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine odlučivano o žalbi tužilaca koja je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine; da su sudovi ignorisali činjenicu da je presudom Opštinskog suda u Čačku P. 76/98 od 26. avgusta 2002. godine i rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 449/03 od 13. maja 2003. godine pravnosnažno okončan parnični postupak; da je drugostepeni sud na štetu podnosilaca povredio odredbu člana 315. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer im nikada nije ponuđeno ispunjenje obaveze iz presude pre roka; da podnosioci nisu naplatili svoja potraživanja pre pravnosnažnosti i da bi takva isplata bila izvršena u nevreme, jer su inflatorni uslovi dosuđene iznose potpuno obezvredili. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 336/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 12. oktobra 1990. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženih Tanasija Milićevića i Mladena Radosavljevića, oboj ice iz Kotraže, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano u odsustvu uredno pozvanih tuženih 30. oktobra 1990. godine, a zatim su održana ročišta 3. decembra 1990. i 20. marta 1991, kao i 6. maja 1991. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka, 20. maja i 2. jula, a na ročištu od 22. oktobra 1991. godine je rešenjem određen prekid postupka u ovoj parnici do završetka lečenja prvotužioca.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 9. decembra 1991. godine predložio nastavak postupka.

Nakon toga su održana ročišta 17. februara i 17. marta 1992. godine – na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu na ročištu od 1. juna, a potom su održana ročišta 16. juna, 6. jula i 11. avgusta 1992. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem tužilaca kao parničnih stranaka.

Ročišta zakazana za 28. decembar 1992, 29. januar, 2. jul, 23. avgust i 21. septembar 1993. godine nisu održana, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, jer tuženi nisu uredno pozvani.

Na ročištu održanom 12. januara 1993. godine je određeno dopunsko veštačenje, a dopuna nalaza je dostavljena sudu 18. januara 1993. godine, a potom su održana ročišta 12. februara, 1. i 19. marta, 5. aprila, 7. i 25. maja – na kome je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka, 10. juna, 19. jula, a na ročištu od 14. oktobra 1993. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine su u stavu prvom izreke obavezani tuženi da prvotužiocu solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate: za pretrpljene fizičke bolove 1.500.000 dinara; za umanjenu opštu životnu aktivnost 2.000.000 dinara, na ime estetskog naruženja 1.500.000 dinara i na ime pretrpljenog straha 1.000.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. oktobra 1993. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu na ime izgubljene zarade od rada kod poslodavca za period od 7. februara 1990. godine do 31. aprila 1993. godine isplate iznos od 99 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. maja 1993. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu na ime izgubljene zarade od rada na poljoprivredi za period od 7. februara 1990. do 31. aprila 1993. godine isplate 19,5 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. maja 1993. godine do isplate, na ime rente iznos od 3,5 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. maja 1993. godine do isplate i na ime rente po 0,5 dinara mesečno počev od 1. maja 1993. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude su obavezani tuženi da drugotužilji na ime duševnog bola zbog teškog invaliditeta sina (prvotužioca) isplate iznos od 1.000.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. oktobra 1993. godine do isplate, a stavom petim izreke su obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 3.500.000 dinara.

Punomoćnik tužilaca je izjavio žalbu na prvostepenu presudu 5. novembra 1993. godine i istakao je da u osporenoj presudi na strani prvotužioca postoji doprinos od 20% nastanku štete, te da je u tom delu pogrešno utvrđeno činjenično stanje, kao i da je presudu doneo sudija pojedinac, a ne veće i predložio je da prvostepeni sud otvori raspravu zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka ili da spise predmeta dostavi Okružnom sudu u Čačku radi odlučivanja o žalbi tužilaca.

Kako prvostepeni sud nije dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Čačku radi odlučivanja o žalbi tužilaca, isti je otvorio glavnu raspravu i do donošenja nove presude je održao 39 ročišta (7. juna, 11. jula, 15. novembra i 5. decembra 1994. godine, 23. juna, 9. oktobra i 13. novembra 1995. godine, 10. aprila, 21. maja, 2. jula i 2. decembra 1996. godine, 8. januara, 19. februara, 7. aprila, 12. maja, 1. jula i 9. septembra 1997. godine, 6. septembra, 4. oktobra, 29. oktobra, 24. novembra i 22. decembra 1999. godine, 10. januara, 25. januara, 1. marta, 10. aprila, 29. maja, 3. jula, 27. septembra, 25. oktobra i 5. decembra 2000. godine, 14. februara, 2. aprila, 25. aprila, 11. juna, 29. oktobra i 19. decembra 2001. godine, 12. februara, 9. aprila i 26. avgusta 2002. godine), a nije održano 13 ročišta (3. i 24. oktobra 1994. godine, 6. i 24. januara, 13. februara, 26. maja, 5. septembra i 8. decembra 1995. godine, 30. januara, 21. februara i 21. oktobra 1996. godine, 29. januara i 27. avgusta 2001. godine.) U navedenom periodu pred prvostepenim sudom su izvođeni dokazi veštačenjem preko sudskih veštaka neuropsihijatra, veštaka ekonomske struke i poljoprivredne struke, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 76/98 od 26. avgusta 2002. godine su u stavu prvom izreke obavezani tuženi da prvotužiocu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 64.000,00 dinara, za trajno umanjenu životnu aktivnost 680.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 96.000,00 dinara i za estetsko naruženje 280.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. avgusta 2002. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužioca preko dosuđenih iznosa na ime naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade od rada kod poslodavca za period od 7. februara 1990. godine do 31. maja 2000. godine solidarno isplate iznos od 82.810,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. maja 2000. godine do isplate, a stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužioca preko dosuđenog iznosa. Stavom petim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade na poljoprivredi za period od 7. februara 1990. godine do 7. novembra 2000. godine solidarno isplate iznos od 140.768,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. novembra 2000. godine do isplate, a stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa. Stavom sedmim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade kod poslodavca solidarno u vidu mesečne rente plaćaju 630,90 dinara mesečno počev od 1. juna 2000. godine pa ubuduće. Stavom osmim izreke presude su obavezani tuženi da prvotužiocu po osnovu izgubljene zarade solidarno u vidu mesečne rente plaćaju 1.092,00 dinara mesečno počev od 1. juna 2000. godine pa ubuduće, a stavom devetim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužioca preko dosuđenog iznosa. Stavom desetim izreke presude su obavezani tuženi da drugotužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta sina solidarno isplate iznos od 160.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. avgusta 2000. godine do isplate, dok je u stavu jedanaestom izreke za preostali deo odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev drugotužilje. Stavom dvanaestim izreke presude su obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 747.690,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 449/03 od 13. maja 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P. 76/98 od 26. avgusta 2002. godine u stavu prvom, trećem, petom, sedmom, osmom, desetom i dvanaestom izreke i u ovom delu je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom je održano 21 ročište (6. oktobra i 3. decembra 2003. godine, 15. marta i 18. oktobra 2004. godine, 10. januara, 18. maja i 7. novembra 2005. godine, 24. septembra i 4. decembra 2007. godine, 31. marta, 16. juna i 8. septembra 2008. godine, 10. decembra 2009. godine, 25. februara, 12. aprila, 17. maja, 7. juna, 27. septembra, 15. novembra i 6. decembra 2010. godine i 10. januara 2011. godine), a nisu održana tri ročišta (23. jula 2004. godine, 9. marta 2005. godine i 12. maja 2008. godine).

Osnovni sud u Čačku je na ročištu od 10. januara 2011. godine rešenjem P. 336/10 ukinuo sve sprovedene radnje posle donošenja presude P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine i spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Kragujevcu radi odluke po žalbi.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 56/11 od 25. januara 2011. godine vratio Osnovnom sudu u Čačku spise predmeta P. 336/10 kao nerazmotrene radi otklanjanja procesnih nedostataka, radi prethodnog sređivanja predmeta shodno članu 172. Sudskog poslovnika i radi provere da li je žalba tužilaca od 5. novembra 1993. godine izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine dostavljena Okružnom sudu u Čačku radi donošenja odluke o žalbi i izjašnjenja zbog čega je prvostepeni sud ukinuo sve sprovedene radnje posle donošenja presude P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem P. 336/10 od 4. marta 2011. godine ukinuo rešenje doneto na ročištu za glavnu raspravu od 10. januara 2011. godine kojim su ukinute sve sprovedene radnje posle donošenja presude P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine i spise predmeta P. 336/10 je dostavio Apelacionom sudu radi odlučivanja o žalbi tužilaca od 3. novembra 1993. godine na presudu Opštinskog suda u Čačku P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine odbacio žalbu tužilaca izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine kao nedozvoljenu. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da su tužioci tužbom podnetom 1990. godine Opštinskom sudu u Čačku tražili da se obavežu tuženi da prvotužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu za: fizičke bolove, umanjenje opšteživotne aktivnosti, estetsko naruženje i pretrpljeni strah, kao i materijalnu štetu za izgubljenu zaradu od rada kod poslodavca za period od 7. februara 1990. do 31. aprila 1993. godine i izgubljenu zarad u od rada na poljoprivredi za period od 7. februara 1990. do 31. aprila 1993. godine i rentu za izgubljenu zaradu za rad kod poslodavca , sa zakonskom zateznom kamatom, a drugotužilja je tužbom tražila da joj tuženi kao solidarni dužnici naknade nematerijalnu štetu na ime duševnog bola zbog teškog invaliditeta njenog sina (prvotužioca), sa zakonskom zateznom kamatom; da je presudom Opštinskog suda u Čačku P-2516/90 od 14. oktobra 1993. godine u celini usvojen tužbeni zahtev tužilaca; da su protiv ove presude tužioci 5. novembra 1993. godine preko punomoćnika izjavili žalbu , sa predlogom da se glavna rasprava otvori ili da se žalba dostavi Okružnom sudu u Čačku na odluku; da su tuženi odgovorili na žalbu 15. novembra 1993. godine; da je prvostepeni sud umesto da spise predmeta dostavi Okružnom sudu u Čačku radi donošenja odluke o žalbi protiv navedene presude, nastavio raspravu, ponovo odlučio o tužbenom zahtevu i doneo presudu P-76/98 dana 26. avgusta 2002. godine, koja je po žalbi ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž . 449/03 od 13. maja 2003. godine u stavovima prvom, trećem, petom, sedmom, osmom, desetom i dvanaestom izreke i u tim delovima je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ; da je ranije označeni tuženi Mladen Radosavljević iz Kotraže ispunio obavezu po presudi P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine, što je utvrđeno na osnovu priznanice koja se nalazi u spisima predmeta; da je prvostepeni sud na predlog punomoćnika naslednika tuženog Mladena Radosavljevića, na ročištu od 10. januara 2011. godine, ukinuo sve sprovedene radnje posle donošenja presude P-2516/90 od 14. oktobra 1993. godine sa odlukom da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu radi odluke po žalbi; da je prvostepeni sud nakon otklanjanja procesnih nedostataka rešenjem P. 336/10 od 4. marta 2011. godine ukinuo rešenje od 10. januara 2011. godine kojim su ukinute sve sprovedene radnje posle donošenja presude Opštinskog suda u Čačku P-2516/90 od 14. oktobra 1993. godine i odlučio da se spisi predmeta P-336/10 dostave Apelacionom sudu radi odluke o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Čačku P-2516/90 od 14. oktobra 1993. godine. Drugostepeni sud je utvrdio da žalba tužilaca nije dozvoljena, stoga što je pobijanom presudom prvostepeni sud u potpunosti usvojio tužbeni zahtev koji su tužioci opredelili podneskom od 23. septembra 1993. godine. Kako drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a iz pobijane presude proizilazi da su tužioci u celini uspeli u parnici i s obzirom na to da pobijana presuda nije doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka, to iz obrazloženja dalje sledi da žalba nije dozvoljena, odnosno da tužioci nemaju pravni interes za podnošenje žalbe, jer je prvostepeni sud u celini usvojio njihov tužbeni zahtev. Pored toga, drugostepeni sud je našao da u kazivanje u žalbi da je prvostepeni sud u obrazloženju presude konstatovao da postoji doprinos prvotužioca u nastanku štete od 20%, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, jer iz obrazloženja proizilazi da je sud utvrdio da postoji doprinos prvotužioca nastaloj šteti od 20% te da bi tužiocu pripadala naknada i u većim iznosima da nema podeljene odgovornosti zbog čega je u celosti usvojio tužbeni zahtev oba tužioca.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 336/10 od 12. maja 2011. godine su spisi premeta P. 336/10 radi naknade štete, razvedeni kao rešeni.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 965/11 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine. Iz obrazloženja proizlazi: da je odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud pravilnom primenom člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbacio žalbu tužilaca pravilno zaključivši da tužioci nisu imali pravni interes za izjavljivanje žalbe, s obzirom na to da je njihov tužbeni zahtev u celosti usvojen i da su navodi tužilaca o trajanju ovog parničnog postupka o šteti koju su pretrpeli zbog toga što su novčani iznosi koji su im dosuđeni prvostepenom presudom obezvređeni usled enormne inflacije, bez uticaja na pravilnost pobijanog rešenja, jer su tužioci donošenjem prvostepene presude kojom im je u celosti usvojen tužbeni zahtev, iscrpli svoja procesna i materijalna prava u ovoj parnici.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će neblagovremenu, nepotpunu (član 351. stav 1.) ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda bez održavanja ročišta , da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe, ili lice koje se odreklo ili je odustalo od žalbe ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravnog interesa za podnošenje žalbe (član 358. st. 1. i 3.); da će po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu predsednik veća žalbu i odgovor na žalbu, ako je podnesen, sa svim spisima dostaviti drugostepenom sudu (član 360. stav 1.) ; da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravosnažno završen (član 400. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka U S) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu (član 358. stav 1.) ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem, da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe, ili lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za podnošenje žalbe (član 365. st. 1. i 3. ); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (član 412. stav 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 12. oktobra 1990. godine Opštinskom sudu u Čačku i da je postupak za podnosioce ustavne žalbe okončan rešenjem (presudom) Vrhovnog kasacionog suda Rev. 965/11 od 29. februara 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 19 godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati trajanje postupka od preko 19 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik nisu doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da su se uredno odazivali na pozive suda i da nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici, stoji da je Opštinski sud u Čačku nakon tri godine od podnošenja tužbe, izvedenih dokaza saslušanjem parničnih stranaka i veštačenja doneo prvu presudu. Međutim, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je nedostavljanje spisa predmeta prvostepenog suda radi odlučivanja o žalbi tužilaca, Okružnom sudu u Čačku, već nastavak postupka pred prvostepenim sudom i ponovno odlučivanje o zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne i materijalne štete. Naime, prvostepeni sud je nakon 39 održanih i 13 neodržanih ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem preko sudskih veštaka neuropsihijatra, ekonomske struke i poljoprivredne struke, odnosno osam godina i deset meseci ponovo odlučio o istom tužbenom zahtevu tužilaca o kome je već odlučeno presudom iz 1993. godine. Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi protiv navedene presud e istu ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku je nakon sedam godina i tri meseca, 21 održanog i tri neodržana ročišta, prvostepeni sud, ukinuo sve sprovedene radnje posle presude P. 2516/90 od 14. oktobra 1993. godine i spise predmeta dostavio Apelacionom su du radi odlučivanja o žalbi tužilaca izjavljenoj još 5. novembra 1993. godine. Nakon sprovedenih izviđajnih radnji prvostepeni sud je ponovo dostavio spise predmeta Apelacionom sudu radi odlučivanja o žalbi tužilaca koja je tek rešenjem od 5. aprila 2011. godine odbačena kao nedozvoljena. Po donošenju rešenja prvostepenog suda kojim je konstatovano da su spisi predmeta P. 336/10, razvedeni kao rešeni, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv drugostepenog rešenja kojim je žalba odbačena kao nedozvoljena.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine, Ustavni sud pre svega konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu obavestili Ustavni sud da je Vrhovni kasacioni sud doneo odluku o reviziji, niti su proširili ustavnu žalbu na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 965/11 od 29. februara 2012. godine.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku donošenjem meritorne odluke po reviziji smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

S obzirom na to da je u, konkretnom slučaju, revizija bila dozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, jer nisu bila iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosilaca ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da podnosioci nisu proširili ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 965/11 od 29. februara 2012. godine, kojim je meritorno odlučeno o njihovoj reviziji, Ustavni sud nalazi da je nedopuštena ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 831/11 od 5. aprila 2011. godine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud nalazi da nisu od uticaja navodi podnosilaca ustavne žalbe da im je isplata naknade štete po presudi iz 1993. godine od strane jednog solidarnog dužnika bila izvršena u nevreme, s obzirom na to da su oni kao poverioci imali mogućnost da u skladu sa odredbom člana 315. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima odbiju ispunjenje obaveze, ili da isto prime i zadrže pravo na naknadu štete, ukoliko o tome obaveste dužnika.

Takođe, Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da su sudovi ignorisali činjenicu da je presudom Opštinskog suda u Čačku P. 76/98 od 26. avgusta 2002. godine i rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 449/03 od 13. maja 2003. godine pravnosnažno okončan parnični postupak. Naime, napred navedenim rešenjem drugostepenog suda je ukinuta prvostepena presuda upravo u delu kojim su usvojeni tužbeni zahtev tužilaca i obavezani tuženi da im solidarno naknade nematerijalnu i materijalnu štetu, a ista je pravnosnažna u delu kojim su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca preko dosuđenih iznosa. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da pravnosnažnost presude iz 2002. godine i to samo u delu kojim su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca preko dosuđenih iznosa, nije od uticaja, s obzirom na to da je odlukom (rešenjem) Vrhovnog kasacionog suda konačno odlučeno o presudi iz 1993. godine, kojom je podnosiocima usvojen u celosti tužbeni zahtev.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić