Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za naknadu zbog manje zarade nakon premeštaja zbog invalidnosti, pogrešno tumačeći da je neophodan uslov povreda na radu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sadika Bihorca iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013 . godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Sadika Bihorca i utvrđuje se da je presud om Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1. 860/10 od 30. marta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu usta vna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Apelacionom sudu u Kragujevcu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 534/08 od 7. decembra 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Sadik Bihorac iz Novog Pazara je 27. maja 2010. godine, preko punomoćnika Ramize Đakovac, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 860/10 od 30. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu protiv tuženog poslodavca za isplatu novčane naknade zbog toga što mu je utvrđena invalidnost, te da je drugostepeni sud prevideo činjenicu da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Beograd – Filijala Kraljevo doneo rešenje br. 12824 od 31. maja 1994. godine, kojim je podnosilac proglašen invalidom rada III kategorije i premešten na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti i kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na novčanu naknadu u vezi sa tim zaposlenjem. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 534/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilac Sadik Bihorac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog poslodavca A.D. “Sloga“ IGM iz Novog Pazara, radi isplate razlike zarade za period maj 2002. – septembar 2007. godine. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu pakera sve do jula 2004. godine i da je, nakon toga, tužilac zbog povrede premešten na radno mesto portira gde mu je umanjena zarada; da tužilac trpi štetu u visini razlike zarade između navedenih radnih mesta.
Prvostepeni sud je 7. decembra 2009. godine doneo presudu P1. 534/08, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog poslodavca da mu isplati novčanu naknadu za navedeni vremenski period, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom na dospele mesečne iznose od prvog dana u narednom mesecu pa do konačne isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je u sprovedenom dokaznom postupku sud utvrdio da je invalidska komisija PIO fonda svojim nalazom br. 177 od 8. aprila 1994. godine utvrdila da je kod tužioca nastupila invalidnost III kategorije i da nije sposoban za rad na svom poslu pakera, a da je sposoban za drugi odgovarajući posao gde neće biti izložen većem fizičkom naporu; da je veštak ekonomske struke M.I. u svom nalazu i mišljenju istakao da je, pročavajući dokumentaciju tuženog preduzeća, našao da tužiocu na osnovu rešenja PIO fonda br. 12824 od 31. maja 1994. godine pripada naknada zbog manje zarade na radnom mestu na koje je premešten zbog invalidnosti, te da bi tužilac trebalo da primi od tuženog iznos od 285.486,21 dinar i da tuženi može da refundira ta sredstva od PIO fonda; da je sud u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje veštaka i da je na osnovu drugih izvedenih dokaza utvrdio da je tuženo preduzeće dužno da isplati tužiocu naknadu zarade, u smislu odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 860/10 od 30. marta 2010. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbe člana 96. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i člana 164. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, broj 61/05) kada je obavezao tuženog da isplati tužiocu navedenu naknadu, iz razloga što tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao činjenicu da je zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja razvrstan u III kategoriju invalidnosti, zbog koje je premešten sa radnog mesta pakera na radno mesto portira na kome je zaradio manju zaradu u spornom periodu; da tužilac nije dokazao ni činjenicu da je PIO fond dostavio tuženom poslodavcu posebno konačno rešenje za novčanu naknadu tužiocu zbog manje zarade na radnom mestu na koje je on premešten, te je drugostepeni sud ocenio da nema krivice tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo u spornom periodu.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).
Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Službeni glasnik RS“, br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95, 12/96) (u daljem tekstu: ranije važeći Zakon o PIO), koji je važio u vreme donošenja rešenja PIO fonda br. 12824 od 31. maja 1994. godine, bilo je propisano: da su prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja prema ovom zakonu za slučaj invalidnosti, pored ostalih, raspoređivanje, odnosno zaposlenje na odgovarajućem poslu i novčana naknada po osnovu raspoređivanja, odnosno zaposlenja na odgovarajućem poslu (član 15. stav 1. tačka 2. al. 3. i 4.); da invalidnost postoji kad zbog trajnih promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom, kod osiguranika nastane smanjenje ili gubitak radne sposobnosti za rad na svom poslu (član 39.); da osiguranik kod koga nastane invalidnost se, pored ostalog, razvrstava u III kategoriju invalidnosti – osiguranik kod koga postoji preostala radna sposobnost za obavljanje drugog odgovarajućeg posla sa punim radnim vremenom (član 45. stav 1. alineja 1.); da se osiguraniku koji koristi pravo na raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto, odnosno pravo na zaposlenje, obezbeđuje pravo na naknadu zbog manje zarade na odgovarajućem poslu (član 62. stav 1. tačka 5.); da pravo na raspoređivanje, odnosno pravo na zaposlenje na odgovarajuće poslove invalid rada III kategorije invalidnosti ostvaruje bez obzira na godine života na dan utvrđene invalidnosti (član 66. stav 3.); da osiguranik invalid rada III kategorije, koji prava iz čl. 61. i 62. ovog zakona ostvaruje za vreme zaposlenja, ta prava stiče bez obzira na dužinu penzijskog staža (član 67.); naknadu zarade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava (član 84.); da pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu ima osiguranik – zaposleni invalid rada III kategorije invalidnosti koji je zaposlen na drugom odgovarajućem poslu na kome ostvaruje manju zaradu od zarade koju je ostvario radeći na radnom mestu na kome je bio raspoređen pre nastanka invalidnosti (član 86. stav 1.); da se na isplatu akontacije naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu primenjuje član 84. ovog zakona (član 92.).
Odredbom člana 218. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 85/05, 5/09, 107/09, 101/2010 i 93/12), koji je sada na snazi i koji se primenjivao u vremenskom periodu za koji je podnosilac ustavne žalbe tražio isplatu navedene naknade, je propisano da korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su ta prava ostvarili po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja nisu utvrđena ovim zakonom, koriste pa prava pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom.
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 860/10 od 30. marta 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.
U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je zaključio da ne postoji krivica tuženog poslodavca za štetu koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe ostvarujući manju zaradu na radnom mestu na koje je on premešten, u smislu odredaba člana 96. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), i člana 164. Zakona o radu ( “Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) koje su regulisale pitanje naknade štete zaposlenom koji pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, nalazeći da podnosilac nije dokazao činjenicu da je zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja razvrstan u III kategoriju invalidnosti, zbog koje je premešten na radno mesto portira na kome je ostvario manju zaradu u spornom periodu. Ispitujući da li je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama čl ana 15. stav 1. tačka 2. al. 3. i 4. ranije važećeg Zakona o PIO kao pravo zaposlenog osiguranika po osnovu invalidskog osiguranja bilo predviđeno i njegovo raspoređivanje, odnosno zaposlenje na odgovarajućem poslu u slučaju nastanka III kategorije invalidnosti uz obezbeđivanje adekvatne novčane naknade zbog manje zarade na radnom mestu na koje je premešten. Saglasno odredbama čl. 84. i 92. ranije važećeg Zakona o PIO, poslodavac je dužan da isplati zaposlenom osiguraniku naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava. S obzirom na to da je poslodavac prema navedenim zakonskim odredbama bio dužan da isplati zaposlenom navedenu naknadu ostvarenjem osiguranog slučaja, a uzimajući u obzir da je rešenjem PIO fonda br. 12824 od 31. maja 1994. godine podnosilac ustavne žalbe razvrstan u III kategoriju invalidnosti, raspoređen na odgovarajući posao prema preostaloj radnoj sposobnosti i priznato mu pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na novom radnom mestu, Ustavni sud je ocenio da sporna obligacija ima izvor u ranije važećem Zakonu o PIO i da je drugostepeni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv pravni zaključak kada je našao da sporni odnos treba rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete. Pored toga, Ustavni sud ističe i da odredbama navedenog zakona nisu bili propisani neki posebni uzroci za nastanak invalidnosti kao preduslov za ostvarivanje prava zaposlenog osiguranika po osnovu invalidskog osiguranja. Prema odredbi čl. 39. ranije važećeg Zakona o PIO, invalidnost može biti prouzrokovana povredom osiguranika van rada ili bolešću osiguranika koja nije u korelaciji sa uslovima u kojima on obavlja radne dužnosti (koja nema karakter profesionalnog oboljenja), te osiguranik koga zadesi nesrećan slučaj i ima status zaposlenog ostvaruje pravo na naknadu zbog manje zarade na odgovarajućem poslu, bez obzira na uzrok invalidnosti i dužinu penzijskog staža . Stoga Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiv stav Apelacionog suda u Kragujevcu da je postojanje povrede na radu ili profesionalnog oboljenja kod zaposlenog neophodna pravna pretpostavka za obavezivanje poslodavca na isplatu navedene naknade. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud proizvoljnim tumačenjem odredaba Zakona o radu i ranije važećeg Zakona o PIO na štetu podnosioca ustavne žalbe, de facto stavio van snage pravnosnažni upravni akt PIO fonda br. 12824 od 31. maja 1994. godine. Naime, pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na odgovarajućem poslu, koje je utvrđeno pravnosnažnim i konačnim rešenjem PIO fonda, jeste stečeno pravo podnosioca ustavne žalbe čiji se obim može ograničiti u slučaju da se promene uslovi za sticanje i ostvarivanje tog prava predviđeni odredbama merodavnog zakona, pri čemu se ispunjenost tih uslova ceni u upravnom postupku koji sprovodi nadležni upravni organ.
Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da prema odredbi člana 218. stav 2. Zakona o PIO korisnici nastavljaju da uživaju prava iz invalidskog osiguranja koja su stekli po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, do dana stupanja na snagu ovog zakona a koja nisu utvrđena ovim zakonom (kao što je slučaj i sa naknadom zbog manje zarade na odgovarajućem poslu koju ne poznaje navedeni zakon) i da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 860/10 od 30. marta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. S obzirom na to da je podnosilac u predmetnom parničnom postupku tražio da mu se isplati naknada koja predstavlja pravo po osnovu invalidskog osiguranja, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava, ratione materiae nespojivi sa predmetom odlučivanja u ovoj parnici. Iz tog razloga, Ustavni sud je odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Imajući u vidu da su povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 534/08 od 7. decembra 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević