Povreda prava na pristup sudu zbog pogrešnog oglašavanja apsolutne nenadležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pogrešno odbacili tužbu za utvrđenje prava svojine i korišćenja, oglasivši se apsolutno nenadležnim, čime su podnosiocima uskratili pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi A. M . i V . F, obojice iz Majdanpeka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i V . F . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine i rešenjem Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Negotinu Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . i V . F, obojica iz Majdanpeka, podneli su , 3. aprila 2013 . godine, preko zajedničkog punomoćnika D. V, advokata iz Majdanpeka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine i Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da im je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povrđeno time što su sudovi osporena rešenja doneli uz primenu Zakon a o planiranju i izgranji, koji je počeo da se primenjuje 31. avgusta 2009. godine, dok je tužb a u predmetnoj pravnoj stvari podne ta 3. maja 2009. godine, zbog čega je, usled retroaktivne primen e zakona , njima uskraćeno pravo na pristup sudu.

Predloženo je da Ustavn i sud usvoji ustavnu žalbu i „stavi van snage“ osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosioci ustavne žalbe su 11. maja 2009. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Majdanpeku tužbu protiv tuženih Republike Srbije i Opštine Majdanpek, radi utvrđenja prava svojine na objektima i prava korišćenja na zemljištu. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac A. vlasnik stambeno-poslovnog objekta izgrađenog na katastarskoj parceli broj ..., KO Majdanpek; da je navedeni objekat sam izgradio na mestu stare kuće koju je kupio od J. B, a koji je tu kuću dobio na poklon od svog oca N . B; da je on staru kuću renovirao i za to poseduje dozvolu o promeni namene; da katastarsku parcelu broj ... koristi kao i njegovi pravni prethodnici, u merama i granicama koje će biti precizirane nakon identifikacije na licu mesta u prisustvu veštaka; da je tužilac V . vlasnik dve stambene zgrade na katastarskoj parceli broj ..., KO Majdanpek, koje je nasledio od svoje majke, pokojne M. B, a koje je ona stekla od svog muža I . B, na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju; da imajući u vidu da se navedene nepokretnosti vode na ime tuženih, a da su tužioci savesni i zakoniti držaoci istih, predloženo je da se utvrdi da je tužilac A . vlasnik poslovno-stambenog objekta na katastarskoj parceli broj ..., KO Majdanpek, sa pravom korišćenja navedene katastarske parcele, u merama i granicama po nalazu veštaka, odnosno da je tužilac V. vlasnik dva stambena objekta na katastarskoj parceli ..., KO Majdanpek, sa pravom korišćenja te katastarke parcele, a što su tuženi dužni da priznaju i da trpe odgovarajući upis u javnim knjigama.

Nakon obavljenog veštačenja preko sudskih veštaka građevinske i geodetske struke, tužioci su podneskom od 24. decembra 2012. godine „preinačili“ tužbene zahteve, utoliko što su utvrđenje prava korišćenja na predmetnim katastarskim parcelama usmerili na određene delove tih parcela, u merama, granicama i površini koja je neophodna za redovnu upotrebu predmetnih objekata.

Osnovni sud u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku , koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost nekadašnjeg Opštinskog suda u Majdanpeku, doneo je osporeno rešenje P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, zatim ukinuo sprovedene radnje i odbacio tužbu tužilaca . U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno da polazeći od toga da, u smislu člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, zemljište za redovnu upotrebu objekta predstavlja zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu, kao i da se zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove, pod uslovima predviđenim navedenim zakonom, sud je, primenom odredaba člana 16. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Viši sud u Negotinu je doneo osporen o rešenje Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine, kojim je žalbu odbio i ožalbeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je , pored ostalog, navedeno da imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva utvrđivanje prava trajnog korišćenja na parceli koja predstavlja gradsko građevinsko zemljište, koje je u režimu Zakona o planiranju i izgradnji, to i po oceni Višeg suda, za postupanje po zahtevima za utvrđenje prava vlasništva na objektima i prava korišćenja na zemljištu neophodnom za redovnu upotrebu objekata nije nadležan sud, već odgovarajući organ uprave.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost i kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, bilo je propisano: da po zahtevu vlasnika objekta, organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove, donosi rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele (stav 2.); da se rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele donosi u slučaju da postojeća katastarska parcela, na kojoj je objekat izgrađen, predstavlja samo zemljište ispod objekta, ili da se radi o objektu za koji je podnet zahtev za legalizaciju i za koji je nadležni organ utvrdio da postoji mogućnost legalizacije, odnosno doneto rešenje o legalizaciji u skladu sa ranije važećim zakonom, ili da je u postupku konverzije prava korišćenja potrebno utvrditi zemljište za redovnu upotrebu postojećeg objekta, kada je vlasnik objekta fizičko ili pravno lice, a nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je taj objekat izgrađen jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija, odnosno drugo pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija (stav 3.); da r ešenje iz stava 2. ovog člana sadrži sve potrebne elemente za formiranje građevinske parcele, u skladu sa važećim planskim dokumentom, koje nadležni organ pribavlja po službenoj dužnosti (stav 5.) .

Noveliranim odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) bilo je propisano: da se zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove, ako postojeća katastarska parcela na kojoj je objekat izgrađen predstavlja samo zemljište ispod objekta, osim u slučaju iz stava 2. ovog člana, ili kada se radi o objektu za koji je podnet zahtev za legalizaciju i za koji je nadležni organ utvrdio da postoji mogućnost legalizacije, odnosno za koji je doneto rešenje o legalizaciji u skladu sa ranije važećim zakonom, kada je takav objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome je kao nosilac prava korišćenja, odnosno vlasnik upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija, odnosno lica čiji su oni osnivači , ili u slučaju kada je u postupku konverzije prava korišćenja potrebno utvrditi zemljište za redovnu upotrebu postojećeg objekta, kada je vlasnik objekta fizičko ili pravno lice, a kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je objekat izgrađen upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija ili pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija ili drugo pravno, odnosno fizičko lice (stav 3.); da rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i o formiranju građevinske parcele donosi organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove (stav 9.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05 – dr. zakon ) (u daljem tekstu: ZOSPO) , merodavnim za konkretan spor, propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.). Odredbama člana 26. istog zakona je propisano: da ako je graditelj savestan, a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kad građevinski objekat vredi znatno više od zemljišta, građevinski objekat zajedno sa zemljištem pripada graditelju, a on za zemljište duguje vlasniku naknadu po prometnoj ceni zemljišta (stav 1.); da ako je vrednost zemljišta znatno veća, sud će na zahtev vlasnika zemljišta građevinski objekat dosuditi njemu i obavezati ga da graditelju naknadi građevinsku vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi, da takav zahtev vlasnik može podneti u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta (stav 2.); da a ko je graditelj savestan a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kada su vrednost građevinskog objekta i vrednost zemljišta približno jednake, sud će građevinski objekat, odnosno građevinski objekat i zemljište, dosuditi vlasniku zemljišta ili graditelju, vodeći računa o njihovim potrebama, a naročito o njihovim stambenim prilikama (stav 3.); da vlasniku zemljišta, odnosno graditelju, pripada naknada za zemljište, odnosno građevinski objekat, po odredbi stava 1. ovog člana (stav 4.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe ukazuju da je oglašavanje suda nenadležnim za postupanje po zahtevima iz njihove tužbe i odbacivanje tužbe posledica proizvoljne primene merodavnog prava, s obzirom na to da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta primeni Zakona o planiranju i izgradnji.

Tužba podnosilaca ustavne žalbe je pravnosnažno odbačena, sa obrazloženjem da je za utvrđenje prava trajnog korišćenja na parceli koja predstavlja gradsko građevinsko zemljište , u smislu člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, nadlež an organ jedinice lokalne samouprave u čiji delokrug spadaju imovinsko-pravni poslovi .

Ustavni sud smatra da je odbacivanjem tužbe dovedeno u pitanje pravo podnosilaca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Uprkos tome što nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama . S tim u vezi, ukoliko se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog prava na pravično suđenje postaju bespredmetni.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda izraženom u Odluci Už -1647/2010 od 17. oktobra 2012. godine, redovan sud je u parničnom postupku ovlašćen da uredi odnose između nesaglasnih strana kada je sporno pravo korišćenja zemljišta na kome je objekat izgrađen. U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su tražili da se njihovo pravo korišćenja na predmetnim katastarskim parecalama, na kojima imaju izgrađene objekte, utvrdi prema Republici Srbiji, kao upisanom vlasniku, i Opštini Majdanpek, kao upisanom korisniku . Saglasno citiranom pravnom stavu, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, reč o građanskopravn om spor u o kome je nadležan da odlučuje sud u parničnom postupku.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su parnični sudovi, prilikom donošenja osporenih rešenja, očito izgubili iz vida da je predmet konkretnog spora i utvrđenje prava svojine na objektima izgrađenim na predmetnim katastarskim parcelama. Budući da je reč o objektima koji nisu legalizovani, podnosioci ustavne žalbe su tužbene zahteve za utvrđenje prava svojine usmerili prema uknjiženom vlasniku, odnosno korisniku zemljišta na kome su objekti izgrađeni. Po shvatanju Ustavnog suda, objekat čija izgradnja nije ozakonjena i koji zbog toga ima karakter res extra commercium, može biti predmet tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine stečenog po samom zakonu, tačnije po osnovu građenja na tuđem zemljištu. Pravni interes graditelja (ili njegovih pravnih sledbenika) za podnošenje takve tužbe može se, pored ostalog, ogledati i u potrebi da se on u postupku legalizacije gradnje takvog objekta legitimiše kao njegov (vanknjižni) vlasnik. S druge strane, prema utvrđenom činjeničnom stanju, podnosilac ustavne žalbe A. je sporni objekat izgradio sopstvenim sredstvima na mestu stare kuće koju je kupio od trećeg lica , dok je podnosilac ustavne žalbe V. sporne objekte nasledio od svoje majke , koje je ona stekla po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. Kod takvog stanja stvari, Ustavni sud nalazi da je od posebnog značaja i činjenica kada su sporni objekti izgrađeni, odnosno da li oni potiču iz perioda pre donošenja propisa o izgradnji objekata. Prema tome, Ustavni sud je ocenio da i utvrđivanje prava svojine na objektima, u konkretnom slučaju, predstavlja građanskopravni spor o kome je nadležan da odlučuje sud u parničnom postupku .

Sledom iznetog, oglašavanje sudova nenadležnim za postupanje po postavljenim tužbenim zahtevima i odbacivanje tužbe podnosilaca ustavne žalbe rezultat je proizvoljne primene merodavnog procesnog prava, pre svega, odredbe člana 16. stav 2. ZPP, zbog čega je osporenim rešenjima Višeg suda u Negotinu Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine i Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pristup sudu, koje čini element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 85/13 od 15. marta 2013. godine i odredđivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P. 2209/10 od 30. januara 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud posebno ističe da svojom odlukom ne prejudicira stav nadležnog suda o tome da li postoje zakonski uslovi za utvrđenje prava svojine na sporn im objektima, odnosno prava korišćenja na spornima parcelama u korist podnosilaca ustavne žalbe, već samo ukazuje da je zbog realizacije ustavnog prava na pristup sudu neophodno da se o postavljenim tužbenim zahtevima odluči na meritoran način.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pristup sudu zbog pogrešnog oglašavanja apsolutne nenadležnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti