Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao trinaest godina. Sud je ocenio da je do nerazumno dugog trajanja došlo prevashodno zbog nedelotvornosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Cvijanović iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Nade Cvijanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49851/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Cvijanović iz Beograda podnela je 28. maja 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira Miljkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49851/10.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što predmetni parnični postupak, u kojem ima svojstvo tužilje, traje jedanaest godina. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava. Takođe je navela da je usled odugovlačenja postupka imala dodatne nepotrebne izdatke u vidu angažovanja punomoćnika u visini od 1.000 evra, o čemu kao o vidu naknade materijalne štete, kako smatra podnositeljka, Ustavni sud treba da odluči . Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i istakla je zahtev za naknadu štete u visini od 1.000 evra.

Podnositeljka je 18. februara 2013. godine, preko punomoćnika Milorada Bjegovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe kojom je osporila presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 570/12 od 20. decembra 2012. godine i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49851/10 od 18. oktobra 2011. godine. Podnositeljka smatra da su joj osporenim presudama povređena pravo na pravično suđenje i na zaštitu prava svojine, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 86. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) predviđeno je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49851/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Nada Cvijanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 19. novembra 1999. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene S.T. radi utvrđenja da je nezakonita odluka Skupštine stanara stambene zgrade u Beogradu, u Ulici 16. oktobra broj 32, od 27. marta 1998. godine i činidbe.

Treći opštinski sud u Beogradu je 31. januara 2000. godine doneo rešenje P. 3175/99 da se tužba smatra povučenom zbog nepostupanja tužilje po rešenju suda od 28. decembra 1999. godine kojim joj je naloženo uređenje tužbe.

Ročište na kojem je usvojen tužiljin predlog za povraćaj u pređašnje stanje od 13. marta 2000. godine, održano je 14. no vembra 2001. godine i predmet je zaveden pod P. 3786/01. Tri ročišta koja su prethodno bila zakazana povodom pomenutog predloga (11. april, 6. i 21. septembar 2001. godine) nisu održana, od toga dva zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tužene. Prvo sled eće ročište koje je bilo zakazano za 22. januar 2002. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tužilje, a naredno ročište je zakazano i održano 14. januara 2003. godine. Nakon ovog ročišta, u toku 2003. godine nijedno od četiri zakazana ročišta nije održano . Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nedolaska uredno pozvane tužilje, zbog čega je bilo doneto rešenje o mirovanju postupka.

U nastavku postupka, do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je trinaest ročišta. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, dok dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužene. Ročišta koja su bila zakazana za 21. jun i 29. septembar 2005. godine nisu održana na predlog tužiljinog punomoćnika. Na ročištu održanom 17. oktobra 2005. godine punomoćnik tužilje je predložio da se parnici P. 3786/01 spoji parnica P. 2749/05 koja se pred istim sudom vodila po tužbi iste tužilje protiv tužene Stambene zgrade u Beogradu u Ulici 16. oktobra broj 32. Povodom navedenog predloga sud je odredio zastoj u postupku, a odluka o spajanju parnica doneta je 2. marta 2006. godine. Podneskom od 14. juna 2006. godine tužilja je objektivno preinačila tužbu. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i četiri svedoka.

Treći opštinski sud u Beogradu je 28. septembra 2006. godine doneo presudu P. 3786/01 kojom je odbio tužbene zahteve tužilje.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 17075/06 od 13. decembra 2006. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, 30. maja 2007. godine doneto je rešenje P. 219/07 da se tužba smatra povučenom zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište. O predlogu punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje od 4. juna 2007. godine sud je odlučio rešenjem od 9. aprila 2008. godine, tako što je predlog usvojio i stavio van snage rešenje o povlačenju tužbe. U ovom delu postupka, na predlog tužilje sprovedeno je grafološko veštačenje, a u periodu od 30. septembra 2008. godine do 23. septembra 2009. godine, nijedno od pet zakazanih ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije. U daljem toku postupka od šest zakazanih ročišta, tri nisu održana, od toga jedno zbog sprečenosti sudije.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49851/10 od 18. oktobra 2011. godine, ispravljenom rešenjem toga suda P. 49851/10 od 14. novembra 2011. godine , je: dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe (stav 1. izreke); odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi ništavost odluke skupštine stanara zgrade u Ulici 16. oktobra broj 32 u Beogradu, od 27. marta 1998. godine (stav 2. izreke); usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav ugovor o međusobnim odnosima zaključen između tuženih 30. marta 1998. godine, overen 2. aprila 1998. godine (stav 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 570/12 od 20. decembra 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene Stambene zgrade i potvrđena je prvostepena presuda u stvau drugom i četvrtom izreke. Drugostepena presuda uručena je tužiljinom punomoćniku 15. januara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ust ava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10 .).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 19. novembra 1999. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Be ogradu Gž. 570/12 od 20. decembra 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao trinaest godina , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje trinaest godina, posebno uzimajući u obzir da podnositeljka nije u odlučujućoj meri doprinela sveukupnoj dužini postupka (dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika podnositeljke, dva puta je doneto rešenje u povlačenju tužbe i jednom je bilo određeno mirovanje postupka). Imajući u vidu činjenice koje su utvrđene u ovoj ustavnosudskoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati prevashodno nedelotvornosti nadležnog prvostepenog suda pred kojim najveći broj ročišta nije održan zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, i koji je u pojedinim delovima postupka zakazivao ročišta i odlučivao o predlozima podnositeljke ustavne žalbe u intervalima dužim od godinu dana.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49851/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe istakla zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava koji je obrazložila time da je usled odugovlačenja postupka imala uvećane izdatke radi angažovanja punomoćnika, i koji je upravo opredelila u visini nagrade za rad punomoćnika za koju smatra da je posledica odugovlačenja postupka Ustavni sud je ocenio da zahtev za naknadu štete nije osnovan, jer podnositeljka nije dostavila dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti.

7. Imajući u vidu da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 570/12 od 20. decembra 2012. godine dostavljena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 15. januara 2013.godine, a da je ustavna žalba kojom se osporava navedena drugostepena presuda i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49851/10 od 18. oktobra 2011. godine, izjavljena 18. februara 2013. godine, Ustavni sud je našao da je žalba podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević