Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine. Odgovornost za prekomernu dužinu pripisuje se prvostepenom sudu zbog neefikasnog postupanja. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz G , Prijepolje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1174/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 246/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz G, Prijepolje, podneo je Ustavnom sudu, 21. marta 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 246/92, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1174/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tužilac AD „Ž. S .“ još 1989. godine podneo tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi raskida ugovora o zakupu i predmetni postupak je okončan posle 25 godina, donošenjem rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3315/12 Gž.3348/12 od 14. decembra 2012. godine, koje je tek 19. februara 2014. godine dostavljeno punomoćniku podnosioca; da mu je zbog dužine trajanja postupka koji nije bio posebno složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1174/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ž. t . o . „B .“ RJ K. je kao predlagač, 30. avgusta 1989. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog protiv protivnika predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi otkaza ugovora o zakupu poslovnog prostora. Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu R. 861/89 od 15. avgusta 1991. godine određeno je da nema mesta vođenju vanparničnog postupka po predlogu predlagača i predmet je 17. februara 1992. godine dat u rad parničnom odeljenju Opštinskog suda u Kragujevcu.

Zatim je u parničnom postupku predmet dobio broj P. 246/92 i pred prvostepenim sudom je bilo održano 21 ročište na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane veštaka inženjera geodezije i veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušani su veštaci, saslušani su svedoci, pribavljeni su određeni izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti u Kragujevcu i od Javnog preduzeća – Direkcija za urbanizam i izgradnju u Kragujevcu, dok 23 ročišta nije bilo održano, i to: tri na zahtev tuženog, dva jer zastupnik tužioca nije došao, tri na zahtev zastupnika tužioca, šest zbog procesnih nedostataka vez navođenja razloga, četiri zbog nedolaska veštaka, tri zbog odsustva tuženog, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedobijanja traženog izveštaja od strane Službe za katastar nepokretnosti.

Tužbeni zahtev je preciziran 16. marta 1993, 4. novembra 2005. i 11. decembra 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 246/92 od 2. aprila 2007. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je ugovor o zakupu poslovnog prostora broj 4/18 od 28. aprila 1988. godine zaključen između tužioca, kao zakupodavca i tuženog, kao zakupca raskinut; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da ukloni građevinske objekte bliže označene u izreci, izgrađene na određenim katastarskim parcelama čiji je korisnik tužilac; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neplaćene zakupnine za korišćenje zemljišta-parcela iz stava drugog izreke, plati određene novčane iznose za označene periode; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 2043/07 od 11. decembra 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 246/92 od 2. aprila 2007. godine u st. 1. i 3. njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u st. 2. i 4. njene izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tuženi je 5. marta 2008. godine izjavio reviziju protiv pravnosnažnog stava prvog izreke drugostepene presude i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1705/08 od 12. juna 2008. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom koji je vođen po ukinutom delu prvostepene presude, pred tim sudom održano šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupnu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke, ponovo je saslušan raniji veštak inženjer geodezije, izvršeno je novo veštačenje od strane veštaka ekonomske struke i saslušan je taj veštak, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev tuženog, tri iz procesnih razloga i jedno zbog nedolaska veštaka.

Tuženi je 15. oktobra 2008. godine podneo protivtužbu.

Tužbeni zahtev je zatim preciziran 5. novembra 2009. i 10. juna 2010. godine.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Kragujevcu gde se vodio pod brojem P. 1174/10.

Na ročištu od 10. novembra 2011. godine tužilac–protivtuženi nije prisustvovao, a tuženi je izjavio da neće da raspravlja ni po tužbi ni po svojoj protivtužbi, Osnovni sud u Kragujevcu je doneo rešenje P. 1174/10 od 10. novembra 2011. godine kojim je u stavu prvom izreke određeno da se smatra da je tužba tužioca-protivtuženog povučen, a u stavu drugom izreke da se smatra da je protivtužba tuženog-protivtužioca povučena.

Tužilac je 23. novembra 2011. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje sa žalbom protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1174/10 od 10. novembra 2011. godine kojim je određeno da se smatra da su tužba i protivtužba povučene. Osnovni sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1174/10 od 16. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3315/12 Gž. 3348/12 od 14. decembra 2012. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i potvrđena su rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1174/10 od 10. novembra 2011. godine u izreci pod 1. i rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1174/10 od 16. decembra 2011. godine. Navedeno rešenje je 20. januara 2013. godine pokušano da se dostavi punomoćniku podnosioca, a zatim mu je 19. februara 2014. godine rešenje dostavljeno.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/92, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 17 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja predloga protiv podnosioca – 30. avgusta 1989. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao preko 23 godine što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon dve i po godine od podnošenja predloga protiv podnosioca, dostavio predmet parničnom odeljenju suda kao nadležnom za postupanje, i taj sud je odlučio posle više od 15 godina od kada je predmet dat u njegovu nadležnost. Dalje, nakon ukidanja dela prvostepene presude od strane drugostepenog suda, prvostepeni sud u periodu od četiri godine nije meritorno odlučio već samo procesno tako što su tužba i protivtužba povučene. Takođe, odgovornost prvostepenog suda je i u dostavljanju punomoćniku podnosioca pravnosnažne odluke jer je nakon prvog neuspelog pokušaja, ponovo dostavljanje izvršeno tek nakon godinu dana. Međutim, po oceni Suda, ostali postupajući sudovi su efikasno i delotvorno postupali i odlučivali, tako je drugostepeni sud odlučio za osam meseci, a revizijski za sedam meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, a takođe sud je tokom postupka morao da izvede veći broj dokaza posebno veštačenjem od strane veštaka različitih struka radi razrešenja većeg broja kako spornih činjeničnih tako i spornih pravnih pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, dok je sam podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da četiri ročišta nisu bila održana na njegov zahtev, a tri zbog njegovog odsustva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1174/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 246/92), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka, kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti