Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 13 godina. Glavni uzrok kašnjenja bila je neefikasnost prvostepenog suda. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2628/2017
21.01.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 21/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . iz Beograda je , 31. marta 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 21/15, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2289/16 od 17. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodila radi isplate zarade trajao preko 13 godina, što je neprimereno dugo; da je osporena presuda rezultat pogrešne primene materijalnog prava; da je tuženi, po odluci upravnog odbora, zaposlenima, uključujući i nju, isplatio punu zaradu za period januar – mart 2002. godine, iz čega proizlazi njegova obaveza da punu zaradu isplati i za period koji je obuhvaćen tužbom; da tome u prilog ide i potvrda o visini dugujućih zarada koju joj je tuženi izdao; da je tuženi u periodu od osam godina bio samo 137 dana u blokadi, što čini neprihvatljivim zaključak sudova da je imao poremećaj u poslovanju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 21/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. marta 2004. godine, u svojstvu tužilje, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „T.“ a.d. Beograd – Zemun, radi isplate zarada za period od marta 2002. do juna 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 443/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 25. maj 2004. godine, ali je isto odloženo na molbu tužilje. U periodu do prvog (delimičnog) presuđenja zakazano je još sedam ročišta i sva su održana. Vremenski interval između ročišta kretao se od tri do pet meseci. Tužilja je u tom periodu preinačila tužbu, obuhvativši i period maj – jun 1995. godine. Tuženi je priznao tužbeni zahtev za period od marta 2002. do juna 2003. godine, i to u visini minimalnih zarada, čija je isplata bila predviđena ugovorom o radu. U dokaznom postupku je pročitana pismena dokumentacija koju su dostavile parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 13. novembra 2006. godine.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 443/04 od 13. novembra 2006. godine obavezan je tuženi da tužilji isplati minimalne zarade za oba perioda iz tužbe, uz konstataciju da će se o preostalom delu tužbenog zahteva odlučiti nakon pravnosnažnosti. Navedena presuda je parničnim strankama otpravljena 13. februara 2007. godine.

Tuženi je 16. februara 2007. godine izjavio žalbu. Spisi su Okružnom sudu u Beogradu prosleđeni 14. marta 2007. godine. Presudom Gž1. 1453/07 od 22. novembra 2007. godine potvrđena je prvostepena delimična presuda u delu kojim je tuženi obavezan na isplatu minimalnih zarada za period od marta 2002. do juna 2003. godine, dok je u preostalom delu ista preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 22. aprila 2008. godine, a u nastavku postupka glavna rasprava je zakazana za 5. novembar 2008. godine. U periodu do narednog presuđenja, zakazano je 13 ročišta, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tuženog. Takođe, jedno ročište je odloženo na molbu tužilačke strane. Vremenski interval između ročišta kretao se od dva do pet meseci. U okviru dokaznog postupka je obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje. Po primedbama tuženog, veštak se jednom pismeno izjasnio, a izveden je i dokaz njegovim saslušanjem na ročištu. Nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 3386/10. Glavna rasprava je zaključena 18. januara 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3386/10 od 18. januara 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 30. marta 2012. godine.

Tuženi je 23. aprila 2012. godine godine izjavio žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 2. juna 2012. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 17. jula 2012. godine. Drugostepeni sud je u tri navrata vraćao predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka (rešenja od 5. septembra 2012. godine, 8. januara i 24. septembra 2014. godine). Radilo se o greškama u pobijanoj presudi, koje je prvostepeni sud parcijalno ispravljao, kao i o uočenim propustima u dostavljanju odluka. Rešenjem Gž1. 3563/14 od 3. decembra 2014. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 8. januara 2015. godine vraćen prvostepenom sudu.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 21/15. Nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu je u međuvremenu preuzeo Treći osnovni sud u Beogradu. Do narednog presuđenja zakazana su i održana tri ročišta za glavnu raspravu. Izveden je dokaz saslušanjem veštaka ekonomsko-finansijske struke. Glavna rasprava je zaključena 9. marta 2016. godine.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 21/15 od 9. marta 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 11. aprila 2016. godine.

Tužilja je 21. aprila 2016. godine izjavila žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 13. maja 2016. godine.

Spisi parničnog predmeta su 15. juna 2016. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je, nakon jednog održanog ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom, doneo osporenu presudu Gž1. 2289/16 od 17. januara 2017. godine kojom je žalba tužilje odbijena kao neosnovana.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 9. februara 2017. godine, a osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje dostavljena 1. marta 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.). Bitno slične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3386/10 od 18. januara 2012. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. marta 2004. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2289/16 od 17. januara 2017. godine, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 1. marta 2017. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12 godina i deset meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka od skoro 13 godina, u sporu iz radnog odnosa koji ima karakter hitnog, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, da je glavna rasprava po okončanju prvog žalbenog postupka zakazana nakon više od šest meseci od prijema predmeta iz drugostepenog suda, da je u dokaznom postupku, ako se izuzme čitanje dokumentacije koju su dostavile parnične stranke, obavljeno samo veštačenje ekonomsko-finansijske struke, da je kod pismene izrade dve prvostepene presude vidno prekoračen zakonom propisani rok, te da je zbog neažurnosti prvostepenog suda predmet u drugom po redu žalbenom postupku čak tri puta vraćan prvostepenom sudu na dopunu postupka, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. To posebno ako se ima u vidu da je zanemarljiv doprinos podnositeljke ustavne žalbe produžavanju trajanja postupka, a koji se ogleda u tome što su dva ročišta za glavnu raspravu odložena na njeno traženje.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se tiče povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti