Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu. Sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-263/2008
16.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mila Marčića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K A

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mila Marčića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P1. 153/2005 od 7. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 20/2007 od 12. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 652/2007 od 14. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mile Marčić iz Zrenjanina je 26. februara 2008. godine izjavio preko punomoćnika Judite Varadi i Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci zbog povrede „prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije po bilo kom osnovu“ koje je garantovano odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije, povrede prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima garantovanog članom 36. stav 1. Ustava i povrede prava na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje i na povrede odredaba člana 142. stav 2. Ustava, člana 145. stav 2. Ustava i člana 149. stav 1. Ustava, kojima su utvrđena načela sudstva i načela nezavisnosti sudija.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim presudama odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev da se utvrdi da je apsolutno ništava izjava „koja mu je podmetnuta“ o tome da je podnosilac saglasan sa otkazom ugovora o radu i da se odriče prava na pokretanje sudskog spora, kao i zahtev da se poništi kao nezakonita odluka direktora tuženog o otkazu ugovora o radu broj 1 od 30. decembra 2004. godine, a kojom je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te da se obaveže poslodavac da ga vrati na rad i na radno mesto na kojem je bio raspoređen pre donošenja spornog otkaza. Podnosilac smatra da su sudovi, pogrešno primenjujući odredbe člana 101. stav 1. tačka 8) i člana 104. st. 3. i 4. tada važećeg Zakona o radu, osporenim presudama povredili član 60. stav 4. Ustava, te da shodno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nisu mogli dozvoliti strankama da raspolažu onako kako su to učinile u spornoj izjavi o saglasnosti sa otkazom ugovora o radu, jer je to u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, kao i da to istovremeno predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. Podnosilac dalje navodi da su navedena prava iz Ustava povređena „na njegovu štetu“ i zato što je poslodavac njemu „očigledno podmetnuo izjavu o odricanju od sudskog spora“, što je, po mišljenju podnosioca, „očigledno protivno i članu 122. Zakona o radu“. Podnosilac, koji je do osporenog otkaza ugovora o radu kod tuženog radio kao konobar, navodi i da je poslodavac, suprotno članu 101. stav 5. Zakona o radu, „zasnovao radni odnos sa novim konobarima“, te da su u obrazloženju osporenih odluka, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, pogrešno tumačene i primenjene ove odredbe zakona, budući da su sudovi ocenili da „na zakonitost osporene odluke ne utiču činjenice da je tuženik zaključio ugovore o radu“ sa tri lica. Podnosilac navodi i da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređen princip zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava „a u vezi sa članom 145. i 149. st. 1. Ustava Republike Srbije“, jer je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi postupio drugačije od presuda koje je doneo povodom iste činjenične i pravne situacije, a koje je podnosilac ustavne žalbe tom sudu dostavio uz zahtev za reviziju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbama člana 60. st. 3. i 4. Ustava je utvrđeno da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći. Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Odredbom člana 149. stav 1. Ustava utvrđeno je da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je uvidom u sadržinu ustavne žalbe, osporene presude i drugu dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen kod UTP „Vojvodina“ A.D. Zrenjanin na neodređeno vreme, na poslovima konobara restorana. Upravni odbor poslodavca je 29. decembra 2004. godine doneo odluku broj 176 na osnovu koje se pristupilo konsolidaciji preduzeća što je, između ostalog, podrazumevalo i iskazivanje viška zaposlenih radnika usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i kojom je konstatovano da postoji višak zaposlenih koji se ne mogu rasporediti na druge poslove niti kod drugog poslodavca, a ne mogu se prekvalifikovati niti dokvalifikovati, pa je odlučeno da se, u skladu sa članom 117. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i u skladu sa članom 147. Pojedinačnog kolektivnog ugovora poslodavca, zaposlenima kojima se otkaže ugovor o radu isplati otpremnina. Istom odlukom je utvrđeno da višak predstavlja sedam zaposlenih, što je manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih kojima će se otkazati ugovor o radu u kalendarskoj 2004. godini, a na osnovu člana 101. Zakona o radu i člana 130. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Odlukom je određeno i da će poslodavac sa radnicima kojima je otkazan ugovor o radu sačiniti sporazum o rokovima isplate pripadajuće otpremnine.

Odbor sindikata zaposlenih je 29. decembra 2004. godine doneo odluku da poslodavac može donositi sve odluke vezane za status i zaradu zaposlenih, a u skladu sa Zakonom od radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom u preduzeću.

Obaveštenjem broj 177 od 29. decembra 2004. godine obavešteni su zaposleni u UTP „Vojvodina“ A.D. Zrenjanin da Upravni odbor pristupa konsolidaciji preduzeća što, između ostalog, podrazumeva i iskazivanje viška zaposlenih radnika usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te su obavešenjem zaposleni pozvani da se prijave službi kadrovskih i opštih poslova radi prihvatanja statusa viška zaspolenih. Istim obaveštenjem zaposleni su upoznati da će prijavljenima biti otkazan ugovor o radu i da će ostvariti pravo na otpremninu, te da će biti prijavljeni Nacionalnoj službi za zapošljavanje gde će ostvariti pravo na penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje u zavisnosti od dužine staža osiguranja, za koje vreme će se isplaćivati i novčana naknada. Ovo obaveštenje je, između ostalog, dostavljeno Sindikatu zaposlenih i istaknuto na oglasnoj tabli preduzeća.

Podnosilac ustavne žalbe se nakon sastanka sa upravnikom hotela „Vojvodina“ u kojem je radio, pošto mu je predočena mogućnost da se dobrovoljno prijavi da bude tehnološki višak, 30. decembra 2004. godine prijavio da prihvata status tehnološkog viška. Istog dana direktor poslodavca je sa podnosiocem ustavne žalbe potpisao sporazum o otpremnini broj 188, kojim je utvrđeno da će zaposlenom za čijim je radom prestala potreba i kome je otkazan ugovor o radu biti isplaćena otpremnina u ukupnom iznosu od 60.094,50 dinara, koja će biti isplaćena u tri jednake rate, a koja je podnosiocu po ovom sporazumu i isplaćena. Istog dana direktor UTP „Vojvodina“ A.D. Zrenjanin je doneo otkaz ugovora o radu broj 1/191 kojim je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i prestanka potrebe za obavljanjem poslova. Istim aktom je podnosilac ustavne žalbe poučen da ima pravo da u roku od 15 dana od dana dostavljanja ovog akta pokrene spor pred nadležnim Opštinskim sudom u Zrenjaninu. Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2004. godine potpisom potvrdio prijem rešenja o otkazu ugovora o radu i istovremeno dao izjavu kojom se odrekao prava na pokretanje sudskog spora.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. januara 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu i pokrenuo radni spor protiv tuženog poslodavca.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P1. 153/05 od 7. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništava izjava tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe) o tome da je saglasan sa otkazom ugovora o radu i da se odriče prava na pokretanje sudskog spora, sadržana u pismenu „otkaz ugovora o radu broj 1 od 30.12.2004. g.“ i da kao takva ne proizvodi pravno dejstvo, te da se poništi kao nezakonita odluka tuženog – njegovog direktora „otkaz ugovora o radu broj 1 od 30. 12. 2004. g.“ kojom odlukom je tužiocu otkazan ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto na kojem je bio raspoređen pre donošenja spornog otkaza i naknadi mu parnične troškove. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe bio upoznat sa postupkom proglašenja tehnološkim viškom, da je dobrovoljno pristao da bude proglašen tehnološkim viškom, da je otkaz ugovora o radu potpisao dobrovoljno, kao i da mu je otpremnina isplaćena u celosti, čime je, po oceni prvostepenog suda, tuženi poslodavac u svemu postupio prema odredbama Zakona o radu i Pojedinačnog kolektivnog ugovora, zbog čega je osporena odluka kojom se tužiocu otkazuje ugovor o radu zakonita. U obrazloženju je navedeno i da na zakonitost osporene odluke o otkazu ugovora o radu ne utiče činjenica da je pre isteka roka od tri meseca od dana dostavljanja osporene odluke o otkazu ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe, tuženi poslodavac zaključio ugovore o radu sa tri lica, jer su ti „ugovori o radu zaključeni na određeno vreme i to za poslove koji su i po nazivu i po vrsti i stepenu stručne spreme, odnosno zanimanja i posebnim uslovima, različiti od poslova koje je obavljao tužilac, te da time nisu povređene odredbe čl. 130. st. 5. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, ni odredbe čl. 101. st. 5. Zakona o radu, budući da je reč o različitim poslovima“.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1. 20/07 od 12. marta 2007. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P1 153/05 od 7. novembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je utvrđeno da „iako se tužilac pismenom izjavom na samoj odluci o otkazu odrekao prava na pokretanje sudskog spora suprotno regulativi člana 18. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, on je zagarantovano pravo na pravni lek ostvario u ovom postupku, tako da je otpao njegov pravni interes za zasebno utvrđenje ništavosti date izjave, sledom čega su i žalbeni navodi istaknuti u ovom pravcu bez značaja“. Dalje je navedeno da je „tuženi pristupio konsolidaciji preduzeća, što je, pored ostalog, podrazumevalo i iskazivanje viška zaposlenih od sedam radnika, uz poziv zainteresovanim radicima da se prijave za prihvatanje statusa viška zaposlenih, nakon čega je tuženi od prijavljenih radnika odabrao sedmoro kojima je na ovaj način, shodno njihovoj izraženoj volji i potrebama tuženog, prestao radni odnos. Kod takvog stanja stavri, kada je tuženi procenio da je u sklopu bolje organizacije rada i konsolidacije preduzeća potrebno smanjiti broj zaposlenih, bez osnova su žalbeni navodi da se u konkretnom slučaju nije stekao otkazni razlog iz člana 101. st. 1. tač. 8) Zakona o radu, odnosno da kod tuženog nije došlo do promena koje su uzrokovale prestanak potrebe za radom određenog radnika, naročito ako se ima u vidu da su se radnici kojima je na ovaj način prestao radni odnos sa tim prethodno saglasili. S tim u vezi, žalbeno ukazivanje na loše zdravstveno stanje...ne može biti od uticaja na zakonitost osporene odluke kada je u postupku pouzdano utvrđeno da se tužilac sam prijavio da bude tehnološki višak i da je znao šta potpisuje, te da ga niko na to nije prisilio (o tome se sam izjasnio). U takvoj situaciji ne može se govoriti ni o kakvom nesporazumu ili mani volje, već eventualno samo o nedovoljno pažljivom postupanju tužioca u smislu odredbe člana 18. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, koje ne može pripisivati krivici tuženog“. Prema stavu drugostepenog suda, „prvostepeni sud je pravilno ocenio da su u konkretnom slučaju ispoštovani svi zakonski uslovi procedure davanja otkaza po osnovu tehnološkog viška“.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 652/07 od 14. novembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1 20/07 od 12. marta 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da pobijana presuda ne sadrži bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, jer sud nije zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, te da je za svoju odluku naveo dovoljne, jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama, pa po oceni Vrhovnog suda Srbije, nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Dalje je navedeno i da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se tužilac slobodno izraženom voljom saglasio sa statusom tehnološkog viška, te da mu iz tog razloga prestane radni odnos, a istim sporazumom je prihvatio i isplatu utvrđene otpremnine, koja mu je u skladu sa sporazumom i isplaćena, kao i da je tuženi poslodavac pravilno sproveo postupak utvrđivanja postojanja tehnološkog viška, nakon čega je tuženi kao poslodavac imao pravo da otkaže ugovor o radu zaposlenima za čijim je radom prestala potreba.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja otkaza ugovora o radu, a kojim je bilo propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (član 101. stav 5.); da je poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (član 114. stav 1.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, i to zaposlenom do 10 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini dvostrukog iznosa zarade, od 10 do 20 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini trostrukog iznosa zarade, od 20 do 30 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini četvorostrukog iznosa zarade,i preko 30 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini petostrukog iznosa zarade (član 117. stav 1.); da se zaradom, u smislu stava 1. ovog člana, smatra zarada koju je zaposleni ostvario u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos (član 117. stav 2.); da zaposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 117. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 119.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (član 122. st. 1. i 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje je formalno ukazano u ustavnoj žalbi i iznete ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan ishodom radnog spora u kome su donete osporene presude, te da se žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava. Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Opštinskog suda u Zrenjaninu, Okružnog suda u Zrenjaninu i Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je i u ovoj ustavnosudskoj stvari prethodno konstatovao da u principu nije nadležan da preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Opštinski sud u Zrenjaninu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio utvrđenje ništavosti rešenja o otkazu ugovora o radu i izjave kojom se saglasio sa navedenim rešenjem. Ustavni sud je ocenio da su Opštinski sud u Zrenjaninu, a potom i Okružni sud u Zrenjaninu i Vrhovni sud Srbije odlučujući o podnetoj žalbi i reviziji, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Naime, osporeni postupak je upravo vođen povodom tužbe podnosioca ustavne žalbe kojom je traženo utvrđenje ništavosti rešenja o otkazu ugovora o radu i izjave kojom se saglasio sa spornim rešenjem o otkazu, čime mu je omogućen pristup sudu. Takođe, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu je tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlaže dokaze, kao i da odgovori na navode i dokaze suprotne strane, te iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnosilac u odnosu na tuženog bio drugačije tretiran. Podnosilac ustavne žalbe je, dalje, imao mogućnost da izjavi žalbu o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio mogućnost izjavljivanja revizije, o kojoj je odlučivao nadležni Vrhovni sud Srbije, koji je u obrazloženju osporene presude donete u trećem stepenu, naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih navodi iz revizije nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari, a koji su, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji, a koje su drugostepeni sud i Vrhovni sud Srbije razmotrili i detaljno obrazložili u osporenim presudama. Drugim rečima, sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da podnosiocu u konkretnom postupku nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na to da osporenim presudama nije poništena njegova izjava kojom se odrekao prava na pokretanje sudskog spora, čime mu je povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, garantovano članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je prilikom potpisivanja potvrde o prijemu rešenja o otkazu ugovora o radu istovremeno potpisao i izjavu kojom se odrekao prava na pokretanje sudskog spora. Navedeno rešenje je sadržalo i pouku o pravnom leku kojom je podnosilac poučen da u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja ima pravo da pokrene spor pred nadležnim Opštinskim sudom u Zrenjaninu, što je i učinio podnošenjem tužbe tom sudu 12. januara 2005. godine. Time je, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe obezbeđena pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa. Naime, upravo su o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu kojim je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, osporenim presudama meritorno odlučivali sudovi, i to u tri instance. Time je, po oceni Suda, podnosiocu obezbeđeno pravo na efikasan pristup sudu garantovano članom 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na pravnu, odnosno sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, garantovano članom 60. stav 4. Ustava. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao i da je Okružni sud u Zrenjaninu u obrazloženju osporene presude Gž. 20/2007 od 12. marta 2007. godine meritorno cenio ove navode podnosioca, kada je utvrdio da iako se podnosilac „pismenom izjavom na samoj odluci o otkazu odrekao prava na pokretanje sudskog spora, suprotno regulativi člana 18. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, on je zagarantovano pravo na pravni lek ostvario u ovom postupku, tako da je otpao njegov pravni interes za zasebno utvrđenje ništavosti date izjave, sledom čega su i žalbeni navodi istaknuti u ovom pravcu bez značaja“. Dakle, činjenica da sudovi osporenim presudama nisu formalno poništili ništavu izjavu, jer su ocenili da je samim vođenjem radnog spora podnosilac ostvario „pravo na pravni lek“, odnosno suštinski ostvario pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da je time prestao da postoji i pravni interes za zasebno utvrđenje ništavosti te izjave, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja istovremeno i povredu navedenog prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi, između ostalog u predmetima Už-18/2007, Už-33/2007 i Už-177/2007, utvrđivao povredu prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Naime, u navedenim predmetima podnosioci ustavnih žalbi su davali izjave kojim su se odricali prava da sudskim putem traže zaštitu svojih prava iz radnog odnosa, a čiji poništaj je kasnije tražen pred nadležnim sudovima. Time su se, po oceni Ustavnog suda, oni u suštini odricali neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. Imajući u vidu da se, saglasno članu 60. stav 4. Ustava, radi o pravu koga se niko ne može odreći, a da su sudovi u osporenim presudama prihvatali pravno stanovište da su tim izjavama podnosioci ovih ustavnih žalbi izvršili otpust duga prema poslodavcu, te nalazili da predmet osporenih izjava nije protivan prinudnim propisima, Ustavni sud je ocenio da postoje povrede navedenog ustavnog prava. Drugim rečima, zbog ocene redovnih sudova u navedenim predmetima izostala je pravna zaštita u slučaju prestanka radnog odnosa ovih lica.

Nasuprot tome, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom postupku imao obezbeđeno pravo na pravnu, odnosno sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Iako osporena pismena izjava o odricanju prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa formalno nije poništena, zbog prestanka postojanja pravnog interesa za tim, po oceni Suda, podnosilac je suštinski tu zaštitu dobio u predmetnom slučaju i ostvario vođenjem meritornog radnog spora pred nadležnim sudovima.

Ocenjujući ostale povrede prava i načela na koje se podnosilac ustavne žalbe formalno pozvao, a koje se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i povrede načela nezavisnosti sudstva i sudija iz člana 142. stav 2. Ustava, člana 145. stav 2. Ustava i člana 149. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, odnosno da mu nije pružena jednaka zaštita prava pred sudovima, kao ni da su sudovi postupali pristrasno. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravni argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva iz člana 21. stav 3. povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge, niti je dostavio dokaze koji ukazuju na navodnu povredu načela nezavisnosti suda i nepristrasnog postupanja sudija.

6. Imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti