Odbijanje ustavne žalbe zastupnika u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu privrednog društva protiv presude kojom je obavezano na naknadu štete. Iako je nastupalo kao zastupnik, društvo je zadržalo uplaćeni novac nakon raskida ugovora o kupoprodaji stana, čime je nastala njegova odgovornost za štetu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-263/2011
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privredno društvo „Jinpros“ AD, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog duštva „Jinpros“ AD protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8101/10 od 8. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Jinpros“ AD, Beograd, je podnelo 19. januara 2011. godine, preko punomoćnika Jasne Vesić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8101/10 od 8. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da su sudovi u toku postupka pogrešno utvrdili da je tuženi, ovde podnosilac, pasivno legimisan da da naknadi štetu kao ugovorna strana koja nije izvršila ugovor, iako je nastupao kao zastupnik, a na utvrđeno činjenično stanje nije primenjena odredba člana 85. Zakona o obligacionim odnosima; da se podnosilac nije obavezao da tužiocima izgradi stan; da ne može biti raskinut ugovor o kupoprodaji između tužilaca i podnosioca; da su tužioci u toku postupka povukli tužbu u odnosu na drugotuženog „Grocka“ AD, jer je nad drugotuženim otvoren stečajni postupak u kome je tužiocima utvrđeno potraživanje; da drugostepeni sud u jednom delu u pogledu izveštaja stečajnog upravnika ističe da nema dokaznu snagu, a da ga u drugom delu prihvata i tumači na štetu tuženog; da na strani podnosioca ne može postojati krivica predviđena članom 154. Zakona o obligacionim odnosima kao uslov za obavezu naknade štete zbog neizvršavanja ugovorne obaveze, jer podnosilac nije preuzeo nikakve ugovorne obaveze; da iz raloga presude proističe da bi eventualno tuženi bio obavezan da vrati novac po osnovu povraćaja neosnovano zadržanog novca i da je tužiocima u postupku stečaja nad izvođačem radova priznato potraživanje, kao i da izvođač radova nije tužio podnosioca radi isplate uplaćenog, a neprosleđenog iznosa na ime kupoprodajne cene. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89289/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 832/07 od 24. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužilaca Miloša Vujića i Svetlane Vujić i obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe da na ime naknade štete isplati tužiocima iznos od 13.416.728,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da im na ime naknade štete za plaćenu zakupninu isplati iznos od 48.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 9. januara 2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, a stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8101/10 od 8. novembra 2010. godine je, u stavu prvom izreke , potvrđena ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 832/07 od 24. septembra 2008. godine, u delu stava prvog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da im na ime naknade štete isplati iznos od 5.637.068,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 10. avgusta 2010. godine do isplate, kao i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke osporene presude je preinačena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike od tuženog iznosa od 7.779.660,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. novembra 2007. godine, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 5.637.068,00 dinara za period od 30. novembra 2007. godine do 10. avgusta 2010. godine. Stavom trećim izreke presude preinačeno je rešenje o troškovima spora iz stava četvrtog izreke prvostepene presude , tako da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da su tužioci sa pravnim prethodnikom tuženog, koji je nastupio kao zastupnik Poslovne zajednice „Grocka“ zaključili ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji broj 156/2 od 27. februara 1992. godine, a tuženi je ovlašćenje za zastupanje zasnovao na ugovoru o poslovno–tehničkoj saradnji i uređenju međusobne saradnje kao i na aneksu ugovora; da je ugovor o kupoprodaji stana raskinut pravnosnažnom presudom Trećeg opštnskog suda P. 1407/06 od 30. marta 2006. godine; da je pravni prethodnik tuženog kao zastupnik pored toga što je zaključio ugovor u ime zastupanog pravnog lica primio pun iznos ugovorene kupoprodajne cene od 7.795.635,00 dinara, što je dokaz da su tužioci u celini izvršili svoju ugovornu obavezu uplatom ugovorene cene na račun tuženog; da je ispunjenje ugovora u određenom roku bio bitan sastojak ugovora te je, prema nalaženju prvostpenog suda, ugovor raskinut po samom zakonu, i u takvoj situaciji tužioci imaju pravo na naknadu štete , odnosno povraćaj datog; da tuženi u toku postupka nije dokazao da je primljena novčana sredstva u navedenom iznosu uplatio na račun Poslovne zajednice „Grocka“, bez obzira na to šta je ugovoreno ugovorom o poslovno –tehničkoj saradnji i uređenju međusobne saradnje; da je potraživanje tužilaca prema stečajnom dužniku „Grocka“ AD, u stečaju, utvrđeno rešenjem St. 4973/99 od 29. januara 2002. godine u iznosu od 2.347.800,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, ali da drugostepeni sud nalazi da sadržina navedenog rešenja ne predstavlja izvršni naslov; da je drugostepeni sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost koja količina novčanih sredstava je potrebna tužioc ima sada da bi kupili stan, kakav je bio predmet ugovora od 27. februara 1992. godine; da je drugostepeni sud nalaz sudskog veštaka prihvatio kao objektivan i stručan i zaključio da iznos od 5.637.068,00 dinara predstavlja iznos sredstava koji je potreban da bi u vreme veštačenja tužioci mogli da kupe stan kakav je bio predmet ugovora o kupoprodaji sa tuženim, te je tužiocima u skladu sa članom 277. Zakona o obligacionim odnosima dosudio zakonsku zateznu kamatu od 10. avgusta 2010. godine i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 5.637.068,00 dinara; da je drugostepeni sud cenio navode tužene da su radna organizacija tužioca i oni lično, izvršili uplatu iznosa kupoprodajne cene, ali je drugostepeni sud našao da su tužiocu u celosti uplatili kupoprodajnu cenu na račun tuženog 9. marta 1992. godine, te da poreklo novčanih sredstava nije od značaja za ishod spora; da bi priznavanjem višeg iznosa od iznosa koji je tužiocima potreban da otklone štetu u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnisma, došlo do povrede načela Zakona o obligacionim odnosima, a i do obogaćenja bez osnova tužilaca na štetu tužene, te je zbog toga odbijen tužbeni zahtev tužilaca za iznos od 7.779.660,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. novembra 2007. godine i za zakonsku zateznu kamatu na priznati iznos od 30. novembra 207. godine do 10. avgusta 2010. godine i da su tužioci dokazali da su od januara 2007. godine do januara 2008. godine na ime zakupnine plaćali 50 evra, pa je drugostepeni sud , prihvatajući razloge iz prvostepene presude , istu potvrdio u ovom delu.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da se ugovor kao i drugi pravni posao može preduzeti i preko zastupnika, da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje) (član 84.); da ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, da pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zastupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno prema zastupanom licu i da je zastupnik dužan obavesiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog, ali i kad on to ne uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik (član 85.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu (član 125. stav 1); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete i da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi i da se visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. st. 1. i 2.); da se ugovorom o trgovinskom zastupanju obavezuje zastupnik da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu (proviziju) (član 790. stav 1.); da zastupnik može zaključivati ugovore u ime i za račun svog nalogodavca, ako je za to od njega dobio posebno ili generalno ovlašćenje (član 792.); da zastupnik ne može zahtevati ni primiti ispunjenje potraživanja svog nalogodavca, ako za to nije posebno ovlašćen (član 793.); da je zastupnik dužan starati se o interesima nalogodavca i u svim poslovima koje preduzima dužan je postupiti sa pažnjom dobrog privrednika, da je pri tome dužan držati se uputstava koja mu je dao nalogodavaci da je on dužan davati nalogodavcu sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito ona koja su od značaja za svaki pojedini posao (član 797.).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na podnosilac nije dužan da naknadi štetu kao ugovorna strana koja nije izvršila ugovor, jer je nastupao kao zastupnik izvođača radova, te da u tom smislu nije primenjena odredba člana 85. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Polazeći od odredbe člana 84. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud nalazi da se ugovor kao i drugi pravni posao može preduzeti i preko zastupnika, da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje). Naime, u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe se na osnovu ugovora o poslovno–tehničkoj saradnji i uređenju međusobne saradnje zaključenim sa nosiocem izgradnje Poslovnom zajednicom „Grocka“, kao nalogodavcem, obavezao da ugovori prodaju stanova u ime i za račun „Grocke“ i da naplati sredstva od prodaje, kao i da sva prispela sredstva od prodatih stanova i ostalog prostora doznači nosiocu izgradnje u roku od tri dana. Navednim ugovorom podnosilac ustavne žalbe i nosilac izgradnje su ugovorili proviziju za podnosioca od 2% za stanove koje ugovori i proda u ime i za račun „Grocke“.

Imajući u vidu napred navedno, Ustavni sud primećuje da napred navedeni ugovor o poslovno–tehničkoj saradnji i uređenju međusobne saradnje ima sve elemetne ugovora o trgovinskom zastupanju kojim se zastupnik, odnosno podnosilac obavezao da omogući da treća lica zaključe ugovore sa njegovim nalogodavcem, odnosno nosiocem izgradnje. Podnosilac se navedenim ugovorom obavezao da zaključuje u ime i za račun svog nalogodavca ugovore o kupoprodaji stanova, uz zastupničku provizuju. Navedenim ugovorom podnosilac se kao zastupnik obavezao da se trudi da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da se stara o interesima nalogodavca i mora se pridržavati naloga, odnosno datog ovlašćenja i obaveštavati nalogodavca o važnim okolnostima.

Ustavni sud je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, utvrdio da je ugovor o kupoprodaji koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio u ime i za račun nosioca izgradnje, sa kupcima, raskinut pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1406/06 od 30. marta 2006. godine. Podnosilac je kao zastupnik primio pun iznos kupoprodajne cene, ali kako je ispunjenje ugovora u određenom roku bio bitan element ugovora o kupoprodaji, to je ugovor po samom zakonu raskinut.

Imajući u vidu pozivanje podnosioca na odredbu člana 85. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, Ustavni sud nalazi da su sudovi utvrdili da podnosilac ustavne žalbe u toku postupka nije dokazao da je primljena novčana sredstva na ime kupoprodajne cene uplatio na račun nosioca izradnje, odnosno nalogodavca, te da se samim tim nije pridržavao naloga nosioca gradnje. Kako s u sudovi utvrdili da se novčana sredstva tužilaca od 9. marta 1992. godine nalaze na računu podnosioca bez pravnog osnova , s obzirom na to da je ugovor o kupoprodaji koji je zaključio u ime i za račun nosioca izgradnje sa kupcima stana raskinut, to je podnosilac obvezan da kupcima naknadi štetu. Sudovi su takođe utvrdili da su neosnovani navodi podnosioca da bi u skladu sa ugovorom imao obavezu da tužiocima isplati 2% od isplaćenih sredstava, s obzirom na to da taj iznos predstavlja proviziju koju je nosilac gradnje, odnosno nalogodavac, bio dužan da isplati podnosiocu za izvršeni nalog.

Ustavni sud ocenjuje da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu materijalnopravni propisi nisu proizvoljno i arbitrerno primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer je žalbeni sud dao jasne, argumentovane i dovoljne razloge zbog čega nalazi da je podnosilac kao zastupnik dužan da naknadi štetu tužiocima, te stoga ne mogu biti osnovani ni navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), odlučujući kao u izreci.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zastupnika u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti