Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Preostali deo žalbe, koji se odnosi na meritum spora, odbačen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . A . iz Sremskih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9271/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A . iz Sremskih Karlovaca je , 9. januara 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 263/14 od 22. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je, pozivom na odredbu člana 32. stav 1. Ustava, osporio i trajanje parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenom drugostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je on zaključio u svojstvu kupca, te da je proizvoljan zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu da je sporna nepokretnost bila u režimu državne svojine. Podnosilac ustavne žalbe navodi i da je predmetni parnični postupak trajao više od sedam godina, da je prvi žalbeni postupak trajao dve godine i mesec dana, a drugi jednu godinu i sedam meseci, te da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i odloži izvršenje osporene presude, kao i da utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9271/2012 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Republika Srbija je 30. jula 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv prvotuženog H .“T.“ iz Iriga i drugotuženog S . A, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stambene poslovne zgrade upisane u ZKUL br. 6079, KO S, koji su zaključili tuženi 4. novembra 1999. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 5504/07.

Opštinski sud u Novom Sadu je 7. maja 2008. godine doneo presudu P. 5504/2007 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništav navedeni ugovor.

Drugotuženi je 3. juna 2008. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude, pa je Opštinski sud u Novom Sadu je 4. jula 2008. godine dostavio Okružnom sudu u Novom Sadu spise predmeta radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Novom Sadu, koji je u međuvremenu preuzeo drugostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 1. jula 2010. godine rešenje Gž. 1310/10 kojim je usvojio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 54575/2010.

Osnovni sud u Novom Sadu je 21. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 54575/2010 kojim je prekinuo predmetni parnični postupak, ističući da je u toku postupak likvidacije nad prvotuženim i da je doneto rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nad prvotuženim.

Prvostepeni sud je 14. februara 2012. godine doneo rešenje P. 54575/2010 kojim je: u stavu prvom izreke odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke odredio da se predmet vodi pod novim brojem P. 1504/2012; u stavu trećem izreke se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari; u stavu četvrtom izreke odredio da će se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostaviti Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici, kao stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno da rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici od 23. decembra 2011. godine otvoren stečajni postupak nad prvotuženim, zbog čega je taj sud stvarno i mesno nadležan za postupanje u ovoj parnici.

Odlučujući o žalbama tužilje i drugotuženog, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 884/2012 od 10. maja 2012. godine usvojio žalbe, ukinuo prvostepeno rešenje u delu kojim se prvostepeni sud oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, kao i delu kojim je prvostepeni sud odlučio da se predmet ustupi Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici na dalje postupanje i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je Osnovni sud u Novom Sadu propustio da utvrdi da li sporna nepokretnost predstavlja imovinu stečajnog dužnika i da li ona ulazi u stečajnu masu, a što je neophodno kako bi sud mogao da oceni da li se radi o sporu povodom stečaja.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 26. juna 2012. godine doneo rešenje P. 4119/2012 kojim se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, pa je odredio će se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostaviti Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici, kao stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv navedenog prvostepenog rešenja, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2346/2012 od 13. septembra 2012. godine usvojio žalbe i preinačio prvostepeno rešenje, tako što je utvrdio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Osnovni sud u Novom Sadu, ističući da tužilja u konkretnom slučaju nije stečajni, niti razlučni poverilac, kao i da nepokretnost koja je predmet ugovora ne ulazi u imovinu stečajnog dužnika, pa da se ovde ne radi o sporu povodom stečaja.

Osnovni sud u Novom Sadu je 16. januara 2013. godine doneo presudu P. 9271/2012 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Postupajući po žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je 28. novembra 2013. godine doneo rešenje Gž. 1319/13 kojim je vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu spise predmeta radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer žalba tužilje nije dostavljena na odgovor zakonskom zastupniku prvotuženog.

Nakon otklanjanja navedenog procesnog nedostatka, Apelacioni sud u Novom Sadu je 22. oktobra 2014. godine doneo osporenu presudu Gž. 263/14 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništav navedeni ugovor o kupoprodaji. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je na osnovu rešenja Narodnog odbora Opštine Sremski Karlovci broj 03-6652/2 od 29. oktobra 1959. godine nacionalizovana zgrada S . u Sremskim Karlovcima na T . br. 15, upisana u ZKUL br. 903, k.p. br. …, KO S, a da je kasnije ta parcela prešla u k.p. br. …/1 i …/2; da su prilikom obnova zemljišne knjige 1963/1964 godine zemljište i zgrada na k.p. br. …, …/1 i …/2 upisani kao društvena svojina u ZKUL br. 2461, KO S; da je na osnovu rešenja Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture od 3. aprila 1961. godine u zemljišne knjige zabeleženo da se sporna zgrada stavlja pod zaštitu kao spomenik kulture i da je na osnovu rešenja Dn. 1178/1990 od 25. februara 1990. godine upisano pravo korišćenja na toj zgradi u korist prvotuženog; da je zemljište pod navedenom zgradom preneto u ZKUL br. 6079 i da je u listu o vlasništvu za taj uložak upisano da se zgrada nalazi u društvenoj svojini, a na kojoj pravo korišćenja ima prvotuženi; da je u zapisniku Komisije za izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima Republike Srbije od 28. aprila 1998. godine konstatovano da je na spornoj zgradi uknjiženo pravo korišćenja u korist prvotuženog; da je po zahtevu Opštine Sremski Karlovci od 27. januara 1998. godine dopunjen zapisnik pomenute Komisije tako što je zabeleženo da je stambena zgrada na T. br. 15 u Sremskim Karlovcima pod zaštitom kao spomenik kulture, na osnovu rešenja Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture od 3. aprila 1961. godine; da je prvotuženi objavio oglas za prikupljanje pismenih ponuda radi prodaje tri objekta među kojima je bila i sporna zgrada, pa da su prvotuženi, kao prodavac, i drugotuženi, kao kupac, zaključili 5. novembra 1999. godine ugovor o kupoprodaji te zgrade, na osnovu koga se drugotuženi upisao u javnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti; da je članom 8. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta propisano da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koja su nacionalizovana ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu tog zakona; da je odredbama člana 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije propisano da sredstva u svojini Republike Srbije jesu sredstva koja steknu državni organi i organizacije, kao i organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da je prvotuženi bio nosilac prava korišćenja na spornoj nepokretnosti i da on nakon donošenja ukidajućeg drugostepenog rešenja nije dokazao da je nekim aktom organa jedinice teritorijalne autonomije, odnosno lokalne samouprave stekao i pravo raspolaganja ili da je stekao nepokretnost na jedan od načina propisanih članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ocenio da su osnovani navodi žalbe tužilje da prvotuženi nije mogao na drugotuženog preneti više prava nego što je i sam imao, pa da je ništav sporni ugovor o kupoprodaji; da se sporna nepokretnost nalazi u državnoj svojini, zbog čega njome može raspolagati samo država preko nadležnog organa, a ne i prvotuženi kao imalac prava korišćenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je sporni postupak započet 30. jula 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 263/14 od 22. oktobra 2014. godine, te da je postupak trajao sedam godina i tri meseca, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi doprinela dužem trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o kupoprodaji, trebalo da utvrdi da li je prvotuženo preduzeće imalo pravo raspolaganja na zgradi na T . br. 15 u Sremskim Karlovcima.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka. Pored toga, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao poseban interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i neažurno postupanje sudova značajno doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. O neefikasnom postupanju prvostepenog suda govori i to da je više ročišta za glavnu raspravu održano tako što je prvostepeni sud samo konstatovao da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja konkretnih dokaza u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Ustavni sud je zaključio i da se odgovornost prvostepenog suda za prekomernu dužinu trajanja spora manifestuje i nepravilnim odlučivanjem o (ne)nadležnosti, a što je prouzrokovao produženje predmetnog parničnog postupka za sedam meseci. Pogrešno postupanje prvostepenog suda se ogleda i u činjenici da navedeni sud nije dostavio žalbu tužilje izjavljenu protiv presude P. 9271/2012 od 16. januara 2013. godine na odgovor zakonskom zastupniku prvotuženog, što je rezultiralo donošenjem rešenja drugostepenog suda kojim je vraćen predmet prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka, čime se trajanje drugog po redu drugostepenog postupka produžilo na ukupno godinu dana i devet meseci. Pored toga, Ustavni sud smatra i da je prvi žalbeni postupak trajao nerazumno dugo.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je sporni ugovor o kupoprodaji zgrade zaključen u saglasnosti sa odredbama Zakona o prometu nepokretnosti, te traži da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je prvotuženi imao samo pravo korišćenja na zgradi na T . br. 15 u Sremskim Karlovcima, a što ne osporava ni podnosilac u ustavnoj žalbi, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je zaključenjem navedenog ugovora prvotuženi (koji nije imao pravo da raspolaže sa nepokretnošću) na podnosioca preneo više prava nego što je i sam imao, pa da je ništav ugovor zbog kršenja pravnog principa nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo relevantne ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti navoda za istaknute povrede zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava, s obzirom na to da povreda načela diskriminacije može biti isključivo akcesorne prirode.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti