Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, koji je imao dva perioda neaktivnosti od preko šest godina, parnični postupak je za podnosioca trajao deset godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. L . iz Lopara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 312/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L. iz Lopara podneo je, 4. aprila 2013. godine, preko punomoćnika R . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3729/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 10. juna 1998. godine; da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu nakon smrti majke, te da parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan, ni nakon više od 14 godina.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 3729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 312/98) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja V.G. iz Novih Karlovaca, podnela je 10. juna 1998. godine Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tužene Z.L. iz Lopara, radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine sa pok. suprugom D. G, rođenim bratom tužene.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 312/98. Prvobitno tužena Z.L. iz Lopara, čiji je pravni sledbenik tuženi S. L, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnela je 25. avgusta 1998. godine istom sudu protivtužbu, kojom je kao zakonski naslednik, iza smrti brata i majke, tražila utvrđenje prava svojine u iznosu od ½ određenih pokretnih stvari i ½ predmetne nekretnine – porodične stambene zgrade, koja je zavedena pod brojem P. 432/98. Na ročištu održanom 18. septembra 1998. godine određeno je spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi, tako da se postupak ubuduće vodi pod brojem P. 321/98.

Prvu presudu sud je doneo nakon devet godina od podnošenja tužbe. Do donošenja presude zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog procesnih nedostataka. U postupanju suda bila su prisutna dva perioda izrazite neaktivnosti u kojima sud nije zakazivao ročišta, i to u periodu od 16. juna 2000. do 1. jula 2003. godine, kada tri godine nije održano nijedno ročište, kao i u periodu od 30. oktobra 2003. do 21. marta 2007. godine, kada više od tri godine nije održano ročište. U oba navedena perioda ročišta nisu zakazivana jer je bilo određeno veštačenje. Međutim, veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, preko deset svedoka, neki svedoci su i ponovo saslušavani, izvršen je uvid u pribavljenu dokumentaciju i određene ostavinske spise predmeta, obavljeno je građevinsko veštačenje i dopuna tog veštačenja, kao i veštačenje od strane veštaka agro-ekonomske struke. Tužena Z.L. je preminula 11. marta 2003. godine, nakon čega je na ročištu održanom 16. septembra 2003. godine u parnicu na njeno mesto stupio pravni sledbenik S. L, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 312/98 od 5. oktobra 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa je utvrđeno da je ista suvlasnik ½ određenih pokretnih stvari, da je suvlasnik u 32,35% dela predmetne nekretnine, što je tuženi-protivtužilac dužan da trpi da se ti suvlasnički delovi izdvoje iz ostavinske mase iza pok. D.G. u ostavinskom postupku Opštinskog suda u Inđiji O. 105/98, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji protivtuženoj naknadi parnične troškove i odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 380/10 od 29. aprila 2010. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 312/98 od 5. oktobra 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, čime je dovedena u pitanje i pravilnost primene materijalnog prava.

Ponovni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3729/10. Do donošenja sledeće presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno na traženje tužilje, zbog Krsne slave, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima je sprovedeno dopunsko veštačenje u odnosu na primedbe iz rešenja drugostepenog suda i stranke su se izjasnile u pogledu veštačenja.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3729/10 od 20. novembra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa je utvrđeno da je ista suvlasnik u 30,06% dela određenih pokretnih stvari, da je suvlasnik u 30,06% dela predmetne nekretnine, pa je tuženi-protivtužilac dužan da trpi da se ti suvlasnički delovi izdvoje iz ostavinske mase iza pok. D.G. u ostavinskom postupku Opštinskog suda u Inđiji O. 105/98, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji protivtuženoj naknadi parnične troškove i odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2626/13 od 4. decembra 2013. godine delimično usvojio žalbu tuženog-protivtužioca, pa je preinačio presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3729/10 od 20. novembra 2012. godine, tako što je snizio suvlasnički deo tužilje na nekretnini – predmetnoj stambenoj zgradi sa 30,06% na 22,58%, dok je u preostalim delovima prvostepena presuda potvrđena i odbijen zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 28. januara 2014. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. juna 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2626/13 od 4. decembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 15 i po godina. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu 16. septembra 2003. godine, kao pravni sledbenik svoje majke, na mesto tuženog, te da je od njegovog stupanja u parnicu, do njenog okončanja prošlo 10 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući učinak nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo nedelotvorno postupanje sudova. Naime, prvostepeni sud je prvu presudu P. 321/98 od 5. oktobra 2007. godine doneo nakon devet godina od podnošenja tužbe. Pri tome, u postupanju suda bila su prisutna dva perioda izrazite neaktivnosti u kojima sud nije zakazivao ročišta, i to u periodu od 16. juna 2000. do 1. jula 2003. godine, kada tri godine nije održano nijedno ročište, kao i u periodu od 30. oktobra 2003. do 21. marta 2007. godine, kada više od tri godine nije održano ročište. Prvostepeni sud nije koristio procesne mere propisane Zakonom o parničnom postupku, kako bi se veštačenje sprovelo u ostavljenom roku. Pored toga, navedena prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 380/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se ni primena materijalnog prava nije mogla sa sigurnošću ispitati. Ustavni sud je konstatovao da ni postupanje drugostepenog suda nije bilo ažurno, imajući u vida da je odlučivanje o žalbi protiv prvostepene presude trajalo preko dve godine, u vreme kada je od pokretanja postupka prošlo već više od devet godina.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio, pre svega, činjenično relativno složen, ali i pravno, budući da je sud spojio postupke po tužbi i protivtužbi. U sprovedenom dokaznom postupku sud je saslušao veći broj svedoka. Pored toga, izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju i pismene dokaze, a sprovedeno je građevinsko i agro-ekonomsko veštačenje, kao i dopuna tih veštačenja. Sud je odredio veštačenja radi utvrđivanja bitnih činjenica za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže. Međutim, veštaci nisu u ostavljenom roku obavili veštačenja što je dovelo do izrazite neaktivnosti suda u preduzimanju radnji u postupku u dva vremenska perioda koja su ukupno trajala preko šest godina. Ustavni sud pritom ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju (u tom smislu, videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Nankov protiv Makedonije, iz 2007. godine).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odluči u razumnom roku, te da svojim postupcima nije doprineo produženju parnice.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 312/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, određenu složenost postupka, značaj spora za podnosioca ustavne žalbe, kao i okolnost da je podnosilac stupio u parnicu u drugoj polovini 2003. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti