Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba za razumni rok

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu D. V. zbog trajanja postupka razrešenja od vojne službe. Sud je ocenio da dužina od jedanaest godina nije povredila pravo na suđenje u razumnom roku, jer je akt o razrešenju bio deklarativne prirode nakon prestanka službe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2636/2019
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 387-11/2007, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 15. marta 2019. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 15490/16 od 31. januara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je prvo rešenje o njegovom razrešenju od profesionalne vojne službe od 30. novembra 2007. godine potpisalo lice koje nije bilo ovlašćeno za donošenje tog rešenja, zbog čega smatra da je ono nezakonito. Navodi da je u cilju dokazivanja pomenute tvrdnje predložio da se uz odgovor na tužbu ili na usmenoj javnoj raspravi dostave na uvid kopije tri bliže označena akta Ministarstva odbrane iz 2006. i 2007. godine, ali da Upravni sud u osporenoj presudi nije obrazložio zašto nije tražio dostavljanje pomenutih akata Ministarstva.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku je obrazložena time što je postupak razrešenja podnosioca ustavne žalbe od profesionalne vojne službe trajao više od 11 godina, uz navođenje razloga koji se odnose na ponašanje podnosioca i postupanje upravnih organa i Upravnog suda.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, naloži ponavljanje postupka i donošenje „na zakonu osnovanog rešenja“. Takođe je tražio da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku i u vezi sa tim pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu utvrdio:

3.1. Činjenice koje se odnose na postupak prestanka profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe:

Naredbom ministra odbrane broj 7-166 od 18. oktobra 2007. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje profesionalna vojna služba, na osnovu odredbe člana 107. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedena naredba je 7. novembra 2007. godine dostavljena podnosiocu, koji protiv iste nije pokrenuo upravni spor, o čemu je bio poučen uputstvom o pravnom sredstvu sadržanom u naredbi.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak razrešenja podnosioca ustavne žalbe od profesionalne vojne službe:

Rešenjem Vojne pošte 2977 Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) Up-1 broj 387-3 od 30. novembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je razrešen od profesionalne vojne službe, sa 31. decembrom 2007. godine, saglasno odredbama člana 113. st. 2. i 4. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

O tužbi podnosioca podnetoj Vrhovnom sudu Srbije krajem 2007. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio je Upravni sud presudom U. 2120/10 (2007) od 14. aprila 2010. godine, kojom je uvažena tužba i poništeno navedeno rešenje.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa Up-1 broj 387-5 od 3. juna 2010. godine i Up-1 broj 387-7/2007 od 15. aprila 2014. godine, kojima je o razrešenju podnosioca bilo odlučeno na isti način kao i u prvom rešenju tog organa od 30. novembra 2007. godine, potvrđena su rešenjima drugostepenog organa Up-2 broj 44-2 od 19. avgusta 2010. godine i Up-2 broj 44-32 od 4. juna 2014. godine, koja su potom poništena presudama Upravnog suda U. 13332/11 od 23. januara 2014. godine i U. 9448/14 od 20. maja 2016. godine.

Po vraćanju predmeta na ponovni postupak, prvostepeni organ je doneo rešenje Up-1 broj 387-9/2007 od 12. jula 2016. godine koje je poništeno rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 44-51/10 od 16. avgusta 2016. godine.

Rešenjem prvostepenog organa Up-1 broj 387-11/2007 od 25. avgusta 2016. godine ponovo je određeno da se podnosilac razrešava od profesionalne vojne službe, sa 31. decembrom 2007. godine, dok je rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 44-55/10 od 20. oktobra 2016. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

U obrazloženjima rešenja prvostepenog i drugostepenog organa je navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe profesionalna vojna služba prestala na osnovu naredbe ministra odbrane od 18. oktobra 2007. godine; da je načelnik Vojne akademije, kao pretpostavljeni starešina, dužan da postupi po tom aktu i sprovede postupak razrešenja podnosioca od profesionalne vojne službe u skladu sa odredbama člana 113. st. 2. i 4. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, pa je stoga 27. decembra 2007. godine izvršena primopredaja dužnosti, što se dokazuje zapisnikom o primopredaji dužnosti i izveštajem o razduženju podnosioca sa zaduženim aktima, vojnom opremom i imovinom; da se u postupku razrešenja od službe ne može preispitivati zakonitost naredbe o prestanku službe, koja je postala konačan i pravnosnažan akt koji je proizveo pravno dejstvo; da je rešenje o razrešenju deklarativni upravni akt, kojim se samo konstatuje nastupanje određenih činjenica i utvrđuje dan prestanka službe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 15490/16 od 31. januara 2019. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

3.3. Činjenice koje se odnose na postupak ostvarivanja prava podnosioca ustavne žalbe na otpremninu:

Rešenje prvostepenog organa int. broj 15-35 od 4. februara 2011. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na otpremninu u visini četiri plate koju je primio u poslednjem mesecu pre prestanka profesionalne vojne službe, postalo je pravnosnažno donošenjem presude Upravnog suda U. 5766/14 od 29. septembra 2016. godine. Pri tome je podnosiocu otpremnina u navedenom iznosu isplaćena na osnovu rešenja Up-1 broj 387-4 od 30. novembra 2007. godine, koje je kasnije poništeno.

Odlukom Ustavnog suda Už-8217/2016 od 24. decembra 2018. godine utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku u kome je odlučivano o njegovom pravu na otpremninu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te mu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Istom odlukom je odbačena ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 5766/14 od 29. septembra 2016. godine, zbog nedostataka ustavnopravnih razloga.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 – dr.zakon i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme razrešenja podnosioca ustavne žalbe od profesionalne vojne službe, a kojima je bilo propisano: da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru služba prestaje kad navrši najmanje 30 godina staža osiguranja, ako to zahtevaju potrebe službe (član 107. stav 2.); da profesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem (član 113. stav 1.); da se lice za koje je donesen akt o prestanku službe, a nalazi se na dužnosti, razrešava od službe danom predaje dužnosti (stav 2.); da rok za razrešenje od službe ne može biti duži od tri meseca od dana dostavljanja akta o prestanku službe (stav 4.).

5. Ocenjujući osnovanost razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je osporeni postupak pokrenut po službenoj dužnosti zbog čega je period merodavan za ocenu o povredi tog prava trajao od kraja 2007. godine, kada je podnosilac podneo tužbu u upravnom sporu protiv rešenja od 30. novembra 2007. godine, do 31. januara 2019. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, što iznosi 11 godina i jedan mesec.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, odnosno o kom pravu podnosioca je odlučivano.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, da je postupak obeležilo učestalo vraćanje predmeta na ponovni postupak drugostepenom i prvostepenom organu, kao i da podnosilac nije doprineo njegovom dugom trajanju.

Iako je prethodno sagledao i pomenute kriterijume, Ustavni sud smatra da je za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju odlučujući kriterijum koji se odnosi na značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe. Posebno analizirajući taj kriterijum, Ustavni sud je našao da je rešenje o razrešenju od službe posledični upravni akt koji se u postupku prestanka profesionalne vojne službe, donosi nakon akta o prestanku službe. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je zakonska pretpostavka za pokretanje i vođenje osporenog postupka bila ta da je o prestanku službe podnosioca prethodno rešeno u drugom upravnom postupku. Saglasno odredbama člana 113. st. 2. i 4. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, u konkretnom postupku je utvrđeno da je naredba o prestanku profesionalne vojne službe od 18. oktobra 2007. godine postala pravnosnažna istekom roka za tužbu, jer je podnosilac nije osporio, kao i da je podnosilac 27. decembra 2007. godine predao dužnost, čime su se stekli uslovi da se 31. decembra 2007. godine razreši od službe.

Neizvesnost na strani podnosioca u pogledu njegovog radnopravnog statusa isključivo je bila vezana za postupak prestanka službe u Vojsci. Nakon donošenja akta o prestanku službe, koji nije osporen, podnosilac je, prema navedenim zakonskim odredbama, morao biti, po izvršenoj predaji dužnosti, razrešen od službe aktom deklarativnog karaktera kojim je samo konstatovan datum razrešenja, što je istovremeno i dan prestanka službe u Vojsci.

Ustavni sud je takođe uzeo u obzir da podnosilac nije naveo da je zbog trajanja osporenog postupka trpeo određene štetne posledice u pogledu ostvarivanja prava po osnovu rada. Pri tome je Odlukom Ustavnog suda Už-8217/2016 od 24. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom u roku u postupku ostvarivanja prava na isplatu otpremnine zbog odlaska u penziju, koji je do 29. septembra 2016. godine tekao uporedo sa osporenim postupkom, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

Ustavni sud ukazuje na to da je svoje stanovište u pogledu značaja predmeta postupka razrešenja od profesionalne vojne službe, kao kriterijuma za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, izrazio i u odlukama Už – 4097/2010 od 23. oktobra 2013. godine, Už - 4100/2013 od 10. februara 2016. godine i Už – 7116/2015 od 7. septembra 2017. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 387-11/2007 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 15490/16 od 31. januara 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da se povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što u osporenoj presudi nisu ocenjeni navodi tužbe da je prvo rešenje o razrešenju podnosioca od profesionalne vojne službe od 30. novembra 2007. godine donelo neovlašćeno lice i što Upravni sud s tim u vezi nije na usmenoj javnoj raspravi izveo dokaze koje je podnosilac predložio.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se ustavnom žalbom osporava sudska odluka čijim donošenjem je postalo pravnosnažno rešenje o razrešenju podnosioca od 25. avgusta 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe kojima se u suštini osporava zakonitost rešenja o razrešenju podnosioca od 30. novembra 2007. godine, koje je poništeno presudom Upravnog suda od 14. aprila 2010. godine i time uklonjeno iz pravnog prometa, ne mogu dovesti u vezu sa predmetom odlučivanja Upravnog suda u osporenoj presudi od 31. januara 2019. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da dokazi u prilog tvrdnje o nezakonitosti rešenja o razrešenju podnosioca od 30. novembra 2007. godine, radi čijeg izvođenja je predloženo održavanje usmene javne rasprave, nisu mogli biti razmatrani pred Upravim sudom u postupku donošenja osporene presude.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba za razumni rok

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti