Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda. Utvrđeno je da je podnosiocu, kome je prestala služba u vojsci, povređeno pravo na pravično suđenje jer osporene odluke ne sadrže obrazloženje o kriterijumima za izbor lica kome prestaje služba.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2640/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagomira Vukanića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagomira Vukanića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2927/11 od 22. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2927/11 od 22. februara 2012. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 92-6/10 od 3. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagomir Vukanić iz Beograda podn eo je, 3. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Selimira Milevića , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2927/11 od 22. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1 . Ustava.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je navedeno da podnosiocu nakon donošenja osporene presude i dalje nije jasno na osnovu kog akta i kojih kriterijuma mu je prestao radni odnos. Ističe se da je u prvostepenim i drugostepenim rešenjima donetim od 2005. do 2011. godine navođeno da je služba podnosiocu ustavne žalbe prestala na osnovu Odluke ministra odbrane pov. broj 7962-1 od 15. jula 2005. godine, da bi u drugostepenom rešenju od 3. februara 2011. godine bilo navedeno da je služba podnosiocu prestala na osnovu Odluke ministra odbrane pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine. Takođe se navodi da se u osporenoj presudi Upravnog suda isti dokaz dijametralno suprotno ceni u odnosu na raniju presudu tog suda U. 9033/10 (2009) od 15. decembra 2010. godine, te da se kao dokaz prihvata akt pribavljen šest godina nakon prestanka službe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavna žalba, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i odredi da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca podnetoj protiv drugostepenog rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 92-6/10, kao i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 2977 Beograd Int. broj 28-166 od 30. jula 2005. godine utvrđeno je da Blagomiru Vukaniću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 2977 Beograd, na radnom mestu nastavnika, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore bez njegove saglasnosti, 31. avgusta 2005. godine. U stavu drugom dispozitiva rešenja određeno je da će Računovodstveni centar Ministarstva odbrane podnosiocu isplatiti jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario u poslednjem mesecu pre prestanka službe, u opredeljenom novčanom iznosu, dok je u stavu trećem dispozitiva otkazni rok u trajanju od 30 dana određen od 2. do 31. avgusta 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG 1874/06 od 29. maja 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio rešenje Vojne pošte 2977 Beograd Int. broj 28-166 od 30. jula 2005. godine. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je pobijanim rešenjem učinjena bitna povreda odredaba člana 199. stav 2. u vezi člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, jer u obrazloženju tog rešenja nisu navedeni dokazi na osnovu kojih je tuženi organ utvrdio da su se stekli uslovi da podnosiocu prestane radni odnos po potrebi službe 31. avgusta 2005. godine, kao i da se podnosiocu prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona o vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Vojna pošta 2977 Beograd je donela rešenje Int. broj 28-166/1 od 5. novembra 2008. godine, kojim je ponovo utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore bez njegove saglasnosti, 31. avgusta 2005. godine. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno da je usled nastalih organizacijsko-mobilizacijskih promena u Ministarstvu odbrane i Vojsci u celini, sprovođenjem Dugoročnog plana sistema odbrane i izvršene analize stanja popune jedinica i ustanova u celini, došlo i do izmena formacije Uprave Vojne akademije - formacija broj 210.601, gde je, između ostalog, u Katedri fizičke kulture u Grupi nastavnika za osnovne studije, na formacijskom mestu nastavnik, smanjen broj izvršilaca, i to umesto tri na dva izvršioca. Dalje je navedeno da se saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 7962-1 od 15. jula 2005. godine, u svim organizacijskim celinama unutar Vojne akademije, pristupilo analizi stanja i utvrđivanju konačnog broja lica koja su nakon izmena formacije ostala neraspoređena i bez postavljenja. U konkretnom slučaju, odlučeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojnoj akademiji, u skladu sa predlogom nadležnog starešine.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up. broj 2886-2/08 od 23. februara 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja. Obrazloženje drugostepenog rešenja je bilo identično onome iz prvostepenog rešenja, bez posebne ocene navoda žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 9033/10 (2009) od 15. decembra 2010. godine. Taj sud je uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje, ocenivši da tuženi organ nije otklonio povrede iz člana 199. stav 2. u vezi člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, koje su od bitnog uticaja na pravilnost i zakonitost rešavanja ove upravno-sudske stvari. Upravni sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane od 15. jula 2005. godine, na koju se kao dokaz poziva prvostepeni organ. Isti sud je smatrao da se potvrda Ministarstva odbrane - Uprava za kadrove broj 6524-2 od 5. oktobra 2009. godine, pribavljena nakon donošenja prvostepenog i drugostepenog rešenja, ne može prihvatiti kao dokaz relevantan za utvrđivanje činjenice da li je, u smislu člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije, podnosiocu moglo biti obezbeđeno neko od prava koja mu po zakonu pripadaju. Stoga je Upravni sud našao da razlozi iz obrazloženja osporenog rešenja i dokazi u spisima predmeta za sada ne upućuju na pravilnost odluke date u dispozitivu.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje Up-2 broj 92-6/10 od 3. februara 2011. godine, kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je aktom Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 6524-2 od 5. oktobra 2009. godine potvrđeno da u vreme prestanka službe podnosioca zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu nastavnika, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, te da je aktom Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane – Uprava za organizaciju Int. broj 196-2 od 31. januara 2011. godine potvrđeno da je Odlukom ministra odbrane pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine na formacijskom mestu na koje je bio raspoređen određeno dva umesto tri izvršioca, sa rokom smanjenja do 31. jula 2005. godine. Istaknuto je da se radi o aktima koji se zasnivaju na činjenicama o kojima se vodi službena evidencija i koje su postojale u trenutku donošenja prvostepenog rešenja, a koje je prvostepeni organ imao u vidu prilikom donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca. Takođe je navedeno da je na osnovu mišljenja nadležnih starešina koje su predložile da podnosiocu prestane služba u Vojnoj akademiji, odlučeno da podnosiocu prestane civilna služba.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2927/11 od 22. februara 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta, našao da tužba nije osnovana. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je pravilno odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, jer je, bez povrede pravila postupka, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primenio odgovarajući materijalni propis. Imajući u vidu da su navedeni akti pribavljeni u drugostepenom postupku izdati od strane nadležnih organa - stručnih službi, o kojima se vodi službena evidencija, Upravni sud je našao da je pravilan zaključak tuženog organa da su u pitanju dokazi koji imaju snagu javne isprave, na osnovu kojih se može doneti odluka kao u dispozitivu, pogotovo što se akt od 5. oktobra 2009. godine odnosi na vreme prestanka službe podnosioca bez njegove saglasnosti. U osporenoj presudi je navedeno da su cenjeni navodi tužbe, ali da su bez uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja, budući da su istovetni navodima žalbe, koje je tuženi organ potpuno i pravilno ocenio i dao detaljne i na zakonu zasnovane razloge, koje je u svemu prihvatio Upravni sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da, u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (...) (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer nije jasno na osnovu kog akta i kojih kriterijuma mu je prestao radni odnos.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava, na koju se poziva i podnosilac u ustavnoj žalbi, odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60, od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u dopunjenom postupku utvrdio da je na osnovu Odluke ministra odbrane pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine smanjen broj izvršilaca na formacijskom mestu na kome je podnosilac bio raspoređen. Međutim, drugostepeno rešenje u obrazloženju sadrži samo konstataciju da su nadležne starešine predložile da podnosiocu prestane civilna služba, bez navođenja dokaza, činjenica i razloga na kojima se zasniva zaključak tog organa o opravdanosti odluke da upravo njemu prestane služba.

Ustavni sud napominje da nije bilo dovoljno da drugostepeni organ, nakon izvršene izmene formacije, u rešenju samo navede da je mišljenje nadležnih starešina da podnosiocu treba da prestane služba u Vojnoj akademiji, već je postojala obaveza da u tom rešenju izloži činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da druga civilna lica, a ne podnosilac, u većoj meri zadovoljavaju zahteve formacijskog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Propust drugostepenog organa da se argumentovano bavi ovim bitnim pitanjem konkretne upravne stvari proteže se i na osporenu presudu Upravnog suda, koji se zadovoljio potvrđivanjem drugostepenog rešenja, iako je na njemu bilo da otkloni sve nedostatke koji su uticali na pravilnost tog rešenja. Nepoznavanje svih razloga za donošenje rešenja kojim je odlučivano o njegovom statusu civilnog lica u Vojsci, bitno je smanjilo mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da u postupku po tužbi sa uspehom osporava zakonitost pobijanog rešenja. Pri tome je podnosilac sa navedenim razlozima mogao biti upoznat jedino iz obrazloženja, kao obaveznog elementa rešenja u upravnom postupku i presude u upravnom sporu, jer se samo putem obrazloženja može utvrditi da li su donetom odlukom postignuta jemstva pravičnog suđenja.

Povodom navoda ustavne žalbe da su relevantne činjenice u drugostepenom postupku utvrđene na osnovu dokaza pribavljenih nakon donošenja prvostepenog rešenja o prestanku civilne službe, Ustavni sud je konstatovao da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da je na formacijskom mestu podnosioca ustavne žalbe smanjen broj izvršilaca i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljiv stav Upravnog suda da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje (videti Odluku Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine).

Što se tiče navoda podnosioca kojima se ističe da i dalje nije poznato kojim aktom je bilo određeno smanjenje broja izvršilaca na formacijskom mestu na koje je bio raspoređen, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u ponovnom postupku na osnovu potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju Int. broj 196-2 od 31. januara 2011. godine utvrdio da je Odlukom ministra odbrane pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine izmenjena knjiga formacije Uprave Vojne akademije pod brojem 210.601, te da je na konkretnom formacijskom mestu smanjen broj izvršilaca. Polazeći od prethodno iznete ocene da je drugostepeni organ bio ovlašćen da u bitnim tačkama razjasni činjenično stanje, te da je u tom smislu utvrdio da je izmena formacije izvršena na osnovu pomenute odluke ministra odbrane, čiji se relevantan izvod nalazi u spisima predmeta, Ustavni sud nalazi da je neosnovan navod podnosioca da nije jasno "na osnovu kog akta tuženog organa mu je prestao radni odnos". Ustavni sud napominje da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene, odnosno da je isprava neispravno sastavljena, ali da podnosilac to ne može činiti u postupku po ustavnoj žalbi, već isključivo u postupku ocene zakonitosti rešenja pred nadležnim organom, odnosno sudom. Takođe, Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje kako dokaze izvedene u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, tako i predložene dokaze koji nisu izvedeni, a koje podnosilac prilaže uz dopunu ustavne žalbe.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za ocenu o razlozima za prestanak službe upravo podnosiocu ustavne žalbe, kao jednom od tri civilna lica koja su bila raspoređena na formacijskom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 92-6/10 od 3. februara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava dovodi u vezu sa različitim postupanjem nadležnog suda u upravnom sporu u konkretnoj upravnoj stvari. Ustavni sud je ocenio da se povreda označenog ustavnog prava ne može obrazlagati odstupanjem suda od svog ranijeg pravnog shvatanja zauzetog u istom predmetu, već nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama u različitim predmetima. Kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugom predmetu donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti