Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, što je dovelo do neopravdanog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2644/2010
31.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Robulović iz Negotina na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Robulović i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Negotinu K. 53/10 (ranije Opštinskog suda u Negotinu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Robulović iz Negotina podne la je Ustavnom sudu 1. juna 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Negotinu K. 53/10 (ranije Opštinskim sudom u Negotinu). Podnositeljka ustavne žalbe je ustavnu žalbu podne la i zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, iz člana 25, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 34. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se protiv nje pred Opštinskim sudom u Negotinu (sada Osnovnim sudom u Negotinu) vodi krivični postupak; da je postupak pokrenut „davne 2002. godine“; da je „od samog pokretanja postupka obespravljena i izopštena kao pojedinac u kolektivu i društvu, jer uz optužnicu nije dostavljen nijedan materijalni dokaz“ da je izvršila krivično delo koje joj je stavljeno na teret; da je „unapred isplanirano da se vodi jedan dugotrajni proces“; da krivični postupak koji se protiv nje vodi nije okončan „iako je Opštinsko javno tužilaštvo na glavnom pretresu 25. maja 2008. godine odustalo od optužnice usled nedostatka dokaza, a time i od krivičnog gonjenja“; da su njoj i njenoj porodici na ovaj način nanete duševne patnje širokih razmera; da je „pravično suđenje i u razumnom roku pogaženo. jer postupak koji traje osam godina i koji je na samom početku nije ni pravičan ni razuman“; da je Okružni sud u Negotinu, rešavajući o žalbi protiv prvostepene presud e doneo rešenje koje joj je uručeno posle šesnaest meseci ; da je Gradski zavod za veštačenje u Beogradu u svom osnovnom i dopunskom nalazu naveo da je poslovanje vršeno isključivo po zakonu , te podnositeljka smatra da „ne postoji kao kažnjivo delo koje joj se stavlja na teret te joj se ne može ni izreći kazna“. Iz svega navedenog podnositeljka ustavne žalbe zaključuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ali i pravo na nepovredi vost fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, kao i načelo zabrane diskriminacije.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili usk raćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U vreme podnošenja ustavne žalbe (1. jun 2010. godine) je protiv podnositeljke vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom u Negotinu u predmetu K. 53/10.

Opštinsko javno tužilaštvo u Negotinu je 29. jula 2002. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe podiglo optužnicu Kt. 65/02 kojom joj je stavljeno na teret krivično delo oštećenje poverioca iz člana 138. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Presudom Opštinskog suda u Negotinu K. 249/02 od 19. maja 2003. godine podnositeljka ustavne žalbe je oglašena krivom za navedeno krivično delo i izrečena joj je uslovna osuda.

Okružni sud u Negotinu je uvažio žalbu podnositeljke ustavne žalbe i njenog branioca, ukinuo presudu Opštinskog suda u Negotinu K. 249/02 od 19. maja 2003. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Predmet je u Opštinskom sudu u Negotinu dobio novi broj K. 490/04.

Opštinsko javno tužilaštvo u Negotinu je na glavnom pretresu koji je održan 18. oktobra 2007. godine odustalo od daljeg krivičnog gonjenja podnositeljke ustavne žalbe zbog nedostatka dokaza.

Predstavnik oštećenog je u zakonskom roku izjavio da nastavlja krivično gonjenje protiv podnositeljke ustavne žalbe, s tim što je izvršio prekvalifikaciju krivičnog dela tako što joj je optužnicom, sada oštećenog kao tužioca, stavljeno na teret krivično delo oštećenje poverioca iz člana 237. st. 2. i 3. u vezi sa stavom 1. krivičnog zakonika.

Presudom Opštinskog suda u Negotinu K. 490/04 od 28. maja 2008. godine podnositeljka ustavne žalbe je oslobođena od optužbe da je izvršila navedeno krivično delo.

Iz priloga dostavljenih uz ustavnu žalb u se može zaključiti da je presuda Opštinskog suda u Negotinu K. 490/04 od 28. maja 2008. godine ukinuta i da je predmet vraćen na ponovno suđenje, budući da je predmet dobio nov broj K. 79/09.

Nakon reforme sudstva predmet je u Osnovnom sudu u Negotinu zaveden pod brojem K. 53/10.

Presudom Osnovnog suda u Negotinu K. 53/10 od 20. septembra 2010. godine, podnositeljka ustavne žalbe je ponovo oslobođena od optužbe da je izvršila navedeno krivično delo.

Ustavni sud je u više navrata tražio odgovor na navode iz ustavne žalbe i iz dopisa Osnovnog suda u Negotinu Su. VIII 583/11 od 11. marta 2011. godine, Su. VIII 888/11 od 17. maja 2011. godine i Su. VIII 1402/11 od 6. septembra 2011. godine ustanovio da su spisi predmeta 22. marta 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi oštećenog kao tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21. st. 1. do 4.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 29. jula 2002. godine, kada je Opštinsko javno tužilaštv o u Negotinu protiv podnositeljke ustavne žalbe podiglo optužnicu, pa do 1. juna 2010. godine, kada je ustavna žalba podneta.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro osam godina, kao i da nije pravnosnažno okončan ni do 6. septembra 2011. godine (kada je Osnovni sud u Negotinu poslednji put odgovorio na nalog Ustavnog suda), što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Po oceni Ustavnog suda isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postu pak u kome su obe ranije prvostepene presude, i osuđujuće i oslobađajuća, bile ukinute, a da su i dokazni postupak pred sudom prvog stepena i apelacioni postupak nedopustivo dugo trajali , odnosno traju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio , kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknuta Ustavom utvrđena načela i zajemčena prava iz člana 21, člana 25, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 34. stav 1, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpla sva propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava. Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u krivičnom postupku smatra donošenje odluke o žalbi protiv prvostepene presude, ili o žalbi protiv rešenja kojim se postupak okončava . Kako je konkretan krivični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u toku, to je ustavna žalba u ovom delu preuranjena.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti