Odbijanje ustavne žalbe u sporu za utvrđenje prava zakupa na stanu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u sporu za utvrđenje prava zakupa na stanu. Ocenjeno je da nižestepeni sudovi nisu proizvoljno primenili pravo kada su zaključili da podnosilac nema pravo na zakup jer je imao rešeno stambeno pitanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po usta vnoj žalbi D. M . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. septembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1690/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Velike Plane je , 5. marta 2018. godine , preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1690/13, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je još 5. februara 1992. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od 26 godina, a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi nije cenio sve dokaze izvedene veštačenjem od strane veštaka medicinske i ekonomske struke, već samo pojedine; da je drugostepeni sud, ukoliko je smatrao da je potrebno izvesti još neke dokaze, trebao da naloži veštaku da svoj nalaz dopuni; da je drugostepeni sud propustio da ceni sve činjenice i okolnosti slučaja, te su ovi propusti uticali da odluka bude nezakonita i nepravilna; da u osporenoj presudi parnični troškovi nisu pravilno dosuđeni; da rasprava koju je otvorio drugostepeni sud nije održana u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, već je samo formalno otvorena; da su mu osporenom presudom povređena ustavna prava na pravično suđenje i na imovinu jer je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna.

Zahtevao je naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustanosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1690/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja J. M . je 25. marta 1992. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu radi naknade štete koja je nastala u saobraćajnoj nesreći protiv tuženih „D .“ Velika P lana i S.P. Predmet je dobio broj P. 320/92.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano devet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke – neuropsihijatra, specijaliste za opštu i plastičnu hirurgiju i hirurga ortopeda, saslušani su veštaci, traženi su izveštaji od Odeljenja za privredu i od uprave prihoda Opštine Žabari o prihodima tužilje i njenim poreskim obavezama, i saslušani su svedoci.

Nije bilo održano 15 ročišta, i to: jedno zbog odsustva drugotuženog S. P, pet iz procesnih razloga, tri zbog pokušaja mirnog rešenja spora što je dovelo do produženja parnice za šest meseci, jedno na zahtev punomoćnika tužilje što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, dva zbog odsustva tužilje, što je dovelo do produženja parnice za četiri meseca, jedno zbog odsustva pozvanog svedoka, jedno na zahtev drugotuženog, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužbeni zahtev je preciziran 21. juna 1994. godine.

Na ročištu od 7. februara 1996. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je u toku postupka došlo do promene pola tužilje, a time i do promena imena tužilje, od J. u D .

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/19 od 21. maja 1996. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da na ime naknade štete tužiocu solidarno isplate novčane iznose bliže označene u izreci.

Tuženi su 11. septembra 1996. i 2. oktobra 1996. godine izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude i presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 1313/96 od 18. decembra 1996. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/19 od 21. maja 1996. godine u delu u kome su tuženi obavezani da solidarno tužiocu naknade štetu za trajno umanjenu radnu sposobnost, uništenu odeću, tuđu negu i pomoć, fizičke bolove, strah i duševne bolove i zbog smanjene životne aktivnosti; u stavu drugom izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu naknade štetu na ime izgubljene zarade za vreme bolničkog lečenja i na ime duševnih bolova kao i u odluci o parničnim troškovima i u ukinutom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Spisi su 17. marta 1997. godine vraćeni prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka hirurga-ortopeda, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke i saslušani su svedoci. Devet ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, dva zbog nedolaska veštaka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer na strani tuženih niko nije pristupio, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Tuženi su izjavili reviziju protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4668/97 od 5. novembra 1997. godine usvojene su revizije tuženih i ukinute su presuda Okružnog suda u Smederevu Gž. 1313/96 od 18. decembra 1996. godine u stavu prvom izreke i presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92 od 21. maja 1996. godine u delu izreke.

Uvidom u spise utvrđeno je da nijedno ročište nije bilo zakazano u periodima od 8. februara 1995. do 7. februara 1996. godine, od 25. februara 2000. do 24. septembra 2001. godine, od 12. novembra 2001. do 3. novembra 2003, od 11. oktobra 2011. do 22. avgusta 2012.

Tužbeni zahtev je preciziran 26. maja 2004. godine.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 66/98 od 11. juna 2004. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa s u obavez ani tuženi da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate određen e novčan e iznos e i to: na ime naknade materijalne štete zbog uništene odeće, izgubljene zarade , umanjenja radne sposobnosti, kapitalizovani iznos mesečne rente za period od 1. jula 1991. do 19. aprila 2004. god ine (kao dana veštačenja), mesečnu rentu u iznosu od po 2.459,16 dinara mesečno počev od 11. juna 2004. godine, kao dana presuđenja pa dok za to budu postojali zakonski uslovi; na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova; pretrpljenog straha; pretrpljenih duševnih bolova i budućih duševnih bolova zbog naruženosti ; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime tuđe nege i pomoći i naknadu štete zbog umanjenja opšte sposobnosti; u stavu trećem izreke, odbijen je kao neosnovan višak tužbenog zahteva dosuđenog po osnovu naruženosti; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade parnične troškove.

Tuženi su 29. septembra 2004. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1504/04 od 15. decembra 2004. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke i u ukinutom delu je predmet vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, saslušane su parnične stranke, saslušan je veštak na nalaz dopunskog veštačenja. Šest ročišta nije bilo održano i to: jedno zbog nedolaska veštaka; četiri iz procesnih razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 61/05 od 5. februara 2007. godine, u stavu prvom izreke, tuženi su obavezani da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate sledeće iznose: za uništenu odeću 8.000,00 dinara, za izgubljenu zaradu za vreme lečenja od 6. decembra 1990. do 30. juna 1991. godine 6.496,77 dinara, za umanjenu radnu sposobnost od 1. jula 1991. do 8. septembra 2006. godine 197.259,78 dinara, rentu u iznosu od 950,00 dinara mesečno počev od dana presuđenja pa ubuduće, za fizički bol 80.000,00 dinara, za strah 50.000,00 dinara, i za duševni bol zbog naruženosti 50.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke, tuženi su obavezani da tužiocu plate parnične troškove u iznosu od 230.600,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbe 5. aprila 2007. godine, a tužilac 10. i 13. aprila 2007. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2263/10 od 26. avgusta 2010. godine u stavu prvom izreke, odbijene s u kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđ ena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 61/05 od 5. februara 2007. godine u stavu prvom izreke u pogledu odluke o naknadi štete za uništenu odeću u iznosu od 8.000,00 dinara, za fizičk i bol u iznosu od 80.000,00 dinara, za strah u iznosu od 50.000 dinara i duševni bol zbog naruženosti u iznosu od 50.000,00 dinara, sve za zakonskom zateznom kamatom od 5. februara 2007. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate; u stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prv om izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete za fizički bol, strah i duševni bol zbog naruženosti zahtevana zakonska zatezna kamata od 8. septembra 2006. do 5. februara 2007. godine ; u stavu trećem izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu izgubljene zarade za vreme lečenja od 6. decembra 1990. do 30. juna 199. godine, zahtevu za naknadu štete zbog umanjenja radne sposobnosti za period od 1. jula 1991. do 8. septembra 2006. godine i zahtevu za isplatu rente počev od 5. februara 2007. godine pa ubuduće i u stavu drug om izreke kojim je odlučeno o parničnim troškovima i predmet je u ukinutim delovima vraćen prvostepenom sudu, Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani na ponovno suđenje ; u stavu četvrtom izreke, odbačena je kao nedozvoljen a žalba tužioca od 10. aprila 2007. godine; u stavu petom izreke, odbačena je kao neblagovremena žalba tužioca od 13. aprila 2007. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršen je uvid u tražene izveštaje od državnih organa koji se odnose na tužioca - Poreske uprav e i Republičk og fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje Smederevo, saslušane su parnične stranke i ponovo je saslušan veštak ekonomske struke. Sedam ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog odsustva drugotuženog, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog odsustva tužioca i druge stranke što je dovelo do donošenja rešenja da je tužba povučena , što je produžilo parnicu za godinu dana i četiri meseca, tri iz procesnih razloga, a jedno zbog štrajka advokata.

Kako na ročište od 22. avgusta 2012. godine nisu pristupile stranke, a uredno su pozvane, rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 4295/10 od 22. avgusta 2012. godine utvrđeno je da je tužba povučena.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 4295/10 od 15. maja 2013. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje o povlačenju tužbe.

Osnovni sud u Smederevu je aktom P. 1690/13 od 15. maja 2013. godine izazvao negativan sukob nadležnosti i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 346/13 od 19. septembra 2013. godine određeno je da je za postupanje u predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Smederevu.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1690/13 od 17. jula 2017. godine, u stavu prvom izreke, obavezani s u tuženi kao solidarni dužnici da tužiocu isplate na ime naknade materijalne štete 7.797,51 dinar a na ime mesečne rente počev od 1. februara 2017. godine pa nadalje za svaki naredni mesec sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati ; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu 214.171,61 dinar a na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za privređivanje u periodu od 6. decembra 1990. pa do 30. juna 1991. godine sa zakonskom zateznom kamatom na isti iznos počev od 8. februara 2017. godine kao dana izvršenog veštačenja pa do isplate, kao i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu 2.393.835,57 dinara na ime izgubljene zarade zbog delimične nesposobnosti tužioca za privređivanje od 25% u periodu od 1. jula 1991. godine pa do 31. januara 2017. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na isti iznos počev od 8. februara 2017. godine kao dana izvršenog veštačenja, pa do isplate ; u stavu trećem izreke, obavezani s u tuženi kao solidarni dužnici da tužiocu plate troškove spor a u iznosu od 658.125,00 dinara.

Tuženi su 7. avgusta i 9. avgusta 2017. godine izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude, a tužilac 9. avgusta 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1690/13 od 17. jula 2017. godine u stavu drugom izreke i žalba tužioca je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi kao solidarni dužnici tužiocu isplate na ime naknade materijalne štete 7.797,51 dinara na ime mesečne rente počev od 1. februara 2107. godine, pa nadalje sve dok budu trajali zakonski uslovi; u stavu trećem izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što su obavez ani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 309.830,00 dinara .

U obrazloženju ove presude je navedeno: da je, po nalaženju drugostepenog suda , radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja bilo potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, te imajući u vidu da je presuda već jedanput bila ukinuta, zakazana je rasprava pred drugostepenim sudom; da su na raspravi pred drugostepenim sudom pročitani svi pisani dokazi priloženi u toku prvostepenog postupka, pročitani su nalazi i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke, kao i sudskog veštaka ekonomske struke, sa dopunama, iskazi saslušanih svedoka, iskazi sudskih veštaka datih na ročištu pred prvostepenim sudom, a takođe, izveden je i dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parničn e strank e; da prema odredbama člana 188. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada štete se određuje po pravilu u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme; da se novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo; da je odredbama člana 195. st. 1. i 2. istog zakona propisano da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja , a ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebne trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništeni ili smanjeni, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu; da u konkretnom slučaju, osnov tužioca za ostvarenje prava za naknadu štete za izgubljenu zaradu postoji jer prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac usled pretrpljenih povreda i stanja zdravlja kao posledice povreda nije bio u mogućnosti da ostvaruje prihod koji bi ostvarivao da nije delimično izgubio radnu sposobnost; da se izgubljena zarada u momentu donošenja sudske odluke utvrđuje na osnovu visine zarade koju bi oštećeni ostvarivao u momentu donošenja sudske odluke, a koju nije u mogućnosti da ostvaruje, te predstavlja gubitak očekivane zarade u budućnosti koja se dosuđuje u obliku novčane rente; da, m eđutim, po nalaženju ovog suda, tužilac, u konkretnom slučaju, nije dokazao visinu izgubljene zarade ; da prema odredbi člana 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja ; da bi tužbeni zahtev bio usvojen tužilac mora da dokaže činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, a u konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao visinu izgubljene zarade, kao i visinu rente koja tužiocu pripada od momenta presuđenja, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi; da tužilac nije pružio nijedan dokaz o prihodima koje je ostvarivao, kako bi se na nesumnjiv način utvrdila izgubljena zarada tužioca (razlika između zarade koju je tužilac stvarno ostvario, s obzirom da je u spornom periodu obavljao neku delatnost, i zarade koju bi ostvario da je bio potpuno radno sposoban) kako za vreme lečenja, tako i nakon toga; da iz navedenih razloga, po nalaženju ovog suda visina izgubljene zarade, kao stvarno pretrpljene štete kao i visina rente, kao štete koju će tužilac trpeti od presuđenja, pa ubuduće, nije dokazana u konkretnom slučaju; da izgubljena zarada kao vid štete koju trpi oštećeno lice u periodu od završetka lečenja do donošenja sudske odluke, kao i izgubljena zarada za vreme lečenja predstavlja poznatu štetu u vidu razlike između zarade koja se u tom periodu ostvaruje i zarade koja bi se ostvarivala da nije došlo do nesposobnosti za rad, a tužilac u konkretnom slučaju, nije dokazao koliko je stvarno zarađivao u vreme povrede, kao i koliko je zarađivao nakon završetka lečenja, jer bi mu na ime izgubljene zarade kao vida materijalne štete do momenta donošenja sudske odluke pripadala samo razlika između visine zarade koju je ostvarivao nakon završetka lečenja; da imajući u vidu da je u ovoj parnici koja ima za predmet naknadu nematerijalne i materijalne štete, o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete u visini od 180.000,00 dinara i naknadu materijalne štete u visini od 8.000,00 dinara pravnosnažno odlučeno 26. avgusta 2010. godine, a da nije pravnosnažno odlučeno o troškovima postupka, kao i imajući u vidu navedeno preinačenje u delu tužbenog zahteva, a vodeći računa o tome koji su troškovi bili potrebni radi vođenja parnice, rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude preinačeno je na osnovu odredbe člana 387. stav 3. ZPP, te su tužiocu, saglasno odredbama člana 149. stav 2. i 150. ZPP, srazmerno uspehu u sporu, priznati su troškovi postupka za zastupanje od strane punomoćnika advokata na 25 održanih rasprava pred prvostepenim sudom u iznosu od po 7.500,00 dinara sa svaki pristup, 22 ročišta koja nisu održana po 4.500,00 dinara za svaki pristup, sastav dva obrazložena podneska koji su bili potrebni radi vođenja parnice po 6.000,00 dinara, trošak veštačenja veštaka medicinske struke u visini od 970,00 dinara, kao i trošak sudskih taksi u visini od 10.360,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama.

Tužilac je 5. marta 2018. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4414/18 od 13. septembra 2018. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 14 godina i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut podnošenjem tužbe podnosioca – 25. marta 1992. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 25 godina i devet meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je imao četiri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od godinu dana (od 8. februara 1995. do 7. februara 1996. godine), drugi period u trajanju od godinu dana i sedam meseci (od 25. februara 2000. do 24. septembra 2001. godine), treći period u trajanju od dve godine (od 12. novembra 2001. do 3. novembra 2003. godine) i četvrti period u trajanju od deset meseci (od 11. oktobra 2011. do 22. avgusta 2012. godine).

Takođe, prva meritorna odluka pred tim sudom doneta je nakon četiri godine od podnete tužbe, druga meritorna odluka je doneta nakon šest i po godina od donošenja revizijskog rešenja kojom su ukinute prvostepena i drugostepena presuda u delu, a četvrti po redu prvostepeni postupak trajao je sedam godina.

Takođe, doprinos dužem trajanju parnice dao je i drugostepeni sud pred kojim je treći po redu žalbeni postupak trajao tri i po godine, računajući od podnete žalbe protiv prvostepene presude.

Po oceni Ustavnog suda, dužini trajanja postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u parničnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70797/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud ukazuje da se neodržavanje ročišta u periodu od šest meseci zbog pokušaja mirnog rešenja spora na može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac doprine o produženju parnice jer jedno ročište nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika, a dva zbog nje govog odsustva što je dovelo do produženja parnice za šest meseci , a kako podnosilac, a ni druga strana ni su doš li na ročište od 22. avgusta 2012. godine, sud je doneo rešenje o povlačenju tužbe , što je dovelo do produženja parnice za godinu dana i četiri meseca.

U pogledu složenosti postupka,Ustavni sud je utvrdio da je predmet tužbenog zahteva bila naknada nematerijalne i materijalne štete koja je tužiocu prouzrokovana saobraćajnim nezgodom; da je tokom sprovedenog sudskog postupka obavljeno veštačenje od strane više veštaka medicinske struke i veštaka ekonomsko-finansijske struke, da je sud pribavio određene finansijske izveštaje i da su saslušane parnične stranke i svedoci , što sve ne ukazuje na naročitu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1690/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92), te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je zbog dužine trajanja postupka pretrpeo materijaln u štet u. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji je primenjeno procesno i materijalno pravo ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvo dne ili arbitrarne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju medodavnog prava, pre svega relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku i odredaba člana 188. st. 1. i 2. i člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i da je drugostepeni sud potpuno obrazložio svoja pravna stanovišta zauzeta u ovoj pravnoj stvari, za koje Ustavni sud nalazi da nisu arbitrarni, već prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Takođe je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda koji je, nasuprot navodima podnosioca, održao raspravu pred drugostepenim sudom sa obrazloženjem koji su dokazi pročitani i izvedeni na raspravi pred drugostepenim sudom.

Kako nema ustavnopravno prihvatljivih razloga za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, to nema ni ustavnopravno prihvatljivih razloga za tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6675/17 od 25. decembra 2017. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ust avnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za utvrđenje prava zakupa na stanu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti