Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitih odluka apelacionih sudova u istovetnim sporovima. Sporovi su se odnosili na pravo zaposlenih u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija na uvećanje koeficijenta za platu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Branković, Radivoja Draškovića i Biljane Nikolić, svih iz Zrenjanina, i Branisalava Čađenovića iz Ravnog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Branković, Radivoja Draškovića, Biljane Nikolić i Branisalava Čađenovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 228/12 od 13. februara 2012. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

Ljiljana Branković, Radivoje Drašković i Biljana Nikolić, svi iz Zrenjanina i Branisalav Čađenović iz Ravnog Sela su, 2. aprila 2012. godine, podneli Ustavnom sudu ustavn u žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 228/12 od 13. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj ža lbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 228/12 od 13. februara 2012. godine potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu i odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da im tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde isplati naknadu štete na ime manje isplaćene zarade za period od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine; da su navedena ustavna prava podnosilaca ustavne žalbe povređena jer su drugi nadležni sudovi usvajali istovrsne tužbene zahteve koje su drugi zaposleni u Ministarstvu pravde – Upravi za izvršenje krivičnih sankcija podneli prema istom tuženom; da su u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama tužbeni zahtevi usvojeni pravnosnažnim i izvršnim presudama Osnovnog suda u Zaječaru P1. 495/10 od 24. februara 2011. godine, Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P1. 260/11 od 19. avgusta 2011. godine i P1. 263/11 od 19. avgusta 2011. godine i Osnovnog suda u Negotinu P1. 307/11 od 1. novembra 2011. godine, čije kopije su dostavljene u prilogu ustavne žalbe; da je ovakva različita praksa sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnom delu prava na pravično suđenje; da je podnosiocima povređeno i pravo na pravičnu naknadu za rad, jer su sudovi različitim rešenjem iste pravne stvari stvorili situaciju da su podnosioci ustavne žalbe u naznačenom periodu primili manju platu od drugih lica na koje se primenjuje ista uredba; da je ovim povređeno i pravo podnosilaca na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima. Podnosioci traže da im Ustavni sud dosudi naknadu štete u opredeljenim iznosima ili da vrati presudu Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje o tužbenom zahtevu.

Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 19. i 27. decembra 2013. godine, 26. februara, 1. aprila, 29. maja i 6. novembra 2014. godine, uz koje su podnosioci dostavili više sudskih odluka, kao dokaz za svoje navode.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osnovni sud u Zrenjaninu je presudom P1. 287/11 od 2. novembra 2011. godine odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocima zaposlenima u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, Okružni zatvor u Zrenjaninu na ime razlike u manje isplaćenim zaradama za period od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine isplati novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate, i da na ime tužilaca uplati doprinose za obavezano socijalno osiguranje PIOZ i dodatne doprinose za PIOZ, sve kao u izreci presude, te da tužiocima plati troškove spora.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 228/12 od 13. februara 2012. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 287/11 od 2. novembra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je u pravilno sprovedenom postupku prvostepeni sud utvrdio sve odlučne činjenice na koje je pravilno primenio materijalno pravo; da je tužena tužiocima za sporni period od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine pojedinačnim aktima (rešenjima) utvrđivala uvećanje ukupnog koeficijenta za obračun plate za 10% umesto za 30%, a na osnovu odredbe člana 7. tačka 3. Uredbe o keoficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 16/07 i 21/09); da je Ustavni sud 18. novembra 2010. godine doneo odluku IU-63/2007, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 1/11, od 14. januara 2011. godine, a kojom je utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. navedene uredbe nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da je ista odredba prestala da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda; da je nakon toga tužena promenila pojedinačne akte (rešenja) za sve tužioce, utvrđujući uvećanje koeficijenta za isplatu plata za 30%; da član 61. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost svakome kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je neustavan i /ili nezakonit, da traži od nadležnog organa izmenu pojedinačnog akta; da tužioci nisu pobijali rešenja kojima im je utvrđen platni razred i osnov za obračun plate sa uvećanjem od 10% u odgovarajućem upravnom postupku, niti tražili ocenu ustavnosti istih konačnih i pravnosnažnih rešenja o utvrđivanju plata u spornom periodu, koja su postala konačna i pravnosnažna i proizvodila pravno dejstvo sve dok osnov, tj. član 7. stav 3. Uredbe nije presto da važi; da tokom postupka tužioci nisu pružili dokaz da je pojedinačno rešenje o njihovom raspoređivanju i razvrstavanju u određeno zvanje državnog službenika poništeno u odgovarajućem upravnom postupku ili postupku po tužbi u upravnom sporu; da je, dakle, izostao dokaz da je tužena u spornom periodu donošenjem nezakonitog akta tužiocima prouzrokovala štetu u vidu manje isplaćene plate od pripadajuće, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da nije nastao zakonski osnov za naknadu štete tužiocima po osnovu čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

3.2. Ustavni sud je izvršio uvid u presude dostavljene uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3549/13 od 24. decembra 2013. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Somboru P 1. 732/13 od 11. jula 2013. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca A. H, D. J, Lj. K, O. Š. i B. S, zaposlenih u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, KPZ u Somboru, da im tužena za period od 1. januara 2007. do 31. januara 2011. godine isplati pojedinačne iznose naznačene izrekom presude sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do dana isplate i da uplati pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja na platu tužilaca, u iznosima naznačenim u izreci presude. U obrazloženju te presude se, pored ostalog, navodi: da je tužiocima rešenjima tužene utvrđeno uvećanje koeficijenta za platu od 10% u periodu od 1. januara 2007. godine do donošenja novih rešenja; da je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da je 1. februara 2011. godine tužena donela nova rešenja o određivanju keoficijenta tužiocima i utvrdila uvećanje od 30%; da se tužioci nisu pojedinačno obraćali sa zahtevom tuženoj radi izmene rešenja iz 2007. godine; da tužioci imaju pravo na naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, budući da im je šteta prouzrokovana donošenjem neustavnog akta od strane Vlade.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2444/13 od 27. decembra 2013. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 1650/13 od 3. juna 2013. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje S. B. M, zaposlene u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, KPZ Niš, da joj tužena na ime razlike u plati za period od 1. januara 2007. do 1. maja 2009. godine isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao u izreci presude, kao i obavezne doprinose fondu PIO, zdravstvenom fondu i fondu za slučaj nezaposlenosti na navedene iznose. U obrazloženju te presude se, pored ostalog, navodi da iz spisa predmeta proizlazi da tužilja nije pokretala postupak za izmenu akta koji se odnosio na uvećanje koeficijenta od 10% za period od 1. januara 2007. do 1. maja 2009. godine, kao i da tužilja ima pravo na naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, budući da joj je šteta prouzrokovana donošenjem neustavnog akta od strane Vlade.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 821/14 od 9. oktobra 2014. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 1. 242/13 od 5. decembra 2012. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu M. M. isplati naknadu razlike zarade za period od 2. decembra 2008. do 20. oktobra 2010. godine kada je bio zaposlen u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, KPZ Sremska Mitrovica. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da šteta koju je pretrpeo tužilac proistekla iz donošenja neustavne i nezakonite uredbe od strane Vlade, što se smatra nepravilnim radom državnog organa, te je tužena dužna na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima da tužiocu naknadi štetu; da su shodno navedenom, neosnovani navodi žalbe tužene kojima se ističe da tužilac u toku postupka nije dokazao da je pojedinačno rešenje o njegovom raspoređivanju poništeno u odgovarajućem sudskom postupku, te da je samim tim izostao dokaz da je tužena u spornom periodu, donošenjem spornog rešenja, tužiocu prouzrokovala štetu.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1722/12 od 17. oktobra 2012. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1774/11 od 12. aprila 2012. godine, kojom je usvojen tužbni zahtev I. V, zaposlene u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, Okružni zatvor u Leskovcu, u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. U obrazloženju iste presude je, pored ostalog, navedeno da se, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja zahtevom za obeštećenje van spora obratila Ministarstvu pravde pre pokretanja spora 17. juna 2011. godine, a istog dana je svom poslodavcu podnela predlog za izmenu pojedinačnog akta.

Presude Osnovnog suda u Zaječaru P1. 495/10 od 24. februara 2011. godine, Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P1. 260/11 od 19. avgusta 2011. godine i P1. 263/11 od 19. avgusta 2011. godine i Osnovnog suda u Negotinu P1. 307/11 od 1. novembra 2011. godine, Ustavni sud nije cenio, s obzirom na to da se iz dostavljenih presuda ne može utvrditi da li su iste bil e predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudom , te one ne mogu predstavljati dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica . Rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 393/13 od 26. septembra 2013. godine takođe nije razmatrano, s obzirom na to da se radi o sudskoj odluci kojom nije meritorno odlučno o tužbenom zahtevu, već je osporena presuda ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko se tih prava ne može odreći.

Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) propisano je: da kad Ustavni sud utvrdi da opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa zakonom, taj opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 58. stav 3.); da k ad Ustavni sud odredi način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 59.); da se z akoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 60. stav 1.) ; da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a da će se započeto izvršenje obustavi ti (član 60. stav 3.); da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (člana 61. stav 1.); da se predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (člana 61. stav 2.); da a ko se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (člana 62.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosilaca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Novom Sadu presudama Gž1. 3549/13 od 24. decembra 2013. godine i Gž1. 821/14 od 19. oktobra 2014. godine i Apelacioni sud u Nišu presudom Gž1. 2444/13 od 27. decembra 2013. godine, kao sudovi poslednje instance, odlučivali u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama kao u sporu u kome je odlučeno osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu. U sporu u kome je odlučeno presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1722/12 od 17. oktobra 2012. godine, pak, ne postoji istovetna činjenična situacija, s obzirom na to da je u sprovedenom postupku utvrđeno da se tužilja I. V. pre podnošenja tužbe sudu obraćala Ministarstvu pravde Republike Srbije zahtevom za obeštećenje van spora, a Okružnom zatvoru u Leskovcu predlogom za izmenu pojedinačnog akta, te kako o ovim zahtevima nije odlučeno, redovni sudovi su stali na stanovište da tužilja ima pravo na naknadu štete zbog nepravilnog rada državnog organa, dok je, s druge strane, u parnici podnosilaca ustavne žalbe utvrđeno da podnosioci nisu tražili izmenu pojedinačnih akata - rešenja donetih na osnovu člana 7. stav 3. Uredbe.

U navedenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3549/13 od 24. decembra 2013. godine i Gž1. 821/14 od 19. oktobra 2014. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2444/13 od 27. decembra 2013. godine su nadležni sudovi koji su odlučivali u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneli drugačije odluke od osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 228/12 od 13. februara 2012. godine, polazeći u pogledu istog pravnog pitanja od drugačijeg pravnog stanovišta da pravo zaposlenih u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija na naknadu razlike zarade u konkretnom slučaju ne zavisi od obraćanja nadležnom organu zahtevom za izmenu pojedinačnog akta u smislu člana 61. Zakona o Ustavnom sudu i sprovođenja odgovarajućeg postupka, već ima svoj neposredni osnov u donošenju nezakonitog opšteg akta od strane Vlade, što predstavlja nepravilan rad državnog organa. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se tvrdnja o povredi ovog prava obrazlaže prvenstveno navodima o različitom postupanju nadležnih sudova kojim se povređuje načelo pravne sigurnosti podnosilaca. Iako ovo načelo nesumnjivo predstavlja jedan aspekt prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je već utvrdio povredu prava podnosilaca na jednaku zaštitu prava, koje je posebno zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, a na povredu kog prava su se podnosioci pozvali u ustavnoj žalbi, te da ne postoji potreba da se po tom osnovu utvrđuje i povreda prava na pravično suđenje.

U vezi sa navodom o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je na sednici održanoj 18. jula 2013. godine doneo Odluku Už-5055/2013 kojom je odbio ustavnu žalbu Vladimira Albina iz Beograda i utvrdio da presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6103/12 od 16. novembra 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2745/11 od 11. juna 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe podnosilaca i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da su podnosioci u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bili u bitno istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už -5055/2013.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1735/11 od 20. aprila 2011. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz čl ana 32 . stav 1. Ustava, a ovakav stav je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už -5055/2013 od 18. jula 2013. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na to, pak, da se tvrdnja o povedi prava na pravičnu naknadu na rad u osnovi izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, o kome se Ustavni sud već izjasnio, to je Sud našao da je ustavna žalba i u pogledu navedenog prava neosnovana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je ustavnu žalbu u pogledu prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad odbio kao neosnovanu, te da podnosioci nisu bliže opredelili ovoj zahtev, niti pružili dokaze o pretrpljenoj šteti, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u tački 2. izreke.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti