Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o auto-taksi dozvoli

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je upravni postupak trajao skoro 12 godina. Zahtev za naknadu štete je odbijen zbog doprinosa podnosioca dužini postupka, čime je utvrđenje povrede dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2647/2011
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Kneževića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Kneževića i utvrđuje se da je u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za saobraćaj gradske uprave grada Beograda u predmetu IV-04 broj 344-11749 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Knežević iz Beograda , preko punomoćnika Đorđa Protića, advokata iz Beograda, podne o je Ustavnom sudu 14. juna 201 1. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za saobraćaj gradske uprave grada Beograda u predmetu IV-04 broj 344-11749.

Podnosilac u ustavnoj žalb i detaljno iznosi tok osporenog upravnog postupka u kome je odlučivano o prestanku važenja rešenja na osnovu koga je obavljao auto-taksi prevoz i ističe da su „neblagovremena, nesavesna, pristrasna i nezakonita postupanja“ nadležnih organa imala za posledicu da taj postupak traje skoro 12 godina, čime je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku „od strane nepristrasnog suda“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi da je u osporenom postupku podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete zbog povrede označenog ustavnog prava. Podnosilac je u podnesku od 4. aprila 2014. godine precizirao zahtev za naknadu nematerijalne štete i tražio naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Sekretarijata za saobraćaj gradske uprave grada Beograda IV-04 broj 344-11749 od 28. avgusta 1999. godine odlučeno je da 16. januara 1999. godine prestaje važnost rešenja ovog sekretarijata IV-04 broj 346-1271 od 19. maja 1992. godine, na osnovu koga je izvršen upis Dragana Kneževića, ovde podnosioca ustavne žalbe, u registar lica koja obavljaju auto-taksi prevoz. U obrazloženju rešenja je navedeno da podnosilac nije produžio dozvolu za rad, u skladu sa odredbom člana 9. stav 1. alineja 3. Odluke o taksi prevozu. Zaključkom IV-04 broj 344-11749 od 28. septembra 1999. godine ispravljeno je navedeno rešenje, tako što je promenjen pravni osnov za donošenje rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja i zaključka o ispravci, koje su odbijene rešenjima Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda br. 355-1587/2011 i 355-1588/2011 od 16. novembra 2001. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja broj 355-1587/2011 konstatovao da je podnosilac u žalbi naveo da „nije imao novca za popravku vozila, da je bio prinuđen da radi druge poslove, a kada je odlučio da popravi automobil, počeo je rat i važnost registracije je istekla“.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. avgusta 2005. godine pokrenuo pred Okružnim sudom u Beogradu upravni spor radi poništaja navedenih drugostepenih rešenja. Presudom tog suda U. 1168/05 od 3. oktobra 2005. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno drugostepeno rešenje broj 355-1587/2011 od 16. novembra 2001. godine . U obrazloženju navedene presude je konstatovano da je podnosilac u tužbi naveo „da je vozilo registrovao 1. septembra 1999. godine i pokušao da obavi estetski pregled, ali da mu je rečeno da je doneto rešenje o prestanku rada i da Sekretarijat nije cenio opravdane razloge zbog kojih taj pregled nije mogao da se obavi, niti je uzeo u obzir molbu za odlaganje estetskog pregleda“. Okružni sud u Beogradu je ocenio da se i z pobijanog rešenja ne vidi od kog datuma se računa period od godinu dana u kome podnosilac nije obavljao delatnost. U presudi Okružnog suda u Beogradu U. 1185/05 od 3. oktobra 2005. godine, kojom je, takođe, uvažena tužba podnosioca, ocenjeno je da se pogrešna primena materijalnog prava ne može podvesti p od greške u imenima, brojevima ili drugu očiglednu netačnost u rešenju.

Gradsko veće grada Beograda kao drugostepeni organ je u izvršenju navedenih presuda doneo rešenja br. 344-1008/06 – Gv i 344-1009/06 – Gv od 19. jula 2006. godine, kojima je poništio upravne akte prvostepenog organa i naložio mu da u ponovnom postupku odluči u skladu sa pravnim shvatanjem suda i primedbama u pogledu postupka.

Sekretarijat za privredu gradske uprave grada Beograda je rešenjem VIII-03 broj 346-34/01 od 15. maja 2007. godine u stavu 1. dispozitiva utvrdio podnosiocu ustavne žalbe trajni prestanak obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza na dan 16. januara 1999. godine. U stavu 2. dispozitiva rešenja je utvrđeno da prestaje važnost rešenja Sekretarijata za saobraćaj IV-04 broj 346-1271 od 19. maja 1992. godine. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja, između ostalog, naveo: da je u postupku utvrđeno da je 22. januara 1997. godine, na osnovu obavljenog estetskog pregleda , podnosiocu produžena taksi dozvola , koja je važila do 15. januara 1998. godine i koju, po sopstvenim tvrdnjama, nije produžio zbog popravke vozila ; da podnosilac nije produžio dozvolu ni u ostavljenom roku od godinu dana, propisanom odredbom člana 27. stav 1. tačka 4. Zakona o privatnim preduzetnicima iz 1989. godine, koji je bio povoljniji za stranku ; da je taksi vozač, saglasno članu 10. stav 1. tačka 4. odluke mogao da privremeno prestane sa obavljanjem taksi prevoza za vreme popravke vozila u trajanju od 12 meseci, što podnosilac nije učinio.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2007. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, u kojoj je naveo: da je „produžio dozvolu i da je ona važila do 15. januara 1999. godine, da je dozvolu dostavio na uvid prilikom preuzimanja drugostepenog rešenja u Sekretarijatu, gde je zatraženo da ostane kao dokaz; da se više puta pozivao na tu dozvolu, ali se gubi svaki trag dozvole i dokaznog predmeta“.

Urgencijom podnetom 15. januara 2008. godine , podnosilac je zahtevao od drugostepenog organa da donese odluku o njegovoj žalbi. Okružni sud u Beogradu je presudom U. 141/08 od 3. juna 2008. godine uvažio tužbu podnosioca podnetu zbog ćutanja uprave i naložio drugostepenom organu da odluči o žalbi podnosioca u roku od 30 dana od dana prijema te presude.

Podnosilac ustavne žalbe se 27. avgusta 2008. godine obratio Okružnom sudu u Beogradu zahtevom za donošenje akta koji u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, nakon čega je drugostepeni organ doneo rešenje 13. oktobra 2008. godine, kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa od 15. maja 2007. godine.

Upravni sud je presudom U. 14296/10 od 28. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 2. februara 2009. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1 . Ustava, čiju povredu ističe podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da s e rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u osporenom upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za saobraćaj gradske uprave grada Beograda u predmetu IV-04 broj 344-11749 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao „skoro 12 godina“.

Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je započeo podnošenjem žalbe podnosioca protiv rešenja Sekretarijata za saobraćaj gradske uprave grada Beograda IV-04 broj 344-11749 od 28. avgusta 1999. godine , a okončan presudom Upravnog suda U. 14296/10 od 28. aprila 2011. godine .

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao 11 godina i osam meseci ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku uopšte nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je prvostepeni organ, donoseći prvo rešenje u ovom postupku, propustio da potpuno utvrdi činjenično stanje od značaja za odlučivanje, kao i da je zaključkom o ispravci rešenja promenio materijalnopravni propis čijom primenom je odlučio o upravnoj stvari. Ovaj sud je, takođe, utvrdio da drugostepeni organ u rešenjima od 16. novembra 2001. godine nije sankcionisao ove propuste prvostepenog organa, niti je ta rešenja dostavio podnosiocu ustavne žalbe u skladu sa zakonom, što je imalo za posledicu produženje postupka za četiri godine. Takođe, drugostepeni organ je posle godinu dana i tri meseca, nakon obraćanja podnosioca ustavne žalbe nadležnom sudu tužbom zbog ćutanja uprave, odlučio o žalbi izjavljenoj protiv rešenja od 15. maja 2007. godine. Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u najkraćem roku odlučivao o tužbama podnosioca ustavne žalbe, a da je presuda u upravnom sporu kojom je okončan postupak doneta posle nešto više od dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su nepotrebno dugom trajanju predmetnog postupka prevashodno doprineli upravni organi svojim propuštanjem da postupaju saglasno pravilima upravnog postupka.

Ispitujući značaj prava o kome se u postupku raspravljalo za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on imao interesa da se u razumnom roku odluči o važenju njegove dozvole za auto-taksi prevoz, koji je vršio kao samostalnu delatnost. Međutim, ovaj sud naglašava da je podnosilac imao mogućnost da podnese novi zahtev za obavljanje taksi prevoza, a da ustavna žalba ne sadrži dokaze o tome da je takav zahtev podnosioca pravnosnažno odbijen.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u toku postupka iznosio protivrečne tvrdnje u vezi sa produžavanjem dozvole za auto-taksi prevoz, najpre navodeći da je „važnost registracije istekla“, potom da je podneo „molbu za odlaganje estetskog pregleda“ i konačno, da je „produžio dozvolu i dostavio je na uvid prilikom preuzimanja drugostepenog rešenja u Sekretarijatu, gde je zatraženo da ostane kao dokaz i da se više puta pozivao na tu dozvolu, ali da joj se gubi svaki trag“.

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe koristio pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“ samo na kraju postupka pred upravnim organima, a ne i u periodu koji je trajao od podnošenja žalbe protiv prvostepenog rešenja od 28. avgusta 1999. godine, pa do 28. jula 2005. godine, kada je podnosilac lično preuzeo drugostepena rešenja doneta 16. novembra 2001. godine. S obzirom na to da drugostepeno rešenje ne može postati konačno pre nego što se uruči stranci, Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe ima o mogućnost podnošenja tužbe, ne samo u slučaju nedonošenja, već i nedostavljanja drugostepenog rešenja u propisanom roku, ali je p ropustio da iskoristi ovo pravno sredstvo .

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome je 11 godina i dva meseca odlučivano o zakonitosti rešenja o prestanku važenja rešenja kojim je dozvoljeno obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, navedeno ponašanje podnosi oca ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za saobraćaj gradske uprave grada Beograda u predmetu IV-04 broj 344-11749 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o zahtev u podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da u konkretnom slučaju, i pored toga što je utvrdio povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, istaknuti zahtev odbije.

Prilikom odlučivanja da odbije zahtev za naknadu štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je posebno imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, što je detaljnije izloženo u tački 5. obrazloženja ove odluke. Prema oceni Ustavnog suda, te okolnosti su od takvog značaja, u konkretnom predmetu, da zahtev za naknadu štete čine potpuno neopravdanim i neosnovanim, pri čemu je Ustavni sud, odlučujući na ovaj način, imao u vidu i postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ali i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud je, stoga, na osnovu odredba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, kao i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta, te je zahtev za naknadu štete odbio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o auto-taksi dozvoli

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti