Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja prigovora u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio rešenje kojim je odbačen prigovor izvršnog poverioca, jer stranka ne sme trpeti štetne posledice zbog postupanja po netačnoj pouci o pravnom leku koju je dao sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stankovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Stankovića i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja toga suda I. 60786/10 od 6 . juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stanković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. aprila 2013. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje sudije pojedinca kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja o obustavi postupka izvršenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 60786/10 od 6. juna 2012. godine obustavio postupak izvršenja, zbog otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom. Prvostepeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku da je protiv navedenog rešenja dozvoljen prigovor.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca Gorana Stankovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv navedenog rešenja sudije pojedinca o obustavi izvršenja. U obrazloženju osporenog rešenja sudije pojedinca je navedeno: da je odredb ama člana 39. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da je pravni lek u izvršnom postupku prigovor, te da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen; da je odredbom člana 45. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da će sudija rešenjem odbaciti nepotpun, nedozvoljen i neblagovremen prigovor; da kako citiranim zakonom nije dozvoljen protiv rešenja o obustavi izvršenja, sud je primenom odredaba čl ana 39. st av 1. i člana 45. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odlučio kao u izreci rešenja. U osporenom rešenju ja navedeno da protiv ovog rešenja nije dozvoljen prigovor.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO) je propisano: da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.); da o prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave odlučuje veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu (član 41.); da će sudija rešenjem odbaciti neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen prigovor (član 45.); da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76. stav 5.).

5. Podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje sudije pojedinca Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine kojim je odbačen kao nedozvoljen njegov prigovor protiv prvostepenog rešenja o obustavi postupka izvršenja, iako je u pouci o pravnom leku u rešenju o obustavi postupka izvršenja konstatovano da je prigovor protiv tog rešenja dozvoljen.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je Rešenjem Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p .co ltd izjavljenu protiv rešenja kojim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trpi štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO, u roku od pet radnih dana od dana prijema tog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosilac ustavne žalbe Goran Stanković je, za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/2012, podneo prigovor protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja, a na osnovu pouke o pravnom leku sadržane u prvostepenom rešenju da je protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka dozvoljen pravni lek.

U postupku meritornog odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud se usredsredio na pitanje da li je osporenim rešenjem o odbačaju prigovora povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek – prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, sudija pojedinac je odbacio kao nedozvoljen prigovor koji je podneo podnosilac ustavne žalbe, i to na osnovu pouke o pravnom leku koja mu je data u prvostepenom rešenju o obustavi postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 60786/10 od 15. marta 2013. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja toga suda o obustavi postupka izvršenja , odlučujući kao u tački 2. izreke, ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršnog postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja prigovora u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti