Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca, čiji je tužbeni zahtev za isplatu ratnih dnevnica odbijen zbog zastarelosti. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da se radi o naknadi štete, a ne o neosnovanom obogaćenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2650/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Tomića i Dragana Lazarevića, obojice iz Valjeva, Milana Uroševića iz sela Brežđe, opština Mionica, Lazara Lazarevića iz sela Rakari, opština Mionica i Ljubivoja Žarkovića iz sela Degurića, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Tomića, Dragana Lazarevića, Milana Uroševića, Lazara Lazarevića i Ljubivoja Žarkovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 1173/10 od 24. februara 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 628/10 od 22. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Tomić i Dragan Lazarević, obojica iz Valjeva, Milan Urošević iz sela Brežđe, opština Mionica, Lazar Lazarević iz sela Rakari, opština Mionica i Ljubivoje Žarković iz sela Degurića, opština Valjevo, su 1. juna 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 1173/10 od 24. februara 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 628/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom Višeg suda u Valjevu, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja 1999. godine; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen iz budžeta za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 1173/10 od 24. februara 2010. godine, između ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričininjena šteta za koju tužena odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala, dok su tužbe u ovoj parnici podnete 23. marta 2009. godine, a tužioci su imali saznanja da im naknade nisu u celini ili uopšte isplaćene i s tim u vezi se nisu obraćali državnim organima sa zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju na strani tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene u smislu odredaba čl. 210. - 219. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv prvostepene presude, Viši sud u Valjevu je doneo osporenu presudu Gž. 628/10 od 22. april 2010. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se neosnovano u žalbi ukazuje; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da isplata naknada predstavlja zakonsku obavezu tužene, te da neizvršavanje ove obaveze u skladu sa propisima predstavlja nepravilan rad organa tužene zbog koga su tužioci pretrpeli štetu za koju tužena odgovara u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor zastrelosti tužene, odnosno zaključio da potraživanja neisplaćenih naknada zastarevaju u rokovima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je tužiocima bilo poznato postojanje prava na naknadu, ali se nisu obraćali tuženoj sve dok nisu podneli tužbe u martu mesedu 2009. godine, kao i da se ne radi o sticanju bez osnova, budući da nikakva imovina tužilaca nije prešla bez pravnog osnova na tuženu, već se radi o naknadi štete.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi; stavom 2. istog člana je propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Članom 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Osnovni sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Osnovni sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne daju nikakvi dokazi i argumenti različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi protiv prvostepene presude, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti