Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živojina Stojkovića iz sela Kaluđerce, grad Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živojina Stojkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4153/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živojin Stojković iz sela Kaluđerce, grad Leskovac, je 31. maja 2010. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4153/01.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporeni parnični postupak od podnošenja tužbe 2001. godine do donošenja drugostepene presude od strane Apelacionog suda u Nišu 12. maja 2010. godine trajao ukuno oko devet godina, što ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe u tom postupku nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog prava, te utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120.000 dinara, kao i naknadu troškova sastavljanja ustavne žalbe od 25.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 4153/01, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Đorđe Cvetković i Desanka Stanković su, preko punomoćnika advokata, 23. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneli tužbu protiv tuženog Živojina Stojkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa predlogom da sud obaveže tuženog da poseče jedno bagremovo stablo na svojoj parceli koje se nalazi blizu međne linije, odnosno granične linije između parcela parničnih stranaka na mestu zvanom „Pazište kod kuće“, da se ovlaste tužioci da poseku sve grane na orahovim stablima koja se nalaze na parceli tuženog, a koje prelaze na parcelu tužilaca, te da se obaveže tuženi da izvrši ograđivanje svoje parcele, odnosno kućnog placa.

Prvo ročište u ovom postupku je održano 20. maja 2002. godine, na kome je drugotužilja, sestra prvotužioca, povukla tužbu, a tuženi izjavio da ne osporava navode iz tužbenog zahteva i da je u cilju efikasnosti i racionalnosti postupka spreman da poseče bagrem i grane oraha koje se prostiru u posed tužioca.

Ročišta zakazana za 14. juni 2002. godine i 14. maj 2003. godine su odložena, ali se iz zapisnika u predmetu ne vidi koje su radnje na njima preduzete, kao ni razlog njihovog odlaganja.

Na ročištu održanom 26. januara 2005. godine rasprava je, zbog promene postupajućeg sudije, počela iznova, tuženi je izjavio da osporava tužbeni zahtev navodeći da je on posekao bagrem i grane oraha „pre podnošenja tužbe“, a ročište je odloženo dok vremenske prilike budu povoljne za izlazak na lice mesta.

Na ročištu održanom 13. juna 2005. godine tužilac je izjavio da nema sredstava da plati izlazak suda na lice mesta i tražio je odlaganje. Prvostepeni sud je izvršio uviđaj na licu mesta 1. septembra 2005. godine i konstatovao da je potrebno sprovesti veštačenje putem veštaka geometra, radi utvrđivanja međe između parcela stranaka, i veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke, radi utvrđivanja da li postoji zasenjivanje na parceli tužioca i da li su i u kom obimu umanjeni prihodi na njegovoj parceli.

Na ročištu 20. septembra 2005. godine tužilac je predložio veštačenje putem sudskog veštaka poljoprivredne struke, na ročištu 10. jula 2006. godine Opštinski sud u Leskovcu je doneo rešenjem kojim je naložio tužiocu da uplati naknadu za veštačenje, a 31. avgusta 2006. godine doneo rešenje o određivanju veštačenja. Veštak je sudu dostavio nalaz i mišljenje 28. novembra 2006. godine, a tužilac je podneskom od 12. decembra 2006. godine precizirao tužbeni zahtev. Tuženi je na ročištu 16. januara 2007. godine prigovorio nalazu veštaka, navodeći da je veštak radio bez njegovog prisustva, predložio novo veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke, kao i veštačenje geometra radi utvrđivanja međe.

Prvostepeni sud je od Službe za katastar nepokretnosti pribavio nalaz i mišljenje geometra o stanju međe između parcela stranaka, koje je poslato strankama 29. novembra 2007. godine, a podneskom od 18. decembra 2007. godine tužilac se izjasnio o nalazu i mišljenju ovog veštaka i precizirao tužbeni zahtev.

Na ročište održanom 26. decembra 2007. godine tuženi, koji je sve do tada zastupao sam sebe, je pristupio sa punomoćnikom – advokatom, koji je osporio nalaz i mišljenje veštaka poljoprivredne struke, kao i tužbeni zahtev u celini. Na ročištu 4. februara 2008. godine, zbog protivljenja punomoćnika tuženog, sud nije dozvolio preinačenje tužbenog zahteva tužioca u podnesku od 8. januara 2008. godine. Ročište zakazano za 20. mart 2008. godine je odloženo zbog sprečenosti punomoćnika tuženog, a na ročištu 4. aprila 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem stranaka i zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 4153/01 od 4. aprila 2008. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tuženi izvršio zloupotrebu susedskog prava sadnjom jednog bagremovog stabla, kao i sadnjom tri orahova stabla na razdaljini od međne linije svoje parcele bliže označene u izreci, zbog čega ova stabla prave zasenu i hladovinu, da tužilac usled toga trpi štetu, te da se naloži tuženom da poseče navedena stabla na svojoj parceli; stavom drugim izreke je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu štete u opredeljenom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom trećim izreke je obavezao tužioca da tuženiku naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 9.000 dinara.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude podnetoj 3. juna 2008. godine, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1543/10 od 12. maja 2010. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4153/01 od 4. aprila 2008. godine u stavu drugom i trećem izreke. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tuženog 24. maja 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 ).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 23. novembra 2001. godine i da je pravosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 12. maja 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan proteklo osam godina i skoro šest meseci, čime je ukupno trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako je sud u konkretnom slučaju sproveo nešto složeniji dokazni postupak, u toku koga je izveden uviđaj na licu mesta, veštačenje veštaka poljoprivredne struke i veštaka geometra, te saslušanje parničnih stranaka, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku nisu bila složena, niti mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Imajući u vidu da je, principjelno, rešavanje svakog spora zbog koga se vodi parnični postupak od značaja za stranke u postupku, jer unosi izvesnost u pravnu situaciju svake stranke i njihova prava i obaveze, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe redovno odazivao pozivima suda na ročišta za raspravu, a da je samo jedno ročište odloženo zbog sprečenosti njegovog punomoćnika (ročište od 20. marta 2008. godine odloženo za 4. april 2008. godine), te se ne može govoriti o značajnijem doprinosu podnosioca trajanju postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Opštinski sud u Leskovcu dao odlučujući doprinos dugom trajanju parničnog postupka u predmetu P. 4153/01, u kome je prvostepena presuda doneta posle šest godina i četiri meseca, a drugostepeni sud je odlučio o žalbi u roku od dve godine od prijema žalbe. Opštinski sud u Leskovcu je nakon prvog ročišta, koje je održano šest meseci od podnošenja tužbe, odložio dva ročišta iz razloga koji se ne mogu utvrditi iz zapisnika, tako da, u stvari, nije postupao u periodu od dve godine i osam meseci – do ročišta 26. januara 2005. godine, kada je zbog promene postupajućeg sudije postupak počeo iznova. U nastavku postupka je takođe došlo do izražaja neefikasno postupanje prvostepenog suda. Tako je tužilac na ročištu 20. septembra 2005. godine predložio veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke, a sud je doneo rešenje kojim se nalaže tužiocu da uplati naknadu troškova za veštačenje tek posle osam i po meseci – 10. jula 2006. godine; nakon ročišta 16. januara 2007. godine u toku narednih jedanaest meseci izvedeno je samo veštačenje putem veštaka geometra.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4153/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredaba člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove, te je tačkom 3. izreke ovaj zahtev podnosioca odbio.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti