Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog utvrđivanja činjenica

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka, proizvoljno utvrdivši da je o zahtevu već odlučeno, iako je u spisima postojala samo rukom pisana naredba sudije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz Z. kod B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Boru P. 524/10 od 16. juna 2010. godine i presudom Višeg suda u Zaječaru Gž. 1450/10 od 24. januara 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Zaječaru Gž. 1450/10 od 24. januara 2011. godine i određuje da Viši sud u Zaječaru donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 524/10 od 16. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz Z. kod B. je 13. juna 2011. godine, preko punomoćnika D . V. i M. P, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Boru P. 524/10 od 16. juna 2010. godine i Višeg suda u Zaječaru Gž. 1450/10 od 24. januara 2011. godine, zbog povrede načela vladavine prava, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama čl. 3, 32. i 36. Ustava. Podnosilac se pozvao i na član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenom prvostepenom presudom odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu naknadi troškove krivičnog postupka koji je protiv njega vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 646/08, sa obrazloženjem da je o tom zahtevu odlučeno pravnosnažnim rešenjem krivičnog suda K. 646/08 od 21. januara 2010. godine. Dalje je naveo da je protiv pomenute presude izjavio žalbu u kojoj je ukazao na to da nije tačno da je u krivičnom postupku doneto rešenje K. 646/08 od 21. januara 2010. godine, te da je istovremeno istakao i zahtev za izuzeće v.f. predsednika Višeg suda u Zaječaru i sudija tog suda, ali da Viši sud spise predmeta nije dostavio Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o podnetom zahtevu za izuzeće, već je doneo osporenu drugostepenu presudu kojom je potvrdio nezakonitu odluku Osnovnog suda. Podnosilac smatra da su mu označena ustavna prava povređena time što je Viši sud u Zaječaru odlučivao o žalbi a da prethodno spise predmeta nije dostavio Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o podnetom zahtevu za izuzeće, kao i zbog protivrečnosti razloga i obrazloženja osporenih presuda sa stanjem u spisima predmeta K. 646/08, te s tim u vezi pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i naknadi mu troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Boru K. 646/08 i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i obaveštenja Višeg suda u Zaječaru VIII Su. 34/14 od 5. februara 2014. godine , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Boru K. 646/08 od 22. aprila 2009. godine optuženi M. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, i M.S. oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivično delo krađa u saizvršilaštvu iz člana 203. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. Istom presudom odlučeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Navedena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Zaječaru Kž. 530/09 od 16. novembra 2009. godine.

M. R. je podneskom od 15. januara 2010. godine podneo zahtev za isplatu troškova predmetnog krivičnog postupka u iznosu od 34.000,00 dinara. Na ovom podnesku nalazi se rukom pisana i neadresovana naredba sudije od 21. januara 2010. godine da se braniocu M. R. isplati traženi novčani iznos.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Boru P. 524/10 od 16. juna 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca M. R. kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime naknade troškova krivičnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Boru K. 646/08 isplati 34.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 16. aprila 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je, prema stanju u spisima predmeta Opštinskog suda u Boru K. 646/08, rešenjem toga suda od 21. januara 2010. godine usvojen zahtev tužioca i određena naknada troškova u traženom iznosu od 34.000,00 dinara. Dalje je navedeno da nije sporno da tužiocu nisu isplaćeni troškovi krivičnog postupka u navedenom iznosu i da je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno da je krivični sud rešenje o troškovima postupka K. 646/08 doneo 21. januara 2010. godine. Ističući da "materijalna pravnosnažnost rešenja o troškovima krivičnog postupka deluje dokaznom snagom", prvostepeni sud je ocenio neosnovanim tužiočev zahtev da mu se po osnovu izdataka na ime odbrane u krivičnom postupku "ponovo dosudi isti iznos". Prema nalaženju prvostepenog suda, mogućnost podnošenja tužbe u parnici u smislu člana 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku, postojala bi samo u slučaju da krivični sud nije doneo nikakvu odluku o zahtevu tužioca u roku od tri meseca od podnošenja zahteva, što konkretno nije slučaj.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu u kojoj je istakao zahtev za izuzeće v.f. predsednika Višeg suda u Zaječaru i osam sudija tog suda "zbog postojanja okolnosti koje dovode u sumnju njihovu nepristrasnost". Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 1450/10 od 24. januara 2011. godine odbačen je kao nedopušten zahtev tužioca za izuzeće v.f. predsednika Višeg suda u Zaječaru i sudija tog suda. Ovo rešenje je doneto sa pozivom na odredbe člana 69. stav 1. tač. 1), 3), 4) i 5) Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Višeg suda u Zaječaru Gž. 1450/10 od 24. januara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepeni sud je, nakon što je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ocenio da su žalbeni navodi tužioca - da rešenje K. 646/08 od 21. januara 2010. godine nije pravilno i da mu nikada nije dostavljeno, te da zbog toga ne može da traži prinudnu naplatu, nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke, jer je, kako je dalje naveo drugostepeni sud, tužilac ovlašćen da traži otpravak pomenutog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je : da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako je odredba člana 36. stav 2. Ustava sadržinski identična odredbi člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Sud povredu prava na pravno sredstvo ispitivao u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/ 09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi, ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 10)); da su sporovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 467. stav 1); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 478. stav 1.).

Odredbom člana 69. pomenutog zakona bilo je propisano: da nije dopušten zahtev za isključenje ili izuzeće kojim se uopšteno traži izuzeće svih sudija nekog suda ili svih sudija koji bi mogli učestvovati u nekom postupku (stav 1. tačka 1)), u kome nije obrazložen zakonski razlog zbog koga se izuzeće traži (stav 1. tačka 3)), kad stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće predsednika suda, izuzev kada postupa u tom predmetu (stav 1. tačka 5)); da će nedopušten zahtev odbaciti sudija pred kojim se vodi postupak i kad je stranka stavila predlog za isključenje, odnosno izuzeće tog sudije (stav 2.);

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09 ) bilo je propisano: da će se u svakoj presudi i rešenju o kažnjavanju, rešenju o izricanju sudske opomene i rešenju kojim se obustavlja krivični postupak odlučiti ko će snositi troškove postupka i koliko oni iznose, kao i da će, ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneti istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kada se ti podaci pribave (član 194. st. 1. i 2.); da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije (član 197. stav 6.).

5. Ustavni sud pre svega konstatuje da se ustavnom žalbom osporavaju prvostepena i drugostepena presuda koje su donete u parničnom postupku koji je podnosilac vodio radi naknade troškova krivičnog postupka u iznosu od 34.000,00 dinara. Polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da se, iako se u predmetnom parničnom postupku nije odlučivalo o značajnom novčanom iznosu, ustavnopravni razlozi koje je podnosilac istakao u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati beznačajnim u kontekstu ustavnih garancija pravičnog suđenja.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava, između ostalog, zasniva na tvrdnji o postojanju protivrečnosti između obrazloženja osporenih presuda i sadržine izvedenih dokaza, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te iznetih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava . U prilog iz netom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ukazuje da je na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku dužnost redovnih sudova da savesno i brižljivo ocene sve dokaze zasebno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene, izvedu zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili nije. U kontekstu iznetog, Ustavni sud primećuje da je Osnovni sud u Boru, pozivajući se na stanje u spisima predmeta Opštinskog suda u Boru K. 646/08, u obrazloženju svoje odluke naveo da je „izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno... da je rešenje o troškovima krivičnog postupka od strane krivičnog suda doneto 21.01.2010. godine, na iznos od 34.000,00 dinara“. Dakle, prvostepeni sud je svoju odluku o neispunjenosti uslova propisanih članom 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku obrazložio postojanjem rešenja Opštinskog suda u Boru K. 646/08 od 21. januara 2010. godine kojim je odlučeno o tužiočevom zahtevu za naknadu troškova krivičnog postupka, posebno naglašavajući da materijalna pravnosnažnost ove odluke deluje dokaznom snagom. Drugostepeni sud je, prihvatajući u svemu razloge prvostepene presude, istakao da je tužilac ovlašćen da traži pismeni otpravak rešenja K. 646/08 od 21. januara 2010. godine, te da je sud u obavezi da mu to rešenje dostavi.

S druge strane, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da u spisima predmeta Opštinskog suda u Boru K. 646/08, na podnosiočevom zahtevu za naknadu troškova krivičnog postupka, postoji samo rukom pisana naredba sudije od 21. januara 2010. godine da se podnosiočevom braniocu isplati iznos od 34.000,00 dinara, te da ne postoji poseban akt, odnosno rešenje o troškovima postupka iz člana 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku. Stoga, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi, u predmetnom parničnom postupku, iako za to ne postoji utemeljenje u izvedenim dokazima, proizvoljno utvrdili da je o zahtevu podnosioca za naknadu troškova krivičnog postupka odlučeno pravnosnažnim rešenjem krivičnog suda K. 646/08 od 21. januara 2010. godine. Naime, u predmetnom krivičnom postupku je presudom K. 646/08 od 22. aprila 2009. godine odlučeno o tome da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava. Međutim, u spisima predmeta nema posebne odluke iz člana 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku o osnovu, visini i obavezi naknade tih troškova podnosiocu, sa poukom o pravu na žalbu, koja bi s obzirom na svoju zakonom propisanu pismenu formu i sadržinu, nakon pravnosnažnosti predstavljala ispravu podobnu za izvršenje. Po nalaženju Ustavnog suda, redovni sudovi su odbijanjem podnosiočevog tužbenog zahteva proizvoljno primenili materijalno pravo, konkretno odredbu člana 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku, iako su prethodno konstatovali da je nesporno da troškovi krivičnog postupka nisu nadoknađeni podnosiocu, pri čemu su potpuno arbitrerno poistovetili rukom pisanu naredbu sudije u spisu sa rešenjem suda o troškovima krivičnog postupka.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepen e presude i određivanjem da Viši sud u Zaječaru ponovo odluči o žalbi podno sioca izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Boru P. 524/10 od 16. juna 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje zbog nedostavljanja spisa predmeta Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o podnetom zahtevu za izuzeće v.f. predsednika Višeg suda u Zaječaru i sudija toga suda, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi izgradio stav da odluke o zahtevima za izuzeće nisu podobne za ustavnosudsku zaštitu, i da zahtevi kojima se osporavaju takve odluke mogu biti isticani prilikom osporavanja presuda koj ima je konačno odlučeno o pravima i obavezama stranaka. Međutim, kako u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe osporava radnju nedostavljanja, a imajući u vidu da je o zahtevu za izuzeće odlučio Viši sud u Zaječaru, koji je, prema nalaženju Ustavnog suda , svoju odluku o odbacivanju podnetog zahteva za izuzeće zasnovao na ustavnopravo prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava, Ustavni sud je ocenio da se podnosiočevi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije ukazao na različito postupanje sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, što je neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi lac ustavne žalbe u predmetnom postupku imao i iskoristio pravo na žalbu. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. Ustava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U odnosu na odredbu člana 3. Ustava, čija povreda je istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se navedenim ustavnim načelom o vladavini prava, s obzirom na njegov smisao i sadržinu, ne jemče ljudska prava i slobode koji bi mogli biti predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem se ističe povreda načela i prava iz čl. 3. i 36. Ustava , kao i u delu kojim se osporava radnja nedostavljanja spisa predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog utvrđivanja činjenica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti