Odbijena ustavna žalba: produženje pritvora zbog organizovanog kriminala je ustavno

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su sudovi dali dovoljne, jasne i individualizovane razloge za pritvor, zasnovane na opasnosti od bekstva, ponavljanja dela i posebno teškim okolnostima dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Andrije Krlovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Andrije Krlovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje, Kv.Po.1. 1084/10 od 9. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2.Po.1. 106/10 od 28. aprila 2010. godine, kao i protiv radnji „državnih organa Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Andrija Krlović iz Pančeva, preko punomoćnika Gradimira Nalića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 2. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje, Kv.Po.1. 1084/10 od 9. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2.Po.1. 106/10 od 28. aprila 2010. godine, kao i protiv radnji „državnih organa Republike Srbije“, zbog povrede prava u vezi sa pritvorom, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odnosno povrede pretpostavke nevinosti i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da se protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih okrivljenih vodi postupak pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu pod brojem Ki.Po.1. 5/10, zbog krivičnih dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. KZ i pranje novca iz člana 231. KZ;

- da je istražni sudija 11. marta 2010. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage, kojim je „prema svim okrivljenima“ odredio pritvor;

- da je osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu protiv okrivljenog Andrije Krlovića produžen pritvor za još dva meseca, iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ZKP;

- da je stanovište prvostepenog suda zasnovano na „golim tvrdnjama tužilaštva koje nisu potkrepljene niti jednim dokazom“, kao i na navodu da su okrivljeni „u kontinuitetu preduzeli veliki broj radnji izvršenja“;

- da se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zahtevom za sprovođenje istrage na teret stavljaju „samo dve uplate u iznosu od 390.500,00 evra i oko dva miliona dinara na njegove račune, pa nije jasno ni o kakvom se kontinuitetu niti o kakvoj se upornosti radi“;

- da veći deo drugostepene odluke predstavlja prepisivanje navoda iz pobijanog prvostepenog rešenja;

- da je žalbeni sud propustio da objasni kako okolnosti koje su navedene ukazuju na opasnost od bekstva, i to za svakog od okrivljenih posebno;

- da postupajući sudovi nisu „ni pokušali da objasne“ zašto je pritvor protiv okrivljenog neophodan radi vođenja postupka, kakve bi posledice imalo njegovo puštanje da se brani sa slobode, niti zašto se nesmetanost vođenja konkretnog postupka ne bi mogla ostvariti drugom merom;

- da bi Ustavni sud morao da razmotri pitanje opravdanosti „sada već tromesečnog pritvora“ i sa stanovišta postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret;

- da osporena rešenja u ovom slučaju ne ispunjavaju uslove za koje Ustavni sud smatra da ih rešenje o pritvoru mora ispuniti, a koji su sadržani u Odluci Ustavnog suda Už - 1429/2008 od 28. jula 2009. godine;

- da u osporenim rešenjima nije bilo „ni pokušaja individualizacije razloga“ u odnosu na svakog od okrivljenih posebno, već je pritvor „prema svoj trojici okrivljenih produžen iz potpuno identičnih razloga“;

- da su dati razlozi za pritvor uopšteni, nisu jasni niti ubedljivi i ne proizlaze iz stanja u spisima;

- da redovni sudovi nisu dali ubedljive razloge za postojanje opasnosti od bekstva, a da Apelacioni sud nije odgovorio na te žalbene navode okrivljenog;

- da redovni sudovi nisu dali ubedljive razloge za postojanje opasnosti da će okrivljeni činiti nova dela;

- da ne stoje razlozi za određivanje pritvora zbog posebno teških okolnosti dela, te da se „nameće“ pitanje da li bi se uplata od oko 400.000,00 evra na vlastite račune u dva navrata u bilo kojoj situaciji mogla smatrati posebno teškim okolnostima krivičnog dela;

- da je žalbeni sud trebao podrobnije da objasni šta je to uobičajeni način izvršenja krivičnog dela iz člana 231. KZ i šta je prevazilaženje tog uobičajenog načina;

- da je Republika Srbija odgovorna i po osnovu činjenja svojih organa i na osnovu nepreduzimanja bilo kakvih zakonskih mera da spreči narušavanje pretpostavke nevinosti okrivljenog u medijima;

- da navodi iz osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu da je okrivljeni „pokazao upornost u izvršenju krivičnog dela“ i da je „Krlović velike količine nelegalno stečenog novca dobijenog preprodajom opojne droge kokain preveo u legalne tokove zajedno sa ostalim okrivljenima“ ukazuju da je postupajući sud prejudicirao pitanja njegove krivice, što predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti;

- da mu je navedenim rešenjima redovnih sudova, kao i odsustvom bilo kakve akcije državnih organa na zaustavljanju ili bar ublažavanju medijskih napada, povređeno pravo na pravično i fer suđenje, jer se i navodima iz sudskih rešenja i iz novinskih tekstova stvara slika da je okrivljeni nesporno kriv za teška krivična dela;

- da „žalbeni sud nije odbranu udostojio nikakvog odgovora na navode žalbe koji se odnose na kršenje pretpostavke nevinosti“, kao i na veći deo ostalih žalbenih navoda.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, da poništi osporena rešenja i naloži organima Republike Srbije da ukinu pritvor protiv njega i odmah ga puste na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor v.f. predsednika Višeg suda u Beogradu i, na osnovu toga, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

U trenutku podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje, vodio se krivični postupak protiv više okrivljenih, među kojima i protiv podnosioca ustavne žalbe, po zahtevu za proširenje istrage Tužilaštva za organizovani kriminal u Beogradu Kt.S. 17/09 od 11. marta 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i produženo krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi stava 2. u vezi sa članom 61. KZ.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Ki.Po.1. 282/10 od 11. marta 2010. godine određeno je sprovođenje istrage protiv okrivljenih, zbog krivičnih dela koja im se stavljaju na teret i određen je pritvor protiv njih iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), a koji im se računa od 9. marta 2010. godine kada su lišeni slobode.

Istražni sudija je 7. aprila 2010. godine predložio krivičnom veću suda da se prema okrivljenima produži pritvor, iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ZKP, jer istraga u ovoj krivičnopravnoj stvari još nije završena s obzirom na to da još uvek nisu sprovedena sva potrebna veštačenja, a razlozi za pritvor protiv njih još postoje.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po.1. 1084/10 od 9. aprila 2010. godine protiv okrivljenih je, na osnovu člana 144. stav 2. ZKP, produžen pritvor najviše za dva meseca.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog navedeno: „... po oceni veća stoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, s obzirom na to da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni članovi organizovane kriminalne grupe, koja je delovala u međunarodnim razmerama, sa razgranatom mrežom saradnika u inostranstvu ... te imajući u vidu tesnu povezanost navedenih okrivljenih sa organizatorima kriminalne grupe D.Š. i G.S. koji se nalaze u bekstvu, a sa kojima su imali česte kontakte, to sve ove okolnosti, a imajući u vidu i visinu zaprećenih kazni za krivična dela koja se okrivljenima stavljaju na teret, po nalaženju veća predstavljaju okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi u slučaju boravka na slobodi okrivljeni mogli pobeći, zbog čega im je krivično veće produžilo pritvor iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 1) ZKP ... Pored iznetog, po oceni veća, postoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, ovo stoga što iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su okrivljeni u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, sa razgranatom mrežom saradnika u inostranstvu u jednom dužem vremenskom periodu u kontinuitetu preduzeli veliki broj radnji izvršenja krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi stava 2. KZ, što sve ukazuje na njihovu upornost u izvršenju krivičnog dela ... po nalaženju veća navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi okrivljeni mogli ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi, pa im je neophodno produžiti pritvor po navedenom zakonskom osnovu ... Najzad, veće smatra da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih i po osnovu člana 142. stav 1. tačka 5), imajući u vidu da .. je za krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi stava 2. KZ zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, te postojanje posebno teških okolnosti izvršenja ovog krivičnog dela koje se ogledaju u tome što postoji osnovana sumnja da su ovi okrivljeni, duže vreme i u kontinuitetu velike količine nelegalno stečenog novca i to: Krlović Andrija iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara ... dobijenog preprodajom opojne droge kokain preveli u legalne tokove, uz angažovanje većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu, što sve opravdava zadržavanje okrivljenih u pritvoru i po ovom zakonskom osnovu“.

Osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2.Po.1. 106/10 od 28. aprila 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih izjavljene protiv ožalbenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv.Po.1. 1084/10 od 9. aprila 2010. godine.

U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su i po oceni Apelacionog suda pravilni zaključci prvostepenog suda da za dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru stoje razlozi po osnovu iz člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ZKP, a dodatno je navedeno: „da je Apelacioni sud u Beogradu imao u vidu žalbene navode branilaca okrivljenih kojima se ukazuje da visina zaprećene kazne za dela koja su okrivljenima stavljena na teret sama za sebe, ne može biti dovoljna da bi se opravdao produžetak pritvora protiv okrivljenih zbog opasnosti od bekstva. Međutim, kako prvostepeni sud, prilikom donošenja odluke, ovu okolnost nije cenio samu za sebe, već u vezi sa ostalim okolnostima, odnosno činjenicom da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su krivična dela izvršili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, pri čemu su tesno sarađivali sa organizatorima ove kriminalne grupe, koji se nalaze u bekstvu, to su žalbeni navodi ocenjeni neosnovanim ... neosnovani su i žalbeni navodi branilaca kojima se ukazuje da u konkretnom slučaju ne postoje okolnosti koje bi opravdavale dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru po osnovu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, s obzirom na to da i po oceni ovog suda činjenica da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su veću količinu nelegalno stečenog novca preveli u legalne tokove, i to uz angažovanje većeg broja lica i u zemlji i u inostranstvu, u kontinuitetu, obzirom da prevazilaze uobičajen način izvršenja krivičnog dela iz člana 231. stav 4. u vezi stava 2. KZ, predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela koje opravdavaju njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po napred navedenom zakonskom osnovu ... Takođe, ovaj sud je imao u vidu i žalbene navode branilaca okrivljenih kojima se ističe da su okrivljeni do sada neosuđivani i da imaju uredno prijavljena prebivališta, ali je našao da se ovakvim žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanog prvostepenog rešenja, obzirom da je prvostepeni sud u pobijanom rešenju izneo jasne i logične razloge za produženje pritvora prema okrivljenima, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. i 3.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP je propisano: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)), ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)), ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

Odredbama člana 231. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od krivičnog dela, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ako iznos novca ili imovine iz stava 1. ovog člana prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom (stav 2.); da ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana izvrši u grupi, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina i novčanom kaznom (stav 4.).

Član 346. KZ propisuje: da, ko organizuje organizovanu kriminalnu grupu, ako zakonom za takvo organizovanje nije predviđena teža kazna, će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 2.); da će se, ako se delo iz st. 1. i 2. ovog člana odnosi na grupu ili organizovanu kriminalnu grupu, koja ima za cilj vršenje krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od dvadeset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina, organizator grupe ili organizovane kriminalne grupe kazniti zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina, a pripadnik grupe ili organizovane kriminalne grupe zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 5.).

5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da su navedenom odredbom Ustava utvrđeni sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda. Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu navoda ustavne žalbe nisu relevantne odredbe člana 30. stav 1. Ustava, te je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na njih ocenjeno kao neosnovano.

6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na ograničeno trajanje pritvora zajemčenog odredbama člana 31. st. 1. i 3. Ustava, koju je obrazložio navodima koji se u suštini svode na to da ne stoje razlozi za produženje pritvora i da iste sudovi nisu obrazložili, da navedeni razlozi nisu individualizovani, već su „uopšteni, nisu jasni niti ubedljivi, ne proizlaze iz stanja u spisima“ i ne ispunjavaju „uslove za koje Ustavni sud smatra da ih rešenje o pritvoru mora ispuniti, a koji su sadržani u Odluci Ustavnog suda Už - 1429/2008“, kao i da sudovi nisu ocenili neophodnost produženja pritvora protiv okrivljenog. Podnosilac ustavne žalbe je dodatno naveo i da bi „Ustavni sud morao da razmotri pitanje opravdanosti sada već tromesečnog pritvora i sa stanovišta postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret“.

U odnosu na istaknutu povredu označenog ustavnog prava, Ustavni sud najpre, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, između ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Odredbama člana 31. st. 1. i 3. Ustava jemči se, pored ostalog, i to da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme imajući u vidu razloge pritvora i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, na koju se podnosilac ustavne žalbe poziva, izneo pravni stav da su nadležni sudovi prilikom ispitivanja zakonitosti i opravdanosti produženja pritvora, dužni da, pored ostalog, daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, i u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u pomenutom predmetu utvrdio da su se nadležni sudovi u svojim obrazloženjima oslanjali, pre svega, na težinu krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret i objektivne posledice koje su nastupile, a da su propustili da navedu subjektivne razloge za produženje pritvora, koji bi ih individualizovali i činili opravdanim u odnosu na svakog pritvorenika pojedinačno.

U ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima, upravo u smislu navedene Odluke Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, utvrdili subjektivne razloge za produženje pritvora, individualizujući ih u odnosu na okrivljene. Postupajući sudovi se u konkretnom predmetu, za razliku od postupanja sudova u predmetu Už – 1429/2008, nisu oslanjali samo na težinu krivičnog dela i objektivne posledice koje su nastupile, već su, kako je to obrazloženo i u osporenom drugostepenom rešenju, ovu okolnost cenili u vezi sa ostalim okolnostima, odnosno sa činjenicom da su okrivljeni, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, osnovano sumnjivi da su krivična dela izvršili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, pri čemu su tesno sarađivali sa organizatorima ove kriminalne grupe, koji se nalaze u bekstvu. U obrazloženjima osporenih rešenja sadržano je i precizno navođenje novčanih iznosa, što predstavlja individualizaciju posebno teških okolnosti krivičnog dela za svakog od okrivljenih pojedinačno. Sve ove okolnosti, pojedinačno i skupno, upravo predstavljaju subjektivne i specifične razloge za produženje pritvora, te su neosnovani i navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi za produženje pritvora sadržani u osporenim rešenjima uopšteni, nejasni, neubedljivi, kao i da ne proizlaze iz stanja u spisima i ne ispunjavaju uslove sadržane u Odluci Ustavnog suda Už - 1429/2008.

U odnosu na dalje tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da ne stoje razlozi za produženje pritvora, da te razloge sudovi nisu obrazložili kao i da ti razlozi nisu individualizovani, Ustavni sud je našao da upravo suprotno proizlazi iz obrazloženja osporenih rešenja, kako prvostepenog, tako i drugostepenog. Naime, veće prvostepenog suda je ocenilo da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih po osnovu člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5), što je i iscrpno obrazložilo, posebno ceneći subjektivne okolnosti na strani okrivljenih, kako je to već navedeno u prethodnom stavu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja istaknuta je i posebno teška okolnost u vidu osnovane sumnje da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, „iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara dobijenog preprodajom opojne droge kokain preveo u legalne tokove“. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama okrivljenih protiv osporenog prvostepenog rešenja, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio njihovo odbijanje, potvrđujući i delimično ponavljajući ocene prvostepenog suda, što je logično i neizbežno s obzirom na to da je našao da je prvostepeni sud potpuno i pravilno ocenio sve relevantne okolnosti.

Ustavni sud nalazi da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe kojom se, u suštini, ističe da postupajući sudovi nisu ocenili neophodnost produženja pritvora protiv okrivljenog, u smislu obezbeđenja uslova za vođenje postupka, odnosno „kakve bi posledice imalo njegovo puštanje da se brani sa slobode, niti zašto se nesmetanost vođenja konkretnog postupka ne bi mogla ostvariti drugom merom“, nije od uticaja na drugačiju odluku u konkretnom slučaju, jer su sudovi, podrobno obrazlažući postojanje razloga za produženje pritvora, implicitno utvrdili neophodnost produženja te mere u odnosu na mogućnost određivanja drugih, zakonom predviđenih blažih procesnih mera.

U odnosu na više navoda podnosioca ustavne žalbe kojima ističe to da je žalbeni sud trebao podrobnije da objasni šta je to uobičajeni način izvršenja krivičnog dela iz člana 231. KZ i šta je prevazilaženje tog uobičajenog načina, Ustavni sud ukazuje na odredbe člana 231. st. 1, 2. i 4. KZ. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da krivično delo pranje novca ima osnovni oblik, propisan odredbom stava 1. člana 231. KZ i teži oblik iz stava 2. istog člana, kvalifikovan iznosom od milion i petsto hiljada dinara. Okrivljenom se stavlja na teret upravo izvršenje, u grupi, težeg oblika tog krivičnog dela, a on se tereti da je „iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara ... dobijenog preprodajom opojne droge kokain preveo u legalne tokove, uz angažovanje većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu“. Prema oceni Ustavnog suda, iznosi novca za čije pranje se tereti okrivljeni višestruko premašuju iznos od milion i petsto hiljada dinara kojim je kvalifikovan teži oblik tog krivičnog dela, što vrlo očigledno proizlazi iz prostog upoređivanja navedenih cifara, kako je to i obrazložio drugostepeni sud navodeći da te radnje „prevazilaze uobičajen način izvršenja krivičnog dela iz člana 231. stav 4. u vezi stava 2. KZ“. Stoga je iznete tvrdnje, kao i konstataciju podnosioca ustavne žalbe „da se uplata od oko 400.000,00 evra na vlastite račune u dva navrata u bilo kojoj situaciji ne bi mogla smatrati posebno teškim okolnostima krivičnog dela“, Ustavni sud ocenio neosnovanim.

S obzirom na izloženo, prema oceni Ustavnog suda, postupanje sudova u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, upravo ukazuje na to da je u konkretnom slučaju utvrđeno i obrazloženo dalje postojanje zakonskih osnova za pritvor i da su podrobno izneti razlozi zbog kojih sudovi smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti i obrazloženi od strane zakonom ustanovljenih sudova, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, da su zasnovani na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor, te da su za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru dati detaljni i dovoljno individualizovani razlozi.

U odnosu na navod podnosioca ustavne žalbe da bi „Ustavni sud morao da razmotri pitanje opravdanosti sada već tromesečnog pritvora i sa stanovišta postojanja osnovane sumnje da li je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret“, Ustavni sud ukazuje na to da Ustavom i zakonom utvrđena nadležnost ovog suda nije da ocenjuje osnovanost sumnje kao razloga za pokretanje određenog krivičnog postupka niti opravdanost mere pritvora, već samo da utvrdi da li je aktom ili radnjom državnog organa podnosicu povređeno neko ustavno pravo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

7. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu pretpostavke nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, koju je obrazložio citiranjem navoda iz osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje, koji po njegovom mišljenju, ukazuju da je postupajući sud prejudicirao pitanja njegove krivice, kao i da je Republika Srbija odgovorna zbog takvog postupanja suda, ali i zbog „odsustva bilo kakve akcije državnih organa na zaustavljanju ili bar ublažavanju medijskih napada“ protiv njega. Iako podnosilac ustavne žalbe u ovim tvrdnjama spominje povredu „prava na pravično i fer suđenje“, po oceni Ustavnog suda, on isključivo ističe povredu pretpostavke nevinosti, imajući u vidu da pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava nije ni označio prilikom navođenja povređenih prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi iz obrazloženja osporenog prvostepenog rešenja, prema kojima „postoji osnovana sumnja da su ovi okrivljeni, duže vreme i u kontinuitetu velike količine nelegalno stečenog novca i to: Krlović Andrija iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara ... dobijenog preprodajom opojne droge kokain preveli u legalne tokove, uz angažovanje većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu, što sve opravdava zadržavanje okrivljenih u pritvoru i po ovom zakonskom osnovu“, ne odražavaju unapred mišljenje postupajućeg suda da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv, niti prejudiciraju konačnu odluku o tome, već samo sadrže ocenu postojanja posebno teških okolnosti krivičnog dela kao razloga koji je sud utvrdio razmatrajući osnovanost daljeg produženja pritvora protiv njega.

Ustavni sud je ocenio da iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od okrivljenih u krivičnom postupku koji se vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, učinio krivična dela koja mu se stavljaju na teret. Naime, Viši sud u Beogradu je, obrazlažući odluku da produži pritvor protiv okrivljenog, samo izvršio individualizaciju zakonskih razloga zbog kojih je utvrđeno da i dalje postoji neophodnost njegovog zadržavanja u pritvoru, izričito označavajući odgovarajući stepen sumnje u odnosu na iznete navode.

Ustavni sud je, stoga, utvrdio da Viši sud u Beogradu - Posebno odeljenje, navedenom formulacijom nije prekoračio granicu osnovane sumnje u okviru koje se može kretati procesno odlučivanje o postojanju objektivnih i subjektivnih razloga koji produženje pritvora čine osnovanim i opravdanim, jer se ni de facto ni de iure nije izjasnio o krivici okrivljenog, te je ovaj sud tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima se ističe povreda pretpostavke nevinosti ocenio neosnovanim.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je, po ovom pitanju, istakao da „načelo pretpostavke nevinosti zahteva da članovi suda prilikom obavljanja svojih dužnosti nemaju nikakvu unapred stvorenu predstavu o tome da je podnosilac predstavke izvršio prekršaj za koji je optužen (Barbera, Messegué i Jabardo protiv Španije, od 6. decembra 1988. godine). Međutim, i Evropski sud pravi razliku između izjava koje ispoljavaju mišljenje da je lice krivo i izjava koje samo opisuju „stanje sumnje“, gde se na poslednje ne može dati prigovor pre konačnog odlučivanja suda (Lutz protiv Nemačke, od 25. avgusta 1987. godine). U konkretnom slučaju, upravo se i radi o „izjavama koje samo opisuju stanje sumnje“, bez iznošenja mišljenja o krivici okrivljenog od strane postupajućeg suda.

U odnosu na tvrdnju da je „odsustvom bilo kakve akcije državnih organa na zaustavljanju ili bar ublažavanju medijskih napada“ protiv okrivljenog, njemu povređena pretpostavka nevinosti, Ustavni sud, polazeći od slobode mišljenja i izražavanja, zajemčene odredbama člana 46. Ustava, još jednom ističe značaj koji ova sloboda ima za pojedinca i demokratsko društvo u celini. Međutim, upravo zbog mogućnosti da korišćenje ove slobode dovede do povrede prava drugih lica, pravni poredak je obezbedio pravna sredstva tim licima da štite svoja prava, među kojima i pretpostavku nevinosti, u zakonom predviđenom postupku i pred nadležnim državnim organima. Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći tvrdnje da mu je Republika Srbija svojim nečinjenjem povredila pretpostavku nevinosti, nije naveo da li je za zaštitu tog prava koristio pravna sredstva u zakonom predviđenom postupku, u kome bi eventualno nečinjenje državnih organa moglo biti od značaja, niti je dostavio dokaze o tome. Stoga je Ustavni sud, ocenivši iznete tvrdnje neosnovanim, našao da one u konkretnom slučaju ne ukazuju da je podnosiocu ustavne žalbe radnjama državnih organa povređena pretpostavka nevinosti.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po ovom pitanju, po kome je bitno da se utvrdi da li su „ponašanje medija u nekom slučaju inspirisali državni organi, kada bi sledstveno postajala njihova odgovornost“ (Wloch protiv Poljske, od 30. marta 2000. godine). Podnosilac ustavne žalbe u konkretnom predmetu ne ističe niti dovodi u vezu činjenje države s ponašanjem medija, već samo in abstracto osporava nečinjenje države, što ni prema stavu Ustavnog suda, ni prema stavu Evropskog suda, ne dovodi do povrede zajemčene pretpostavke nevinosti okrivljenog.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju osporenim rešenjima i radnjama državnih organa podnosiocu ustavne žalbe nije povređena pretpostavka nevinosti, zajemčena odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

8. U ustavnoj žalbi je istaknuta i povreda prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, koja je obrazložena, između ostalih, i tvrdnjama da Apelacioni sud nije odgovorio na neke od žalbenih navoda i da veći deo drugostepene odluke predstavlja „prepisivanje navoda iz pobijanog prvostepenog rešenja“.

Ocenjujući iznete navode sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje, Kv.Po.1. 1084/10 od 9. aprila 2010. godine imao pravo žalbe i da je ovo pravo i iskoristio podnošenjem žalbe Apelacionom sudu u Beogradu, koji je razmotrio i odlučio o njegovim žalbenim navodima svojim rešenjem Kž.2.Po.1. 106/10 od 28. aprila 2010. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Ustavni sud je, razmatrajući obrazloženja osporenih rešenja, kako prvostepenog tako i drugostepenog, utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud, u potpunosti saglasno odredbama člana 401. st. 1. i 3. ZKP, na koji način je obezbeđena dvostepenost i devolutivnost u tom postupku, što je suština označenog ustavnog prava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ističe da se ustavno pravo na žalbu ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugu pravnu zaštitu, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za svoju odluku, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih navoda i na zakonu zasnovanih interesa. Osim toga, pravo na žalbu se može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode. Ocena je Ustavnog suda da su nadležni redovni sudovi u postupku u kome su doneta osporena rešenja jasno i potpuno izložili iz kojih razloga su našli da je žalba podnosioca neosnovana.

Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam „delotvorni pravni lek“ ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora rezultirati pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvoran pravni lek.

S tim u vezi, Ustavni sud je posebno razmotrio tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je žalbeni sud „propustio da objasni kako okolnosti koje su navedene ukazuju na opasnost od bekstva, i to za svakog od okrivljenih posebno“, koju je takođe ocenio kao neosnovanu. Iz obrazloženja osporenog drugostepenog rešenja nedvosmisleno proizlazi da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo stanovište da visina zaprećene kazne, stepen organizovanosti okrivljenih, međunarodne razmere delovanja, blizak odnos okrivljenih sa osumnjičenim organizatorima kriminalne grupe predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, što je taj sud i obrazložio. Drugostepeni sud, s jedne strane, nije navedene okolnosti obrazlagao u odnosu na svakog od okrivljenih pojedinačno, jer se iste odnose na sve okrivljene, imajući u vidu da su oni osnovano sumnjivi za krivična dela sa elementima organizovanosti koja po definiciji prevazilaze individualno izvršenje, dok, s druge strane, neke posebno teške okolnosti („oprani“ novčani iznosi) taj sud jeste individualizovao u odnosu na svakog od okrivljenih posebno. U osporenom drugostepenom rešenju su, kako je to već istaknuto, potvrđene i delimično ponovljene ocene prvostepenog suda, što je logično i neizbežno s obzirom na to da je žalbeni sud našao da je prvostepeni sud potpuno i pravilno ocenio sve relevantne okolnosti za donošenje zakonite odluke o osnovanosti produženja pritvora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju osporenim rešenjima i odlučivanjem drugostepenog suda o žalbi podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

9. Imajući u vidu sve navedeno u tač. 5. do 8. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

10. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

 

Slični dokumenti

• Už 3175/2010: Odbijanje ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora
• Už 3296/2010: Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u postupku
• Už 5255/2011: Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora
• Už 4191/2010: Odluka o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora
• Už 6758/2011: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u upravnom postupku