Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu privrednog društva zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 12 godina. Utvrđena je povreda prava, dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je Privrednom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Holding kompanije „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 7080/08 (inicijalni broj predmeta P. 2976/98), a koji se sada vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1272/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Privrednom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Holding kompanija „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce je 22. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Miodraga Živkovića, advokata iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 7080/08, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na delotvoran pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 1998. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tužene „CONTROLBANK“ a.d. Beograd radi naknade štete i ispunjenja ugovora, te do momenta podnošenja ustavne žalbe postupak pred Privrednim sudom u Beogradu još nije okončan. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe parnični postupak predugo traje, zbog toga što sud ne primenjuje odredbe Zakona o parničnom postupku, te da u konkretnom slučaju ovu povredu vrši Vrhovni sud Srbije. Podnosilac smatra da Vrhovni sud Srbije nije smeo da dozvoli da u ovoj pravnoj stvari tri puta odlučuje po reviziji, tako što je uvek ukidao presude nižestepenih sudova, kojima je usvajan tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, već je morao da posle druge revizije sam konačno odluči, umesto što je presude ukinuo i predmet po četvrti put vratio na ponovni postupak i odlučivanje, ali sa pravnim shvatanjima i obavezujućim nalozima koji su suprotni Zakonu o stečajnom i Zakonu o parničnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe dalje ističe da mu je povređeno i pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom na to da Viši trgovinski sud u dosadašnjem toku postupka nije odlučio o žalbi drugotužioca podnetoj 15. avgusta 2005. godine u odnosu na stav četvrti izreke presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine.

Podnosilac takođe ukazuje da mu je povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da ni do danas nije ostvario svoje potraživanje u postupku koji pred sudom traje više od 10 godina.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, zbog dugog trajanja parničnog postupka, i da utvrdi da je usled toga pretrpeo štetu. Takođe je zatražio da Ustavni sud poništi rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine i naloži Vrhovnom sudu Srbije da ponovo odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3102/07 od 11. jula 2007. godine.

2. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 23. februara 2010. godine predložio da Ustavni sud odloži izvršenje rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine do odluke po ustavnoj žalbi, jer izvršenje navedenog rešenja prouzrokuje nenadoknadivu štetu podnosiocu ustavne žalbe, a odlaganje nije suprotno javnom interesu niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu. Po mišljenju podnosioca, šteta se sastoji u tome što podnosilac ustavne žalbe zbog dugog trajanja postupka ni do danas nije mogao da organizuje proizvodnju iz svoje registrovane delatnosti zbog štetne radnje stečajnog dužnika.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra­zum­nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1272/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Holding kompanija „Koka Hibro Komerc“ (u daljem tekstu HK „Koka Hibro Komerc“) Donje Sinkovce i Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce podneli su 7. avgusta 1998. godine Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „CONTROLBANK“ a.d. Beograd radi naknade štete i ispunjenja ugovora. Tužioci su predložili da sud: utvrdi da akceptni nalog tužioca drugog reda broj 45566810, koji je popunjen na iznos od 10.135.710,25 dinara, ne proizvodi pravno dejstvo, te da zabrani njegovo izvršenje; obaveže tuženog da ispuni ugovor o poslovnoj saradnji broj 4430 od 13. novembra 1996. godine; obaveže tuženog da tužiocima isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade štete i to: na ime obične štete iznos od 4.201.362,00 dinara, a na ime izgubljene dobiti iznos od 25.267.008,00 dinara, odnosno ukupno 29.468.370,00; obaveže tuženog da tužiocima naknadi troškove ovog postupka. Tužilac drugog reda je predložio da sud odredi privremenu meru obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca, te da se Narodnoj banci Jugoslavije, Zavod za obračun i plaćanja (u daljem tekstu: NBJ ZOP) – Filijala Leskovac zabrani da realizuje akceptni nalog broj 45566810. Predmet je zaveden pod brojem P. 2976/98.

Tuženi je podneskom od 18. avgusta 1998. godine osporio osnovanost tužbenog zahteva i predložio da sud odbije predlog za određivanje privremene mere.

Tužioci su podneskom od 15. septembra 1998. godine precizirali tužbeni zahtev, te su predložili da sud obaveže tuženog da im isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade štete i to: tužiocu prvog reda na ime stvarne štete iznos od 11.277.024,00 dinara; tužiocu drugog reda na ime stvarne štete iznos od 5.847.408,00 dinara, a na ime izgubljene dobiti iznos od 35.949.580,00 dinara. Takođe su tražili da im tuženi naknadi parnične troškove.

Privredni sud u Beogradu je 25. januara 1999. godine doneo rešenje P. 2976/98 kojim je: u stavu prvom izreke odredio predloženu privremenu meru, pa je zabranio NBJ ZOP – Filijala Leskovac da realizuje akceptni nalog broj 45566810, koji je popunjen na iznos od 10.135.710,25 dinara; u stavu drugom izreke naveo da se privremena mera određuje u trajanju do pravnosnažnog okončanja spora po tužbi, a da prigovor na ovo rešenje ne odlaže njegovo izvršenje.

Tužioci su podneskom od 28. maja 1999. godine obavestili sud da se zakonski zastupnik i direktor tužioca drugog reda nalaze na ratištu na Kosovu i Metohiji od 12. aprila 1999. godine, te su zamolili da se suđenje odloži na neodređeno vreme.

U toku postupka pred Privrednim sudom u Beogradu, do donošenja prvostepene presude, bilo je zakazano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (15. septembra, 20. oktobra i 24. novembra 1999. godine, 19. januara, 15. novembra i 27. decembra 2000. godine i 18. aprila 2001. godine).

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. novembra 1999. godine nije održano na molbu tužilaca, iz razloga što su im tog dana došli u posetu poslovni partneri iz inostranstva.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. januara 2000. godine sud je odredio da se izvede dokaz veštačenjem od strane Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada radi utvrđivanja da li je tuženi ispunio obaveze iz ugovora o poslovnoj saradnji.

Zavod za sudska veštačenja iz Novog Sada je 7. septembra 2000. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, u kome je navedeno da ukupna vrednost nastale štete na ime glavnog duga iznosi 85.725.801,20 dinara, a na ime obračunate kamate 124.035.624,39 dinara, što ukupno iznosi 209.761.425,59 dinara, s tim da na ukupan iznos potraživanja tužilaca i dalje teče zatezna kamata i to počev od 1. septembra 2000. godine do dana isplate.

Tužioci su podneskom od 14. marta 2001. godine precizirali tužbeni zahtev. Zatražili sud da sud obaveže tuženog: da tužiocu prvog reda isplati na ime obične štete iznos od 86.658,00 dinara i na ime izmakle koristi iznos od 3.895.315,00 dinara, što ukupno iznosi 3.981.973,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. januara 1998. godine do isplate; da tužiocu drugog reda isplati na ime naknade štete ukupan iznos od 83.099.921,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 1. januara 1998. godine do isplate.

Privredni sud u Beogradu je 18. aprila 2001. godine doneo presudu P. 2976/98 kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog „CONTROLBANK“ a.d. Beograd da plati tužiocu drugog reda HK „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce iznos od 83.099.921,00 dinara, sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 13. novembra 1999. godine do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca drugog reda HK „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce kojim je tražena kamata po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos od 83.099.921,00 dinara počev od 13. novembra 1998. godine do 13. novembra 1999. godine; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prvog reda HK „Koka Hibro Komerc“ Donje Sinkovce, kojim je traženo da mu tuženi plati iznos od 3.981.973,00 dinara sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 13. novembra 1998. godine do isplate; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da plati tužiocu drugog reda troškove spora u iznosu od 53.300,00 dinara; u stavu petom izreke obavezao tužioca prvog reda da plati tuženom troškove spora u iznosu od 80.900,00 dinara. U obrazloženju presude je navedeno: da su tužilac drugog reda HK „Koka Hibro Komerc“ d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce i tuženi „CONTROLBANK“ a.d. Beograd 13. novembra 1996. godine zaključili ugovor o poslovnoj saradnji broj 4430, kojim se obavezala tužena banka da uplati dobavljačima tužioca ukupan iznos od 6.000.000,00 dinara; da je tuženi odstupio od uslova koji su bili utvrđeni ugovorom, jer je uplatio samo 32,91 % od ugovorenog iznosa, što je negativno uticalo na proizvodnju koja je bila u to vreme organizovana kod tužioca; da je na taj način došlo do nastanka štete u poslovanju tužioca i to po osnovu uginuća pilića i kokica u 1997. godini, po osnovu nerada klanice, tj. nevršenja usluge klanja u 1997, 1998. i 1999. godini i po osnovu nerada farme, tj. tova pilića u 1997, 1998. i 1999. godini; da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca prvog reda HK „Koka Hibro Komerc“ Donje Sinkovce, imajući u vidu da on nije bio u ugovornom odnosu sa tuženim.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je 17. jula 2002. godine doneo presudu Pž. 4106/2001 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2976/98 od 18. aprila 2001. godine.

Likvidacioni upravnik tuženog „CONTROLBANK“ a.d. Beograd u likvidaciji je 12. septembra 2002. godine izjavio reviziju protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4106/2001 od 17. jula 2002. godine. U reviziji je, pored ostalog, navedeno da je nakon ulaganja žalbe tuženog na prvostepenu presudu, rešenjem Privrednog suda u Beogradu III-L-322/01 od 18. juna 2001. godine nad tuženim otvoren postupak likvidacije, te je saglasno odredbi člana 212. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku sud bio u obavezi da prekine postupak.

Vrhovni sud Srbije je 15. januara 2003. godine doneo rešenje Prev. 571/02 kojim je u stavu prvom izreke ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4106/2001 od 17. jula 2002. godine, a u stavu drugom izreke prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je odredbom člana 212. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku propisano da će se postupak prekinuti po sili zakona, kada nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka; da je odredbom člana 157. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisano da se odredbe tog zakona, koje se odnose na stečajni postupak, shodno primenjuju i na postupak likvidacije; da s obzirom na to da je nad tuženim otvoren postupak likvidacije pre donošenja drugostepene presude, isti ne može biti stranka u postupku, te postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 11) Zakona o parničnom postupku.

Postupajući sudija je dopisom od 6. maja 2003. godine ukazao tužiocima da je za nastavak postupka potrebno da budu ispunjeni uslovi iz člana 215. ZPP, a u vezi sa članom 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, te da obaveste sud da li su predmetno potraživanje prijavili u postupku likvidacije nad tuženim i da li je ono osporeno od strane likvidacionog veća, kao i da urede tužbeni zahtev u skladu sa rešenjem likvidacionog veća.

Tužilac drugog reda je podneskom od 15. maja 2003. godine obavestio sud: da je potraživanje koje je predmet ove parnice prijavio u postupku likvidacije nad tuženim 1. avgusta 2001. godine; da je rešenje likvidacionog veća II L. 322/01 od 26. septembra 2002. godine tužilac drugog reda osporio prigovorom od 8. oktobra 2002. godine, dopunom prigovora od 9. novembra 2002. godine i žalbom protiv istog rešenja podnetom 17. februara 2003. godine o kojoj drugostepeni sud još nije odlučio.

Tužilac drugog reda je podneskom od 26. maja 2003. godine obavestio sud da je 20. maja 2003. godine primio rešenje likvidacionog veća Trgovinskog suda u Beogradu II L. 322/01 od 12. maja 2003. godine, kojim ga je sud uputio da u roku od 8 dana od dana dostavljanja ovog rešenja pokrene postupak kod suda radi utvrđivanja osporenog potraživanja. Istim podneskom tužilac drugog reda je uredio svoj tužbeni zahtev, te je predložio da sud utvrdi da tužena „CONTROLBANK“ a.d. Beograd u likvidaciji duguje tužiocu drugog reda na ime glavnog duga iznos od 83.099.921,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. januara 1999. godine.

Viši trgovinski sud je 19. novembra 2003. godine doneo presudu Pž. 4309/03 kojom je: u stavu prvom izreke nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 571/02 od 15. januara 2003. godine; u stavu drugom izreke preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2976/98 od 18. aprila 2001. godine u stavu prvom izreke, pa je utvrdio da postoji potraživanje tužioca drugog reda prema tuženom u iznosu od 83.099.921,00 dinara, sa kamatom po stopi Zakona o visini zatezne kamate počev od 13. novembra 1999. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke potvrdio rešenje o troškovima parničnog postupka u sadržano u stavu četvrtom izreke navedene presude. U obrazloženju presude je navedeno da s obzirom na to da u konkretnom slučaju zahtev za osudu na činidbu ima u sebi i zahtev za utvrđenje da postoji potraživanje tužioca prema tuženom koji je predmet obavezujućeg zahteva, to je pobijanu presudu, usled promenjenih okolnosti, valjalo preinačiti, tako što je utvrđeno da postoji potraživanje tužioca drugog reda prema tuženom, za iznos od 83.099.921,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. novembra 1999. godine pa do isplate.

Vrhovni sud Srbije je 13. maja 2004. godine doneo presudu Prev. 186/04 kojom je ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 4309/03 od 19. novembra 2003. godine i presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2976/98 od 18. aprila 2001. godine, pa je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je drugostepeni sud utvrdivši postojanje prijavljenog i osporenog potraživanja tužioca u postupku likvidacije nad tuženim u iznosu od 83.099.921,00 dinara, bez otvaranja glavne rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na utvrđene činjenice u prvostepenom postupku; da u spisima predmeta nema dokaza da je tužilac tražio od tuženog ispunjenje obaveze na način propisan ugovorom, a to je prethodno pitanje o postojanju ili nepostojanju krivice tuženog za ispunjenje ugovorne obaveze; da prvostepeni sud nije utvrdio za koje namene su iskorišćena sredstva koja je tuženi uplatio, kao ni da li je tužilac preduzeo potrebne mere da neuplaćeni novac od strane tuženog nadomesti iz sopstvenih prihoda ili od kreditnih sredstava drugih poslovnih banaka. Vrhovni sud Srbije je naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku proveri da li je sporno potraživanje prijavljeno u postupku likvidacije i da li je u kom iznosu isto priznato, odnosno osporeno; da ako se utvrdi da je tužiočevo potraživanje osporeno i isti upućen da njegovo postojanje dokaže u parnici, da raspravi da li je tužilac primljeni novac od tuženog utrošio u proširenje svojih proizvodnih kapaciteta i koliko iznosi dobit koju je po tom osnovu stekao, odnosno u koje su svrhe ta sredstva potrošena; da raspravi da li je tužilac u slučaju da njegovim nalozima nije udovoljeno, preduzeo mere da nedostajuća sredstva nadomesti iz sopstvenih izvora ili kreditom od drugih poslovnih banaka; da li je okolnost da tuženi nije platio preostali dug jedini uzrok odsustva mogućnosti kupovine hrane, odnosno da li je samo ta činjenica bila neposredan uzrok uginuća pilića.

U toku ponovnog postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (29. novembra 2004. godine, 2. februara, 9. marta, 18. aprila i 30. maja 2005. godine). Predmet je zaveden pod novim brojem P. 3605/04.

Trgovinski sud u Beogradu je 30. maja 2005. godine doneo presudu P. 3605/04 kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da akceptni nalog tužioca drugog reda broj 45566810 ne proizvodi pravno dejstvo te je zabranio njegovo izvršenje; u stavu drugom izreke odbacio tužbu u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da ispuni ugovor o poslovnoj saradnji; u stavu trećem izreke utvrdio potraživanje tužioca drugog reda prema tuženom u iznosu od 41.549.960,50 dinara na ime naknade štete, sa kamatom po stopi propisanoj zakonom o visini stope zatezne kamate, počev od 13. novembra 1999. godine, pa do isplate; u stavu četvrtom odbio tužbeni zahtev tužioca drugog reda za iznos od 41.549.960,50 dinara sa kamatom za ovaj iznos; u stavu petom izreke konstatovao da je tužba tužioca drugog reda povučena za kamatu na iznos od 83.099.921,00 dinara za period od 1. januara 1998. godine do 13. novembra 1999. godine; u stavu šestom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužioca prvog reda za isplatu iznosa od 3.981.973,00 dinara sa kamatom na ovaj iznos; u stavu sedmom izreke odredio da svaka parnična stranka snosi svoje troškove spora. U obrazloženju presude je navedeno: da je sud prihvatio nalaz i mišljenje sudskih veštaka i utvrdio da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu na strani tužioca drugog reda, jer je tužena banka angažovala novčana sredstva u mnogo manjem obimu nego što je to bilo dovoljno za proširenje proizvodnje tužioca; da se obična šteta ogleda u mortalitetu pilića i kokica, a da je izgubljena dobit nastala zbog nerada farme, klanice, tova pilića i nevršenja usluge klanja; da je tužilac u spornom periodu radio na proširenju svojih proizvodnih kapaciteta; da je tužilac obaveštavao pismenim putem tuženog da mu nedostaju obrtna novčana sredstva za kupovinu hrane, te je tražio uplatu istih; da je tuženi uplatio izvesna novčana sredstva na traženje i po nalozima tužioca; da je imajući u vidu navedeno, kao i okolnost da je ugovor o poslovnoj saradnji neprecizan u pogledu dinamike i roka uplate ugovorenih novčanih sredstava, sud utvrdio da postoji podeljena odgovornost tužioca drugog reda i tuženog za nastalu štetu u tuženom iznosu, pa je utvrdio potraživanje tužioca drugog reda u visini od 50%, tj. u iznosu od 41.549.960,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. novembra 1999. godine, pa do isplate, dok je u preostalom delu zahtev odbio.

Tužilac drugog reda je 15. avgusta 2005. godine izjavio žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine, a žalbu protiv ove presude je izjavio i tuženi.

Tuženi je podneskom od 26. februara 2007. godine obavestio Trgovinski sud u Beogradu da je nad tuženim „CONTROLBANK“ a.d. iz Beograda otvoren stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 11/2007 od 30. januara 2007. godine, te je predložio da sud donese rešenje kojim će odrediti prekid postupka.

Trgovinski sud u Beogradu je dopisom od 28. februara 2007. godine obavestio Viši Trgovinski sud da je nad tuženim otvoren stečajni postupak rešenjem ovog suda St. 11/2007 od 30. januara 2007. godine.

Viši trgovinski sud je 7. marta 2007. godine doneo rešenje Pž. 10302/05 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 11/2007 od 30. januara 2007. godine otvoren stečajni postupak na tuženim „CONTROLBANK“ a.d. iz Beograda.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 30. marta 2007. godine obavestio sud da je stečajni upravnik dao izjavu da preuzima postupak u ovoj pravnoj stvari, te je podneo predlog da se nastavi predmetni postupak.

Viši trgovinski sud je 11. jula 2007. godine doneo presudu Pž. 3102/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine u stavu prvom, stavu trećem i stavu sedmom izreke.

Tužilac drugog reda je podneskom od 25. avgusta 2007. godine obavestio sud da se odriče prava na žalbu i prava na odluku po žalbi koju je podneo 15. avgusta 2005. godine protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine, a po kojoj Viši trgovinski sud do danas nije doneo odluku. Zatražio je da sud obustavi postupak po navedenoj žalbi.

Tuženi je 31. avgusta 2007. godine izjavio reviziju protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3102/07 od 11. jula 2007. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je 25. juna 2008. godine doneo rešenje Prev. 406/07 kojim je ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 3102/07 od 11. jula 2007. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine u stavu prvom, stavu trećem i stavu sedmom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da se osnovano u reviziji tuženog ukazuje da je usvojen zahtev tužioca za utvrđenje da akceptni nalog ne proizvodi pravno dejstvo i da se zabrani njegovo izvršenje, koji je postavljen samo u tužbi, dok se u daljem toku postupka tužilac nije izjasnio da li je ostao pri navedenom zahtevu ili je isti povukao, niti je o njemu odlučivano u prethodnim odlukama prvostepenog i drugostepenog suda, koje su ukinute rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 185/04 od 13. maja 2004. godine; da pri odlučivanju nižestepeni sudovi nisu cenili da počev od 1. januara 2003. godine, kada je stupio na snagu Zakona o platnom prometu, akceptni nalozi ne predstavljaju instrument plaćanja, te u vezi s tim nedostaje pravni interes tužioca za utvrđenje da predmetni akceptni nalog ne proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju presude je dalje navedeno: da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi odstupio od uslova koji su utvrđeni ugovorom o poslovnoj saradnji uplativši manji iznos od ugovorenog iznosa, zbog čega je na strani tužioca nastala šteta; da u konkretnom slučaju tužilac drugog reda ima pravo na protivvrednost uginulih pilića, kao oblika stvarne štete i izgubljenu dobit u visini cene koju bi ostvario prodajom istih na tržištu u vreme presuđenja umanjenu za troškove; da je nejasno po kom osnovu je šteta zbog nerada farme, tj. tova pilića u 1998. i 1999. godini priznata tužiocu drugog reda kao izgubljena dobit; da je ostalo nerazjašnjeno kakav je osnov obavezivanja tuženog da tužiocu drugog reda isplati štetu po osnovu nevršenja usluga klanja u 1997, 1998. i 1999. godini. Vrhovni sud Srbije je naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku utvrdi visinu nastale štete tužioca prema cenama u vreme donošenje sudske odluke, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, primenom robne klauzule.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (19. novembra 2008. godine, 4. februara, 11. maja, 2. septembra i 9. novembra 2009. godine). Predmet je zaveden pod novim brojem P. 7080/08.

Tužilac drugog reda je u podnesku od 13. februara 2009. godine ukazao da je Viši trgovinski sud propustio da odluči o žalbi tužioca od 15. avgusta 2005. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je 11. maja 2009. godine doneo rešenje P. 7080/08 kojim je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca HK „Koka Hibro Komerc“ Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“ Donje Sinkovce izjavljenu 15. avgusta 2005. godine protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da se podneskom od 25. avgusta 2007. godine tužilac odrekao prava na žalbu, te je ovaj sud odlučio kao u izreci ovog rešenja primenom člana 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da je žalba nedozvoljena, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo žalbe.

Odlučujući o žalbi tužioca drugog reda izjavljenoj protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 7080/08 od 11. maja 2009. godine, Viši trgovinski sud je 29. juna 2009. godine doneo rešenje Pž. 4943/09 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 7080/08 od 11. maja 2009. godine.

Tužilac drugog reda je 21. jula 2009. godine izjavio reviziju protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4943/09 od 29. juna 2009. godine i rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 7080/08 od 11. maja 2009. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, Trgovinski sud u Beogradu je 29. jula 2009. godine doneo rešenje P. 7080/08 kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju od 21. jula 2009. godine izjavljenu protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4943/09 od 29. juna 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je sud ustanovio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim postupak u ovom predmetu nije pravnosnažno završen.

Tužilac je 4. septembra 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 7080/08 od 29. jula 2009. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je 23. oktobra 2009. godine doneo rešenje P. 7080/08 kojim je u stavu prvom izreke otkazao ročište zakazano za 9. novembar 2009. godine, a u stavu drugom izreke zastao sa postupkom do odluke drugostepenog suda po žalbi tužioca od 4. septembra 2009. godine.

Viši trgovinski sud je 16. novembra 2009. godine doneo rešenje kojim je preinačio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 7080/08 od 29. jula 2009. godine i rešio da je dozvoljena revizija tužioca drugog reda izjavljena 21. jula 2009. godine protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4943/09 od 29. juna 2009. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca drugog reda, Vrhovni kasacioni sud je 13. maja 2010. godine doneo rešenje Prev. 339/10 kojim je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4943/09 od 29. juna 2009. godine, a u stavu drugom izreke je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da su, s obzirom na sadržinu podneska tužioca od 25. avgusta 2007. godine, kojim se odrekao prava na žalbu i prava na odluku po žalbi, nižestepeni sudovi pravilno tretirali navedeni podnesak tužioca, koji je usledio nakon podnošenja žalbe, kao odustanak tužioca od izjavljenog pravnog leka.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka (član 212. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač 1) do 4) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 215. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno (član 354. stav 2. tačka 11)).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.); da se stranka može odreći prava na žalbu od časa kad je presuda objavljena, a ako presuda nije objavljena, onda od časa kad joj prepis presude bude dostavljen, a da do donošenja odluke drugostepenog suda stranka može povući već izjavljenu žalbu, kao i da stranka ne može opozvati svoju izjavu o odricanju od prava na pravni lek ili izjavu o povlačenju žalbe (član 356.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem, a da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe, ili lice koje odreklo žalbe ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za podnošenje žalbe (član 365. st. 1. i 3.); da otvaranjem postupka stečaja ili likvidacije nad pravnim licem ili preduzetnikom prestaje punomoćje koje je izdao zastupnik pravnog lica (član 484.); da kad sud odluči da se održi ročište za glavnu raspravu staraće se da se novo ročište zakaže u roku do 30 dana (član 488.); da u postupku u privrednim sporovima važi rok od osam dana za žalbu protiv presude, odnosno rešenja, a rok od tri dana za podnošenje odgovora na žalbu (član 489. stav 2.).

Odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), koji je bio na snazi u vreme otvaranja postupka likvidacije nad tuženim, bilo je propisano: da danom otvaranja stečajnog postupka prestaju prava poslovodnog organa, zastupnika, kao i organa upravljanja dužnika i te funkcije prelaze na stečajnog upravnika (član 92.); da se odredbe tog zakona, koje se odnose na stečajni postupak, shodno primenjuju i na postupak likvidacije (član 157. stav 1.).

Odredbom člana 60. stav 1. Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 84/04) bilo je propisano da danom pokretanja stečajnog postupka prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i da ta prava prelaze na stečajnog upravnika.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. avgusta 1998. godine podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe i da još nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 12 godina i da je u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja presude od strane revizijskog suda.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u pitanju složena pravna stvar. Naime, u toku parničnog postupka postavila su se složena činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da pruži odgovor i to: pitanje uzročne veze između radnje tuženog i nastale štete; postojanje eventualnog doprinosa oštećenog da nastala šteta bude veća nego što bi inače bila; pitanje oblika i visine štete. Utvrđivanje svih tih činjenica je podrazumevalo sprovođenje obimnog veštačenja, koje je u značajnoj meri uticalo na produžavanje trajanja postupka. Do usložnjavanja postupka došlo je i usled činjenice da je 18. juna 2001. godine, u toku postupka po žalbi protiv prvostepene presude, nad tuženim otvoren postupak likvidacije. Imajući u vidu da otvaranjem postupka likvidacije prestaju ovlašćenja dotadašnjih zastupnika i punomoćnika, koja onemogućavaju likvidacionog dužnika da učestvuje u sudskom postupku, u tom trenutku su se stekli uslovi za prekid parničnog postupka po sili zakona. Međutim, kako nije došlo do prekida postupka, već je doneta drugostepena presuda, revizijski sud je 15. januara 2003. godine ukinuo drugostepenu presudu zbog postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 11) Zakona o parničnom postupku i prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. Parnični postupak je nastavljen tek 19. novembra 2003. godine. Do dodatnog usložnjavanja parničnog postupka došlo je usled činjenice što je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 11/07 od 30. januara 2007. godine obustavljen postupak likvidacije nad tuženim i pokrenut postupak stečaja. Imajući u vidu da danom pokretanja stečajnog postupka prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i ta prava prelaze na stečajnog upravnika, Viši trgovinski sud je 7. marta 2007. godine doneo rešenje Pž. 10302/05 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar od velikog značaja za podnosioca, imajući u vidu izuzetno veliku vrednost spora. Takođe, i sam Zakon o parničnom postupku ima posebno poglavlje o postupku u privrednim sporovima, koje karakterišu odredbe u kojima je naglašena potreba da se ove vrste sporova rešavaju u kraćem vremenskom periodu, kao što su odredbe o postupanju suda (član 488.) i o skraćenim rokovima u pogledu pravnih lekova (član 489.).

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, u određenoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Naime, tužilac se podneskom od 25. avgusta 2007. godine odrekao prava na žalbu i odluke po žalbi izjavljenoj 15. avgusta 2005. godine protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine. Međutim, kada je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem P. 7080/08 od 11. maja 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu navedenu žalbu tužioca, tužilac je najpre 21. maja 2009. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, a onda 21. jula 2009. godine i reviziju protiv drugostepenog rešenja o odbijanju žalbe. Mada je tužilac u podnesku od 25. avgusta 2007. godine jasno manifestovao volju da se postupak po njegovoj žalbi obustavi, izjavljivanjem navedenih pravnih lekova postupak po navedenoj žalbi je prolongiran do 13. maja 2010. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Prev. 339/10 odbio kao neosnovanu njegovu reviziju od 21. jula 2009. godine.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova koji vode parnični postupak prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. Naime, Vrhovni sud Srbije je čak tri puta ukidao presude nižestepenih sudova i predmet vraćao na ponovni postupak i odlučivanje. Najpre, tužilac drugog reda je u tužbi postavio zahtev za utvrđenje da njegov akceptni nalog broj 45566810, koji je popunjen na iznos od 10.135.710,25 dinara, ne proizvodi pravno dejstvo, te da se zabrani njegovo izvršenje. Međutim, tužilac drugog reda je podneskom od 14. marta 2001. godine uskladio svoj tužbeni zahtev za naknadu štete sa nalazom i mišljenjem veštaka, ne izjašnjavajući se o zahtevu vezanom za akceptni nalog. U nižestepenim presudama, koje su ukinute rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 186/04 od 13. maja 2004. godine, uopšte nije odlučivano o navedenom zahtevu tužioca drugog reda. Međutim, Trgovinski sud u Beogradu je u ponovnom postupku presudom P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine utvrdio da akceptni nalog tužioca drugog reda ne proizvodi pravno dejstvo, te je zabranio njegovo izvršenje. Imajući u vidu da je prvostepeni sud propustio da razjasni da li je tužilac ostao pri navedenom zahtevu postavljenom u tužbi ili je preduzimanjem procesne radnje preinačenja tužbe u podnesku od 14. marta 2001. godine odustao od navedenog zahteva, i kako drugostepeni sud taj propust nije sankcionisao, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine ukinuo nižestepene presude u tom delu, što je dovelo do produžavanja trajanja parničnog postupka. Takođe, dugom trajanju parničnog postupka doprineli su i različiti razlozi ukidanja nižestepenih presuda i različiti nalozi koje je revizijski sud davao prvostepenom sudu. Naime, iako je i u prvostepenoj presudi P. 2976/98 od 18. aprila 2001. godine i u prvostepenoj presudi P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine bilo utvrđeno da je izgubljena dobit tužioca nastala zbog nerada farme u toku 1997, 1998. i 1999. godine, tek je rešenjem Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine revizijski sud ukinuo nižestepene presude sa obrazloženjem da je nejasno po kom osnovu je šteta zbog nerada farme i u toku 1997, 1998. i 1999. godine priznata tužiocu kao izgubljena dobit. Na taj način je predmet nakon 10 godina vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, te se u tom ponovnom postupku raspravaljaju ona pitanja koja je trebalo već razjasniti u dotadašnjem delu postupka. Doprinos sudova produžavanju trajanja postupka ogleda se i u tome što je Viši trgovinski sud doneo drugostepenu presudu Pž. 3102/07 od 11. jula 2007. godine tek nakon dve godine od izjavljivanja žalbe tuženog. Međutim, drugostepeni sud je u navedenoj presudi propustio da odluči i o žalbi tužioca izjavljenoj 15. avgusta 2005. godine, što je imalo za posledicu da se o navedenoj žalbi vodi poseban žalbeni postupak u toku 2009. i 2010. godine. Konačno, nakon što je rešenjem Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine revizijski sud ukinuo nižestepene presude, u ponovnom postupku su za 19 meseci zakazana samo četiri ročišta za glavnu raspravu, iako je odredbom člana 488. Zakona o parničnom postupku propisano da kad sud odluči da se održi ročište za glavnu raspravu staraće se da se novo ročište zakaže u roku do 30 dana.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u parničnom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje postupka od 12 godina, posebno ako se ima u vidu da se postupak ponovo nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja nižestepenih presuda od strane revizijskog suda. Mada je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova koji vode parnični postupak prevashodno doprinelo ovako dugom trajanju postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu dela ustavne žalbe u kome je podnosilac naveo da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u tom delu ustavna žalba preuranjena. Naime, pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe je da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Kako iz spisa predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1272/10 proizlazi da se parnični postupak nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja nižestepenih presuda od strane revizijskog suda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, s obzirom na to pre izjavljivanja ustavne žalbe podnosioci nisu iscrpeli pravna sredstva.

8. Navode o povredi prava na delotvorni pravi lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da Viši trgovinski sud u dosadašnjem toku postupka nije odlučio o žalbi drugotužioca podnetoj 15. avgusta 2005. godine u odnosu na stav četvrti izreke presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1272/10 utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe podneskom od 25. avgusta 2007. godine odrekao prava na žalbu i prava na odluku po žalbi koju je podneo 15. avgusta 2005. godine protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine, te je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem P. 7080/08 od 11. maja 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu navedenu žalbu tužioca. Postupak u ovom delu je okončan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 339/10 od 13. maja 2010. godine kojim je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4943/09 od 29. juna 2009. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga je Sud i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine, Ustavni sud nalazi da nisu ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje o navedenom zahtevu. Naime, pretpostavka za odlučivanje o zahtevu za odlaganje izvršenja je da je akt čije se odlaganje izvršenja traži stekao svojstvo izvršnosti, odnosno da je nastupila mogućnost da se prinudno ostvari potraživanje koje je utvrđeno u sudskoj odluci. U konkretnom slučaju, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 406/07 od 25. juna 2008. godine ukinuta je presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 3102/07 od 11. jula 2007. godine i presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 3605/04 od 30. maja 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Imajući u vidu da navedenim revizijskim rešenjem nije stvorena bilo kakva obaveza za podnosioca ustavne žalbe koja bi mogla prinudno da se ostvari, Ustavni sud nije ni odlučivao o navedenom zahtevu podnosioca.

10. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Privrednom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić