Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao 13,5 godina i završio se oslobađajućom presudom. Sud je ocenio da isključivu odgovornost za dužinu postupka snose sudovi zbog neopravdanog višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2657/2010
28.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Didanovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Didanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 99/08, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Didanović iz Kraljeva je 1. juna 2010. godine, preko punomoćnika Dušice Petrović, advokata iz Kraljeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen pred Okružnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 99/08, kao i zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora, posebnih prava okrivljenog, prava na slobodu kretanja i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 33. stav 6, člana 39. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog – da mu se sudi bez odugovlačenja, jer je krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Okružnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 99/08 i koji je pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude, trajao 14 godina. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ističe i da „ovakva prekomerna dužina trajanja sudskog postupka direktno prouzrokuje i povredu prava na imovinu, predviđenog članom 58. stav 1. Ustava“, jer su „nametnuti dugogodišnji visoki troškovi postupka, na ime odbrane od strane advokata, kao i drugi sudski troškovi“. Konačno, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena i prava na slobodu i bezbednost, na ograničeno trajanje pritvora i na slobodu kretanja, jer je „neosnovano bio pritvoren u periodu od 28. septembra 1996. do 22. oktobra 1996. godine“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (tadašnjim) Okružnim sudom u Kraljevu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 30. septembra 1996. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Kraljevu.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Kraljevu je 24. oktobra 1996. godine odustalo od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe za navedeno krivično delo, te je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Ki. 58/96 od 24. oktobra 1996. godine istraga obustavljena.

Nakon odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja, oštećeni M. A. je 19. novembra 1996. godine preuzeo krivično gonjenje u svojstvu oštećenog kao tužioca, podizanjem optužnice protiv podnosioca ustavne žalbe.

Odlučujući o prigovoru protiv optužnice, Okružni sud u Kraljevu je 9. juna 1997. godine doneo rešenje Kv. 36/97 da nema mesta optužbi protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i obustavio je krivični postupak.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi oštećenog kao tužioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, 7. oktobra 1997. godine doneo rešenje Kž. II 505/97 kojim je uvažio žalbu i preinačio rešenje Okružnog suda u Kraljevu Kv. 36/97 od 9. juna 1997. godine, tako što je prigovor branioca okrivljenog protiv optužnice oštećenog kao tužioca odbio kao neosnovan.

Okružni sud u Kraljevu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 10. decembra 1998. godine doneo presudu K. 5/98 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, „a u prekoračenju granica nužne odbrane“, i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 22. maja 2001. godine doneo rešenje Kž. I 704/99 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Kraljevu K. 5/98 od 10. decembra 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Kraljevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 27. decembra 2002. godine doneo presudu K. 41/01 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, „a u prekoračenju granice nužne odbrane“, i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi branioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, 6. decembra 2004. godine doneo rešenje Kž. I 1221/03 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Kraljevu K. 41/01 od 27. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Kraljevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 6. decembra 2005. godine doneo presudu K. 14/05 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Osnovnog krivičnog zakona, „a u prekoračenju granica nužne odbrane“, i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi branioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, 13. februara 2007. godine doneo rešenje Kž. I 2409/06 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Kraljevu K. 14/05 od 6. decembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Kraljevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 20. decembra 2007. godine doneo presudu K. 69/07 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Osnovnog krivičnog zakona, „a u prekoračenju granica nužne odbrane“, i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 9. septembra 2008. godine doneo rešenje Kž. I 1451/08 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Kraljevu K. 69/07 od 20. decembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Kraljevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 26. decembra 2008. godine doneo presudu K. 99/08 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Osnovnog krivičnog zakona, jer „delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo, jer je optuženi postupao u nužnoj odbrani“.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, rešavajući o žalbi punomoćnika oštećenog kao tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, 29. marta 2010. godine doneo presudu Kž1. 71/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio oslobađajuću presudu Okružnog suda u Kraljevu K. 99/08 od 26. decembra 2008. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 28. septembra 1996. godine (po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Kri. 59/96 od 28. septembra 1996. godine) do 22. oktobra 1996. godine (kada mu je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Ki. 58/96 od 22. oktobra 1996. godine pritvor ukinut).

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ispitujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava , na koju podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 30. septembra 1996. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Kraljevu doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Kraljevu, pa do 29. marta 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 71/10 kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Okružnog suda u Kraljevu K. 99/08 od 26. decembra 2008. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 13 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta još 10. decembra 1998. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom, tek 29. marta 2010. godine, nakon što je predmet optužbe pet puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako je u konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret podnosiocu, nadležni sud u krivičnom postupku trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda, zapravo je osnovno pitanje bilo materijalnopravne prirode, odnosno da li je podnosilac kritičnom prilikom postupao u prekoračenju nužne odbrane ili je postupao u nužnoj odbrani, što isključuje postojanje krivičnog dela. Po oceni Ustavnog suda, navedeno materijalnopravno pitanje, u konkretnom slučaju, ni pod kojim okolnostima ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od 13 godina i šest meseci.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu izrečeno, kao i sadržinu Ustavom zajemčenog prava iz člana 33. stav 6, Sud se nije posebno upuštao u ocenu da li je podnosiocu u predmetnom krivičnom postupku povređeno i pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 39. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe navedene povrede ističe u odnosu na period tokom kojeg je bio lišen slobode (od 28. septembra 1996. godine do 22. oktobra 1996. godine). Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru pre stupanja na snagu važećeg Ustava, kojim je uvedena ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na imovinu, je su mu „nametnuti dugogodišnji visoki troškovi postupka, na ime odbrane od strane advokata, kao i drugi sudski troškovi“, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava, s obzirom na to da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda u slučaju kada se donese oslobađajuća presuda.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti