Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za isplatu zarade koji je trajao devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog suda, naročito u fazi dostavljanja presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a S. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 208/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P1. 12/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Loznice je, 31. marta 2016. godine, preko punomoćnika S. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 208/12.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je još 12. januara 2007. godine podneo tužbu protiv tuženog poslodavca radi isplate zarade i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1805/ 14 od 27. juna 2014. godine koju je podnosilac primio tek 9. marta 2016. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od devet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P1. 208/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. janura 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženog poslodavca Rudnici i topionica „Zajača“ AD iz Loznice, radi isplate zarade. Predmet je dobio broj P1. 12/07. Tužbeni zahtev je preciziran 25. februara 2008. i 1. marta 2010. godine.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 16 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, dok je podnosilac saslušan u više navrata , izvršen je uvid u normativne akte tuženog , kao i u određenu dokumentaciju, između ostalog, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, ugovor o radu, izveštaj finansijske službe tuženog, obračunske liste, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak, dok 16 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog odsustva zastupnika tuženog, jedno zbog odsustva punomoćnika tužioca, što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, tri jer veštak nije sačinio svoj nalaz, dva na zahtev tuženog, pet iz procesnih razloga, jedno jed veštak nije sačinio dopunski nalaz.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 1/10 od 30. avgusta 2010. godine, u stavu prv om izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 12. januara 2004. do 31. oktobra 2006. godine isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom bliže označene u izreci; u stavu drug om izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zarade preko dosuđenog, a do traženog iznosa, kao i zahtev da se obaveže tuženi na isplatu razlike između zarad e koj u je primao i zarade na radnom mestu pomoćnika kopača za period od 1. januara 2004. do 1. novembra 2005. godine ; u stavu treć em izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškov e parničnog postupka.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 8. oktobra 2010. godine, a tužilac 11. novembra 2010. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 147/11 od 13. septembra 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 1/10 od 30. avgusta 2010. godine u stavovima drugom i trećem njene izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je pet ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje od strane drugog veštaka ekonomsko -finansijske struke, saslušani su svedoci, i saslušan je veštak, dok tri ročišt a nije bilo održano, i to: jedno jer veštak nije sačinio svoj nalaz, jedno iz procesnih razloga, a jedno jer zastupnik tuženog nije prisustvovao. Tužilac je 23. oktobra 2013. godine precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 208/12 od 23. decembra 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu isplati pojedinačne mesečne iznose bliže označene u izreci za period od februara 2004. godine, pa do oktobra 2006. godine, na ime neisplaćene zarade po osnovu rada, kao i na ime zarade za rad na dane državnih praznika za januar i februar 2005 . i januar 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu preko dosuđenog, pa do traženog iznosa i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 31. januara 2014. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 805/14 od 27. juna 2014. godine žalba tužioca je usvojena, i presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 208/12 od 23. decembra 2013. godine je preinačena tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćene zarade po osnovu rada isplati određene novčane iznose za periode bliže označene u izreci.

Navedena presuda je dostavljena prvostepenom sudu 8. jula 2014. godine.

U spisima predmeta nema dokaza da je prvostepeni sud pokušao da dostavi drugostepen u presud u podnosiocu pre 26. februara 2016. godine , kad a dostavljanje nije uspelo i zatim je ponovo pokušano dostavljanje 3. marta, 7. marta i 8. marta 2016. godine i podnosilac je konačno primio drugostepenu presudu 9. marta 2016. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnij građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmeti postupak od dana podnošenja tužbe pa do dana dostavljanja podnosiocu drugostepene presude, kojom je pravnosnažno okončan postupak, trajao devet godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon tri godine i sedam meseci od podnete tužbe . Takođe, taj sud snosi odgovornost za postupak dostavljanja drugostepene presude podnosiocu imajući u vidu da je ta presuda dostavljena prvostepenom sudu 8. jula 2014. godine a da je prvostepeni sud tek 26. februara 2016. godine, dakle posle godinu dana i sedam meseci , pokušao da dostavi navedenu presudu podnosiocu . Takođe, prvostepeni sud nije održao šest ročišta zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Međutim, ostali postupajući sudovi su postupali efikasno i odlučivali u kratkim vremenskim razmacima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao nepune dve godine, ponovni prvostepeni postupak je trajao godinu dana i tri meseca, a drugi žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončana parnica trajao je samo šest meseci.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja, a ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, a neprisustvovanje podnosioca jednom ročištu nije od uticaja na odlučivanje ovog Suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 208/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P1. 12/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti