Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedopuštenosti
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu akcionarskog društva „KONTAKT FILM“ a.d. izjavljenu protiv više akata državnih organa. Žalba je odbačena zbog neblagovremenosti, nedopuštenosti jer su akti doneti pre stupanja Ustava na snagu, ili zato što nisu pojedinačni akti.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-266/2009
06.10.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi akcionarskog društva „KONTAKT FILM“ a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba akcionarskog društva „KONTAKT FILM“ a.d. izjavljena protiv akta Republičkog javnog tužilaštva UT – 11/09 od 6. februara 2009. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine, rešenja Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije broj 361-647/2000-04 od 5. oktobra 2001. godine, kao i „radnje/izvršenog čina“ Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije u postupku koji su vođeni u predmetima broj 361-647/2000-04 i broj 07-71/2007-04.
O b r a z l o ž e nj e
1. Akcionarsko društvo “Kontakt film” a.d. iz Beograda je 23. februara 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Jovanke Jović Trifunović, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako su odredbama čl. 32. i 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj suštini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je istovetna odredbi člana 170. Ustava.
Odredba člana 84. stav 1. istog Zakona propisuje da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine odbačena kao nedozvoljena tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja je podneta protiv akta Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije broj 07-71/2007-04 od 15. maja 2007. godine, a kojim je Republička direkcija za imovinu Republike Srbije dostavila obaveštenje punomoćniku tužioca u vezi zahteva da direktor Republičke direkcije oglasi ništavim rešenje Direkcije broj 361-647/2000-04 od 5. oktobra 2001. godine kojim je data saglasnost na Odluku Upravnog odbora JP za upravljanje poslovnim prostorom „Poslovni prostor – Voždovac“ iz Beograda, navodeći u tom obaveštenju da je sporno rešenje po svojoj prirodi akt raspolaganja, a ne upravni akt, pa se na njega ne mogu primeniti odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.
Osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je primila 27. novembra 2008. godine, a nakon toga je 26. januara 2009. godine podnela predlog Republičkom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv tog rešenja.
Republičko javno tužilaštvo je dopisom UT – 11/09 od 6. februara 2009. godine obavestilo punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da nije našlo osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine.
4. U vezi osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav da se u upravnom postupku pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljuju donošenjem odluke suda po tužbi u pravnom sporu, odnosno donošenjem odluke suda po zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke kada je takav zahtev po zakonu bio dozvoljen. U tom smislu Ustavni sud stoji na stanovištu da zahtev za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu nije delotvorno pravno sredstvo, jer je njegovo podnošenje u isključivoj nadležnosti Republičkog javnog tužioca. Stoga se i blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po podnetoj tužbi u upravnom sporu. Kako je, u konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije osporeno rešenje U. 5318/07 kojim je odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe doneo 15. novembra 2007. godine i kako je to rešenje podnosilac primio 27. novembra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podneta 23. februara 2009. godine u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena po isteku roka propisanog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine, odbacio, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
5. U pogledu osporene “radnje/izvršenog čina” Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije u postupcima br. 361-647/2000-04 i 07-71/2007-04, „kojom Direkcija odbija da sprovede postupak i oglasi ništavim rešenje Republičke direkcije za imovinu RS broj 361-647/2000-04 od 5. oktobra 2001. godine“ i „odbija da vodi/sprovede upravni postupak radi utvrđivanja postojanja i važenja pravnog osnova za korišćenje državne imovine poslovnog prostora u ul. Vojvode Stepe 196-198 u Beogradu po članu 34. Zakona o ministarstvima („SG. RS“, 43/07), odnosno po članu 36. Zakona o ministarstvima („SG.RS“, 65/08)“, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe protiv akta Republičke direkcije za imovinu broj 07-71/2007-04 od 15. maja 2007. godine, vodio upravni spor koji je okončan osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 5318/07 od 15. novembra 2007. godine, kojim je tužba odbačena kao nedozvoljena. S obzirom na navedeno i imajući u vidu prethodno izloženi stav, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
6. U odnosu na deo ustavne žalbe u kome je osporen akt Republičkog javnog tužilaštva UT – 11/09 od 6. februara 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da osporeni akt, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja obaveštenje kojim Republičko javno tužilaštvo obaveštava podnosioca ustavne žalbe o postupanju po njegovoj inicijativi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, te da osporeni akt nije pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izrazio u više rešenja (videti: Už-1118/2008 od 25. decembra 2008. godine).
Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta protiv akta protiv koga se ne može izjaviti, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
7. Polazeći od toga da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti koji su doneti, odnosno radnje koje su izvršene nakon 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustavna žalba ustanovljena kao pravno sredstvo za zaštitu zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije broj 361-647/2000-04 od 5. oktobra 2001. godine.
8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević
Slični dokumenti
- Už 3866/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene i neblagovremene
- Už 877/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju tužbe u upravnom sporu
- Už 241/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije
- Už 1118/2008: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nepostojanja akta koji se može pobijati
- Už 172/2007: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neodlučivanja
- Už 246/2007: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju pravnog leka
- Už 540/2008: Ustavni sud o neosnovanosti žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije