Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom ništavosti ugovora o adaptaciji i dogradnji nepokretnosti u društvenoj svojini

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na imovinu. Sudovi su pravilno utvrdili da je ugovor o zajedničkoj adaptaciji, kojim se stiče suvlasništvo na imovini u društvenoj svojini, ništav jer nije sproveden postupak javnog nadmetanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K. iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. K . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 30651/10 od 17. novembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Kragujevca podnela je, 12. januara 2012. godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 30651/10 od 17. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da postupak prestanka službe podnositeljke u Vojsci nije sproveden u skladu sa odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije, iz čega proizlaze povrede označenih ustavnih prava. Ističe se da je Upravni sud u dvema svojim odlukama, u razmaku od godinu dana, zauzeo različit stav u vezi sa naknadno pribavljenim dokazima u drugostepenom postupku, tako što je te dokaze u osporenoj presudi prihvatio kao pravno relevantne za odlučivanje, za razliku od svoje ranije presude. Dalje se navodi da se iz pomenutih dokaza nikako ne može zaključiti da je prvostepeni organ pre donošenja rešenja ispunio zakonske obaveze i pokušao da podnositeljki obezbedi jedno od Zakonom predviđenih prava. Podnositeljka se posebno poziva na naknadno dostavljeno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje, koje potvrđuje da je u periodu od 31. maja 2007. do 25. septembra 2008. godine, postojala potreba za zapošljavanjem lica u njenom zanimanju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Vojne pošte 1102 Beograd Up-2 broj 10-2, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 8080 K. pov. broj 1635-154 od 21. marta 2007. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da N . K, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom u Vojnoj pošti 8080-16/2 K, na radnom mestu krojač, prestaje služba u Vojsci Srbije, zbog ukidanja radnog mesta, a kao dan prestanka službe označen je 31. maj 2007. godine. Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je na osnovu Naređenja Komande Centralne logističke baze str. pov. 2417-3 od 15. marta 2007. godine, a u vezi sa Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Vojsci Srbije str. pov. 110-1 od 17. januara 2007. godine, ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena. Prvostepeni organ je našao da se podnositeljki nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pa joj je u skladu sa članom 144. stav 2. tačka 1) navedenog zakona priznato pravo na jednokratnu otpremninu, kao u dispozitivu.

Nakon što je Vojna pošta 9808 B. rešenjem Up-2 broj 47-2 od 18. maja 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5710/07 od 25. juna 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju te presude je navedeno da u spisima predmeta nema dokaza da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može ispitati da li je tuženi organ pravilno primenio pomenutu zakonsku odredbu. Takođe je navedeno da tuženi organ nije ocenio navod žalbe u vezi primene odredbe člana 123. istog zakona, čime je povredio odredbu člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Vojna pošta 1102 B. je donela rešenje Int. broj 8701-12 od 2. juna 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je u ponovnom postupku pribavljeno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Kragujevac broj 0210-101-1/2009 od 19. januara 2009. godine iz koga se vidi da je u periodu od 31. maja 2007. do 25. septembra 2008. godine postojala potreba za zapošljavanjem lica u zanimanju krojač i konfekcionar, ali da podnositeljka nije ispunjavala tražene kriterijume, tako da nije postojala mogućnost za njeno zapošljavanje; da je pribavljena potvrda Ministarstva odbrane - Uprava za kadrove broj 135-2 od 12. januara 2009. godine iz koje se vidi da u vreme prestanka službe podnositeljke bez njene saglasnosti zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je pribavljena potvrda Ministarstva odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 37-2 od 12. januara 2009. godine iz koje se vidi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena. Navedene isprave su uz akt Vojne pošte 1102 Beograd int. broj 8701-8/08 od 3. februara 2009. godine dostavljene punomoćnicima podnositeljke radi upoznavanja i eventualnog izjašnjenja.

Upravni sud je presudom U. 10256/10 (2009) od 5. avgusta 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je utvrdio da tuženi organ nije naveo jasne dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, odnosno da je smanjenjen broj izvršilaca, te da je prestala potreba za obavljanjem poslova koje je podnositeljka radila u trenutku odlučivanja o njenom radnopravnom statusu. Upravni sud je sa rezervom prihvatio naknadno pribavljene potvrde, jer one ne predstavljaju dokaz da je prvostepeni organ raspolagao navedenim podacima u vreme donošenja rešenja.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje Up-2 broj 10-2 od 12. novembra 2010. godine kojim je odbijena žalba podnositeljke protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su ponovo izvedeni dokazi pribavljeni pre donošenja poništenog drugostepenog rešenja od 2. juna 2009. godine, te je ocenjeno da su ostvareni svi materijalnopravni uslovi da podnositeljki prestane služba u Vojsci. Taj organ je ocenio da su pre donošenja prvostepenog rešenja povređena pravila upravnog postupka, jer za odlučne činjenice nije bilo dokaza u spisima predmeta, ali je te dokaze pribavio drugostepeni organ i utvrdio činjenično stanje koje proizlazi iz prvostepenog rešenja. Ispitujući navod žalbe vezan za primenu odredbe člana 123. Zakona o Vojsci Jugolsavije, drugostepeni organ je našao da se ona nije mogla primeniti u konkretnom slučaju, jer se odnosila na postupak prijema civilnih lica na službu u Vojsci, a ne na postupak i uslove za prestanak njene službe, te da, u svakom slučaju, u Vojsci nisu postojala radna mesta na koja bi podnositeljka mogla biti raspoređena ili za koja bi mogla biti prekvalifikovana.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 30651/10 od 17. novembra 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da se navedeni dokazi smatraju pravno relevantnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, budući da se odnose na činjenice iz perioda koji prethodi prestanku radnog odnosa podnositeljke, odnosno donošenju prvostepenog rešenja, bez obzira na vreme njihovog izdavanja, a kojima se potvrđuje da nije postojala mogućnost da podnositeljka zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i da nije postojala mogućnost sticanja stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi ili drugom državnom organu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da prvenstvo pri izboru za prijem u službu civilnih lica u Vojsci ima bračni drug, odnosno član porodice poginulog profesionalnog vojnika i civilnog lica na službi u Vojsci u vršenju službe ili umrlog od posledica povreda zadobijenih u vršenju službe, a pod jednakim uslovima prvenstvo ima supruga profesionalnog vojnika i civilnog lica premeštenog zbog promene lokacije jedinica i ustanova sa Kosova i Metohije i iz otcepljenih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i premeštenog profesionalnog vojnika (član 123); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (član 144. stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je o zakonitosti rešenja o prestanku njene službe u Vojsci iz 2007. godine odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni 2009. godine, iako je Zakon o Vojsci Jugoslavije imperativnom odredbom propisivao da se civilnom licu pre donošenja rešenja, a ne posle, mora pokušati obezbeđivanje nekog od prava predviđenih tim zakonom.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su ti organi i sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da se podnositeljki ustavne žalbe nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postupku pred drugostepenim organom. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

Ustavni sud je identičan stav izneo u Odluci Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine.

Povodom navoda ustavne žalbe da iz obaveštenja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Kragujevac broj 0210-101-1/2009 od 19. januara 2009. godine proizlazi da je u vreme prestanka njene službe u Vojsci postojala mogućnost obezbeđivanja prava iz člana 144 stav 1. tačka 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u okončanom upravnom postupku, niti je nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da su izvedeni dokazi proizvoljno ocenjeni, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu da podnositeljka tokom upravnog postupka i upravnog spora nije pružila bilo kakav dokaz kojim bi osporila tačnost činjenica sadržanih u pomenutoj ispravi, koja joj je bila dostavljena na uvid i izjašnjenje, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne ukazuju na očiglednu arbitrernost prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud je našao da nije bilo neophodno da se Upravni sud u osporenoj presudi pojedinačno izjašnjava o navodu tužbe kojim je isticano da je drugostepeni organ pogrešno tumačio odredbu člana 123. Zakona o Vojsci Jugoslavije, budući da se radi o navodu koji je istican i u žalbi u upravnom postupku, a o kome je drugostepeni organ dao ustavnopravno prihvatljivu pravnu argumentaciju. Ustavni sud dodatno ukazuje na to da nije nadležan da tumači i primenjuje pravo na konkretne pravne odnose, jer je to primarni zadatak nadležnih upravnih organa i suda u upravnom sporu. Zadatak Ustavnog suda je ograničen na ispitivanje da li su posledice takvog tumačenja i primene prava upravnih organa i Upravnog suda saglasne sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda.

S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena Upravnog suda u osporenoj presudi o tome da je o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava, kao i povredi prava na pravično suđenje, obrazlaže istim navodima koji su prethodno ocenjeni kao neosnovani, te ih nije ponovo ispitivao.

Podnositeljka se samo formalno poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a da pritom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju, zbog čega Ustavni sud nije imao osnova da razmatra povredu tog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovim delovima, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.