Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Slobodana Aleksandrova, izjavljenu u svojstvu oštećenog kao tužioca, protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za sprovođenje istrage protiv sudije. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje ne jemči oštećenom pravo na pokretanje krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Aleksandrova iz sela Musulj, opština Bosilegrad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Aleksandrova izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Vranju Kv. 267/09 od 10. jula 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 2225/09 od 3. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Aleksandrov iz sela Musulj, opština Bosilegrad, je 19. decembra 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Vranju Kv. 267/09 od 10. jula 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 2225/09 od 3. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je u postupku koji je vođen u predmetu P. 580/08 došlo do “očigledno” izvršenog krivičnog dela – kršenje zakona iz člana 360. KZ RS od strane Z. S. - sudije Opštinskog suda u Vranju, protiv koje je podneo zahtev za sprovođenje istrage kod nadležnog Okružnog suda u Vranju, pri čemu je “izneo neosporne dokaze da je ista u cilju nanošenja meni štete, a u cilju sticanja koristi za tuženu školu “Predreg Devedžić” iz Vranjske Banje, donela protivzakonitu presudu namerno kršeći prinudne zakonske propise”. Međutim “i Okružni i Vrhovni sud grubo kršeći zakon donose zakonski neodrživa rešenja, a kojima aboliraju neosnovano okrivljenu za neosporno izvršeno od nje krivično delo”.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Vranju Kv. 267/09 od 10. jula 2007. godine, a kojim je odbijen zahtev za sprovođenje istrage protiv Z.S. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ). Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. 2225/09 od 3. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09) kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac nema ni zakonom, ni Ustavom zajemčeno pravo da se po zahtevu za sprovođenje istrage koji podnese, pokrene krivični postupak, jer je samo sud nadležan da utvrđuje da li postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na osnovanu sumnju da je lice protiv koga je podnet zahtev učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnom sudskom odlukom kojom je utvrđeno da nema mesta zahtevu za sprovođenje istrage, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, aplikacija broj51515/99, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (udaljem tekstu: Konvencija) ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, jer se odredbom člana 32. stav 1. Ustava podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne jemče prava na čiju povredu se poziva, te stoga ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti