Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu DOO ''Alfa Plast''. Deo žalbe je neblagovremen jer je podnet nakon isteka roka od 30 dana. Preostali deo se odbacuje jer podnosilac ponavlja žalbene navode i traži ocenu zakonitosti, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi DOO ''Alfa Plast'' iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. septembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba DOO ''Alfa Plast'' izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 982/05 od 18. maja 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7215/07 od 12. avgusta 2008. godine, presude Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 982/05 od 10. decembra 2008. godine i presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 527/10 (2009) od 8. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. DOO ''Alfa Plast'' iz Kragujevca je 2. juna 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su ugovori o oročavanju sredstava, zaključeni između Lj.M. (prvotuženog u predmetnom parničnom postupku), u vreme dok je bio direktor tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i drugotuženog Prve preduzetničke banke AD Beograd, imali nedopušten osnov i da su protivni prinudnim propisima i poslovnim običajima, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe (tužilac) i podneo tužbu za isplatu novčanog iznosa kao posledicu ništavosti ugovora. Podnosilac smatra da su ugovori zaključeni u nameri ''da se tužilac ošteti i da se prebačena sredstva nikada ne vrate, što se i dogodilo''.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 982/05 od 10. decembra 2008. godine odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se utvrdi da su apsolutno ništavi označeni ugovori o oročavanju sredstava zaključeni između tužioca i drugotužene Prve preduzetničke banke AD Beograd-Filijala Kragujevac (stav 1. izreke), odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obavežu prvotuženi Lj.M. i drugotuženi da na ime sticanja bez osnova tužiocu solidarno isplate opredeljene novčane iznose (stav 2. izreke) i obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 527/10 (2009) od 8. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da su tužilac i pravni prethodnik drugotuženog zaključili ugovore o oročenom depozitu; da je tužilac ispunio obavezu po ugovoru i da je banka raspolagala deponovanim novčanim sredstvima; da se na ništavost mogu pozivati samo ugovorne strane ili treća zainteresovana lica, te da u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev prvotuženi nije pasivno legitimisan, a tužilac nije dostavio dokaze da je radnjama i propustima prvotuženog za tužioca nastala šteta; da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo i pravilno zaključio da zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora u odnosu na drugotuženog nije osnovan, te da nisu ispunjeni uslovi ni iz člana 104. Zakona o obligacionim odnosima u odnosu na drugotuženog da izvrši povraćaj novčanog iznosa kao posledicu zaključenja ništavih ugovora; da je pravilno odbijen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa zbog isteka roka oročenja sredstava iz ugovora, odnosno izvršenja ugovora, iz razloga što je tužilac opredelio tužbeni zahtev za isplatu novčanih sredstava kao posledicu ništavosti ugovora, a ne izvršenja ugovora.

4. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su podnosiocu ustavne žalbe navedenim osporenim presudama povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom postupka, ponavlja razloge iznete u žalbi i od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da ispita zakonitost osporenih presuda, smatrajući da su nadležni sudovi izveli nepravilan zaključak o ispunjenosti uslova za utvrđivanje ništavosti spornih ugovora.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do pogrešne ili arbitrerne primene zakona, niti podnosioci ustavne žalbe navode argumente koji bi mogli opravdati njihovu tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kojoj je izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 982/05 od 10. decembra 2008. godine i presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 527/10 (2009) od 8. aprila 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Nadalje, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presude Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 982/05 od 18. maja 2007. godine pravosnažna u delu u kome je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 7215/07 od 12. avgusta 2008. godine, te imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe navedene presude primio tokom 2008. godine, a da je ustavna žalba podneta 2. juna 2010. godine, Ustavni sud je odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu i protiv i protiv navedenih presuda, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić