Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 12 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, pretežna odgovornost leži na neefikasnom postupanju sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3312/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B. iz Beograda je , 17. aprila 201 5. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3312/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da postupak u sporu iz radnog odnosa traje više od deset godina; da je u njemu prvi put presuđeno nakon pet godina od podnošenja tužbe ; da je prvi žalbeni postupak trajao više od dve godine; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu je naneta nematerijalna šteta zbog dugogodišnje neizvesnosti i čekanja sudske odluke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3312/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. februara 200 5. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene S. g . (sa sedištem u Beogradu), radi poništaja rešenja direktora tužene od 17. decembra 2004. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos jer mu se kao neraspoređenom nije moglo obezbediti radno mesto u istoj ili drugoj ustanovi obrazovanja, i rešenja Školskog odbora tužene od 10. januara 2005. godine, kojim je prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa odbijen kao neosnovan, te vraćanja na rad i raspoređiva nja na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi tužioca i njegovim radnim sposobnostima . Predmet je zaveden pod brojem P1. 55/05.

Tužena je 6. aprila 2005. godine dostavila odgovor na tužbu. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održano m 18. aprila 200 5. godine, punomoćnik tužioca je podneo predlog za određivanje privremene mere (vraćanje na rad do okončanja postupka), koji je odbijen kao neosnovan rešenjem od 26. aprila 2005. godine.

Ročište zakazano za 8. jul 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 14. novembra 2005. godine je određeno saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, koje je na sledećem ročištu (28. februara 2006. godine) obavljeno samo delimično , imajući u vidu da je tužilac ometao predsednika veća prilikom glasno g diktiranj a zapisnika. Naredna dva ročišta (30. marta i 4. maja 2006. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 12. septembra 2006. godine je određen nastavak saslušanja tužioca i saslušanje direktora tužene, ali ročište radi sa slušanja parničnih stranaka , koje je bilo zakazano za 28. novembar 2006. godine , po svemu sudeći, nije održano jer u spisima nema zapisnika sa tog ročišta. Predmet je zatim dodeljen u rad drugom sudiji . Na ročištu održanom 26. juna 2007. godine novi sudija je odre dio saslušanje parničnih stranaka, ali isto nije obavljeno jer na ročište zakazano za 26. novembar 2007. godine nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka, zbog čega je sud konstatovao da se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca je 3. decembra 2007. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je usvojen na ročištu održanom 4. aprila 2008. godine. U međuvremenu je sud pribavio odgovarajući izveštaj od Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć. Predmetu je dodeljen broj P1. 89/08.

Na ročištu održanom 12. septembra 2008. godine je ponovo određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Tužilac je podneskom od 10. novembra 2008. godine obavestio sud da ne ž eli da nastavi davanje iskaza u svojstvu parnične stranke, navodeći kao razlog nezadovoljstvo dotadašnjim radom suda na predmetu . Na ročištu održanom 10. decembra 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem direktora tužene u svojstvu parnične stranke, a na sledećem (4. februara 2009. godine) je od tužene zatraženo da dostavi podatak kada je tužiocu uručeno osporeno rešenje Školskog odbora. Na ročištu održanom 14. aprila 2009. godine, sud je doneo rešenje kojim se tužiocu nalaže da se pismeno izjasni da li je saglasan, pod uslovom da i dalje odbija da bude saslušan u svojstvu parnične stranke , da se njegov raniji iskaz pročita u dokaznom postupku. Punomoćnik tužioca je podneskom od 7. septembra 2009. godine ukazao na nezakonitost takve odluke suda.

Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i zaveden je pod brojem P1. 2142/10. Sud je na ročištu održanom 12. aprila 2010. godine, nakon što je stavio van snage rešenje o saslušanju tužioca u svojstvu parnične stranke, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2142/10 od 12. aprila 20 10. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja organa tužene, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za vraćanje na rad .

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 6337/10 od 4. jula 2012. godine, kojom je ožalbenu presudu (u osporenom usvajajućem delu) ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovn o suđenje. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od 16. septembra 20 10. do 6. septembra 20 12. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 3312/12. U periodu do narednog presuđenja je zakazano još pet ročišta za glavnu raspravu. Sud je odredio saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, ali isto nije obavljeno , uprkos činjenici da je tužilac bio prisutan na tim ročištima (izuzev na jednom, koje je na njegovu molbu odloženo ). Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 14. oktobra 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3312/12 od 7. maja 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja organa tužene, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za vraćanje na rad. Tužena je 4. decembra 2013. godine podnela žalbu. Presudom Gž1. 255/14 od 19. februara 2014. godine, Apelacioni sud u Beogradu je žalbu tužene odbio i ožalbenu presud u Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvr dio. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od 11. februara 2014. do 3. marta 2015. godine.

Tužena je 3. aprila 2015. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude, koja je odbijena kao neosnovana presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1714/15 od 27. decembra 2016. godine. Postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom je trajao od 10. septembra 2015. do 4. aprila 2017. godine. Navedena revizijska presuda je tužiocu uručena 22. aprila 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se ne mogu primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti stranka prinuditi na davanje iskaza, da će sud s obzirom na sve okolnosti oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz (član 267.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) . Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2142/10 od 12. aprila 2010. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. februara 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1714/15 od 27. decembra 2016. godine, koja je podnosi ocu ustavne žalbe uručena 22. aprila 201 7. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 godina i 11 meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa od bezmalo 1 2 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca , a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti, pre svega, prvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno nakon pet godina od podnošenja tužbe, da je u okviru dokaznog postupka na raspravi obavljeno samo saslušanje parničnih stranaka, s tim da je saslušanje podnosioca ustavne žalbe prekinuto i njegov iskaz nikada nije upotpunjen, te da je prvostepeni sud sve vreme insistirao na saslušanju podnosioca ustavne žalbe , uprkos njegovom izričitom protivljenju, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i načelom hitnosti u rešavanju ove vrste spora . Ustavni sud je , takođe, konstatovao da je prvi po redu žalbeni postupak pred drugostepenim sudom trajao pune dve godine , a postupak po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom godinu i po dana, što sve zajedno govori u prilog oceni da ni postupanje instancionih sudova nije bilo u skladu sa pomenutim načel ima. S druge strane, kada je reč o podnosiocu ustavne žalbe , Ustavni sud smatra da se o njegovom doprinosu može govoriti ukoliko se uzme u obzir da je zbog nepoštovanja procesne discipline prekinuto njegovo saslušanje u svojstvu parnične stranke, koje je prvostepeni sud kasnije bezuspešno pokušavao da nastavi, kao i činjenica da je (opravdani) nedolazak njegovog punomoćnika na zakazanao ročište imao za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosi oca ustavne žalbe, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za u činjenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored drgugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.