Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u porodičnom sporu zbog neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije o reviziji kao neblagovremenu. Deo žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti odbačen je jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2662/2010
18.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Kostića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Kostića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2741/09 od 16. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Kostić iz Velike Plane je 14. maja 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 3, člana 32. stav 1, člana 64. stav 2. i člana 65. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je Vrhovni kasacioni sud u predmetu Gzz1. 77/10 rešavao i doneo odluku o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti odvojeno od revizije, koja je kao vanredno pravno sredstvo podneta istom sudu, čime je sud bio onemogućen da stvori realnu sliku toka nižestepenih postupaka, a što nije u skladu sa odredbom člana 419. Zakona o parničnom postupku. Naime, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je reviziju protiv drugostepene presude podneo 16. juna 2009. godine, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Rev. 2741/09 od 16. septembra 2009. godine, a 7. avgusta 2009. godine zahtev za zaštitu zakonitosti, o kome je odlučeno, u odvojenom postupku, osporenim rešenjem Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 32. stav 1, člana 64. stav 2. i 65. stav 2. Ustava zasniva na nezakonitom i nepravilnom postupanju nadležnih sudova u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 686/08, dok ističe da mu je načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava povređeno iz razloga što su presude donete tokom postupka zasnovane na "predrasudama i ideji o stereotipnim ulogama polova".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet (član 64. stav 2.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65. stav 2.).

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 686/08 od 20. februara 2009. godine, između ostalog, određeno da se maloletno dete parničnih stranaka poverava tužilji, majci maloletnog deteta, na čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, te da majka upravlja i raspolaže imovinom deteta, uređen je način održavanja ličnih odnosa između maloletnog deteta i tuženog, oca maloletnog deteta, ovde podnosioca ustavne žalbe, obavezan je tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje mesečno plaća iznos određen u presudi i usvojena je privremena mera do pravnosnažnog okončanja ovog postupka kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa deteta i njegovog oca.

Protiv prvostepene presude podnosilac ustavne žalbe je 16. marta 2009. godine izjavio žalbu, koja je presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 712/09 od 29. aprila 2009. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. juna 2009. godine izjavio reviziju protiv navedene presude drugostepenog suda, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2741/09 od 16. septembra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti 7. avgusta 2009. godine, koji je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine odbačen kao nedozvoljen. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da pozivanje tuženog na zakonom dozvoljen razlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku nije dovoljno, ako zahtev po svojoj sadržini ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen jer iz sadržine zahteva proizlazi da nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava nisu poštovali međunarodne standarde sadržane u Konvenciji o pravima deteta, čime je ukazano na pogrešnu primenu materijalnog prava, a ne na nedozvoljeno raspolaganje stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava na koja se u ustavnoj žalbi ukazuje. Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 32. stav 1, člana 64. stav 2. i člana 65. stav 2. Ustava zasniva na nezakonitom i nepravilnom postupanju nadležnih sudova u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 686/08, kao i na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud u predmetu Gzz1. 77/10 rešavao i doneo odluku o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti odvojeno od revizije, koja je kao vanredno pravno sredstvo podneta istom sudu, čime je sud, po mišljenju podnosioca, bio onemogućen da stvori realnu sliku toka nižestepenih postupaka.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom postupku došlo do pogrešne ili arbitrerne primene zakona. Činjenica da je o podnetim vanrednim pravnim sredstvima, reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, odlučeno dvema odlukama, odnosno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2741/09 od 16. septembra 2009. godine kojom je revizija odbijena kao neosnovana i osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine, kojim je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen, a ne jednom odlukom, ne može dovesti do povrede prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni ostalih prava koja su navedena u ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji bi opravdali tvrdnju da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 77/10 od 3. marta 2010. godine povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U pogledu osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2741/09 od 16. septembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ista dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 23. novembra 2009. godine. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 14. maja 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u porodičnom sporu zbog neblagovremenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti