Odluka Ustavnog suda o povredi načela ne bis in idem

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Podnosilac je pravnosnažno osuđen u krivičnom postupku za delo za koje je prethodno pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak zbog zastarelosti, a dela su proistekla iz istog događaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Ulemeka iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici V eća održanoj 17. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Milorada Ulemeka izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III O.K. 1/09 od 4. septembra 2009. godine , presude Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kž. I O.K. 11/07 od 17. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.P. 5/03 od 24. aprila 200 7. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Ulemek iz Beograda, preko punomoćnika Slobodana Milivojevića, advokata iz Beograda, izjavio je Ustavnom sudu 23. decembra 200 9. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede ustavnih načela iz čl. 142. i 145. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je protiv njega vođen krivični postup ak nakon koga je pravnosnažno osuđen za krivična dela udruživanje radi protivustavne delatnosti iz člana 319. stav 1. u vezi sa članom 310. Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazn a zatvora u trajanju od 40 godina i krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. KZ RS, u vezi sa članom 19. KZ SRJ, za koje mu je utvr đena kazn a zatvora u trajanju od šest godina, pa mu je izre čena jedinstven a kazn a zatvora u trajanju od 40 godina. Podnosilac smatra da su mu osporenim presudama povređena ili uskraćena ljudska prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. stav 3. Ustava, čime su povređena i ustavna načela iz čl. 142. i 145. Ustava.

Kao razloge koji ukazuju na povredu prava zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe je naveo :

- da se presuda zasniva na dokazima na kojima se ne može zasnivati i to na dokazima pribavljenim uviđajem koji je policija obavila bez ovlašćenja istražnog sudije, koji je tek kasnije stigao na lice mesta, kada su svi tragovi već bili locirani, fiksirani i obeleženi;

- da su neki dokazi prikriveni, a neki nisu ni bili predmet analize i veštačenja;

- da je veštačenje koje je obavio Institut za kriminalističku tehniku iz Visbadena obavljeno protivno odredbama ZKP, jer nije bilo pismene naredbe suda za veštačenje, a ovom institutu nisu bili dostavljeni ni svi tragovi i materijalni dokazi, zbog čega je njihov nalaz jednosmeran, selektivan i nepotpun;

- da je presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, i to u pogledu svih bitnih elemenata samog događaja (broj ispaljenih hitaca, kalibar projektila koji je usmrtio, oružje kojim je delo izvršeno, položaj pok. Đinđića, alibi podnosioca ustavne žalbe i sl.);

- da to sve ukazuje da činjenično stanje nije pravilno i u potpunosti utvrđeno;

- da su povredom odredbe člana 32. stav 1. Ustava povređena i ustavna načela iz člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava.

Kao razloge pozivanja na povredu prava zajemčenih odredbom člana 33. stav 5. Ustava, podnosilac ustavne žalbe je naveo:

- da su princip „jednakosti oružja“ sudovi povre dili „na taj način što braniocima i okrivljenom nisu dozvolili ni prisustvo saslušanju svedoka saradnika, niti su dozvolili fotokopiranje ili uvid u zapisnike o saslušanju“, čime je državnom tužiocu omogućena bolja procesnopravna pozicija;

- da je sud prvostepenu presudu zasnovao i na zapisniku o saslušanju osumnjičenih Z.J, D.K, B.B. i S.P, sačinjenom u pretkrivičnom postupku , u Ministarstvu unutrašnjih poslova, sačinjen om protivno odredbama ZKP, jer ne sadrži upozorenja u smislu člana 13. stav 3. ZKP, pa se, saglasno članu 89. stav 10. u vezi stava 2. ZKP, na takvim iskazima sudska odluka ne može zasnivati;

- da su svi dokazi na kojima je prvostepeni sud zasnovao presudu pribavljen i za vreme akcije „Sablja“, pa kako su „odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU. Br. 93/2003 od 08.07.2004 godine proglašene neustavnim sve „odredbe o posebnim merama" koje su uvedene protivustavno i protivno međunarodnim konvencijama u vreme trajanja „vanrednog stanja", na kojima su se zasnivale naredbe i postupci organa unutrašnjih poslova o suspendovanju prava lica lišenih slobode, van onih koja su predviđena Zakonom o krivičnom postupku, svi uzeti iskazi lica koja su privedena i zadržana, potom lišena slobode izvan zakonom određenog vremenskog intervala od 48 sati ... neustavni su i protivzakoniti akti, pa samim ti m i sve izjave koje su ova lica dala nakon ovakvih povreda koje su prema njihovim zagarantovanim pravima učinjene, predstavljaju izjave uzete suprotno odredbama Konvencije i ZKP-a, pa se kao takve ne mogu ni koristiti“.

Kao razlog pozivanja na povredu prava zajemčenog odredbom člana 3 4. stav 3. Ustava, podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 12. marta 2003. godine, samo par sati nakon ubistva premijera Vlade Republike Srbije dr Zoran a Đinđića, preko sredstava javnog informisanja, elektronskih i štampanih medija, objavljena poternica za licima koja su navodno naručioci i izvršioci atentata, među kojima se na lazila i njegova slika, iako pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u tom trenutku nisu imali podatke, niti dokaze o identitetu lica koja su učestvovala u tom atentatu. Time je i pre pokretanja krivičnog postupka podnosilac označen kao naručilac i izvršilac atentata. Pored navedenog, i time što je u sprovedenom krivičnom postupku morao da pobija nedokazane navode optužbe, takođe je povređeno njegovo ustavno pravo na pretpostavku nevinosti.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude.



2. Podnosilac ustavne žalbe je kao osporeni akt izričito označio presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. III O.K. 1/09 od 4. septembra 2009. godine. Međutim kako iz ustavne žalbe proizlazi da se ustavna žalba podnosi i protiv presude Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kž. I O.K. 11/07 od 17. septembra 2008. godine, kao i protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.P. 5/03 od 24. aprila 2007. godine , Ustavni sud je ocenu postojanja povrede ustavnih prava podnosioca vršio u odnosu na sva tri osporena akta.

Kao povređena prava podnosilac ustavne žalbe je izričito označio prava zajemčena odredbama čl. 32, 33. i 34. Ustava. S obzirom na to da iz obrazloženja povrede pojedinih prava proizlazi da se ustavna žalba podnosi zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud je vršio ocenu postojanja povrede prava zajemčenih ovim odredbama Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređen o i prav o zajemčen o odredb om člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . S obzirom na to da je naveden o prav o iz Evropske konvencije zaštićen o odredb om člana 33. stav 5. Ustava, to Ustavni sud nije vršio posebnu ocenu postojanja povrede naznačene odredb e Evropske konvencije.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



4. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Pred Okružnim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još 11 lica u predmetu K.P. 5/03, zbog više krivičnih dela , pri kojima je 12. marta 2003. godine lišen života tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije, dr Zoran Đinđić .

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.P. 5/03 od 24. aprila 2007. godine podnosilac je osuđen za krivičn o delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona , za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 10 godina, za krivično delo ubistvo najvišeg predstavnika Državne zajednice i država članica iz člana 310. Krivičnog zakonika , za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 40 godina i za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. KZ RS, u vezi člana 30. Krivičnog zakonika , za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 12 godina, pa mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 40 godina.

Odlučujući o žalbama okrivljenih i njihovih branilaca izjavljenim protiv prvostepene presude, Vrhovni sud Srbije – Posebno odeljenje je osporenom presudom Kž. I O.K. 11/07 od 17. septembra 2008. godine, pored ostalog, u odnosu na podnosioca kao okrivljenog preinačeio prvostepenu presud u u pogledu pravne kvalifikacije krivičnih dela i odluke o kazni, tako što je utvr dio da je podnosilac izvršio krivično delo udruživanje radi protivustavne delatnosti iz člana 319. stav 1. u vezi sa članom 310. Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 40 godina i krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. KZ RS, u vezi sa članom 19. KZ SRJ, za koje mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest godina, pa mu je izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Vrhovni sud Srbije, kao sud trećeg stepena, odbio je kao neosnovane žalbe branilaca podnosioca ustavne žalbe i potvrdio drgostepenu presudu.



5. Podnosilac ustavne žalbe je svoje tvrdnje o povredi ustavnih prava zasn ovao na razlozima koje je isticao u žalb ama protiv osporen ih presud a. S obzirom na to da je ove razloge Vrhovni sud Srbije, kao sud trećeg stepena, ocenjivao i obrazložio zašto ih smatra neosnovanim, Ustavni sud navodi razloge iz obrazloženja Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje iz osporene presude Kž. III O.K. 1/09 od 4. septembra 2009. godine .

U odnosu na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Vrhovni sud je naveo sledeće:

„Žalbama branilaca optuženih, posebno je osporena i validnost zapisnika o uviđaju istražnih sudija Okružnog suda u Beogradu Kri.431/03 od 18.03.2003. godine i Kri.616/03 od 25.03.2003. godine, koji su po stavu branilaca , a što se posebno potencira u žalbi branilaca optuženog Milorada Ulemeka, sačinjeni suprotno odredbi čl. 110, 112. i 225. ZKP, pri tome naročito osporavajući zapisnik o uviđaju istražnog sudije Kri.431/03 od 18.03.2003. godine, budući da su po stavu odbrane uviđaj sproveli radnici MUP-a, a da preduzete radnje nisu sprovedene po naredbi istražnog sudije, koji nije bio prisutan delu uviđaja kada su materijalni dokazi i tragovi obeležavani i fiksirani od strane krim.tehničara. U vezi s tim, žalbama branilaca osporena je i validnost dokaza – nalaza veštaka Instituta kriminalističke tehnike iz Vizbadena, jer su branioci osporili osnov po kome je navedenim veštacima moglo biti povereno veštačenje, ukazivanjem da se uopšte ne zna ko je i po kom osnovu angažovao navedene veštake, da je to mogao učiniti samo istražni sudija, iz kojih razloga se po žalbenim navodima i radi o dokazima na osnovu kojih se presuda nije mogla zasnivati, što po stavu branilaca predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP.

Napred izneti žalbeni navodi su po stavu Vrhovnog suda, kao suda trećeg stepena, ocenjeni kao neosnovani, jer je drugostepeni sud u pogledu validnosti citiranih zapisnika o uviđaju istražnih sudija Okružnog suda u Beogradu, u delu obrazloženja na strani 17 . ožalbene presude, dao vrlo detaljne razloge u pogledu ovlašćenja radnika MUP-a da otkrivaju i obezbede tragove krivičnog dela i predmete koji mogu da posluže kao dokaz, što je u konkretnom slučaju upravo i učinjeno do dolaska istražnog sudije, koji je nakon toga kako je to i utvrđeno na osnovu citiranih dokaza iz obrazloženja i dao nalog da se nastavi sa započetim poslom fiksiranja i obeležavanja tragova, kao i preduzmu druge radnje u vezi pronalaženja dokaza, koji imaju veze sa izvršenjem krivičnog dela. Dakle u konkretnom slučaju postupljeno je u smislu odredbe člana 110. ZKP, jer je uviđaj i u jednom i drugom slučaju obavio istražni sudija, a nema povrede ni člana 112. ZKP, kako se to neosnovano ističe u žalbama, jer je istražni sudija po dolasku dao nalog stručnim licima krim. tehnike MUP-a da nastave započete radnje u vezi pronalaženja i obezbeđivanja tragova kao i druge radnje predviđene citiranim članom, što je upravo i učinjeno.

Što se tiče žalbenih navoda u pogledu osnova po kome je povereno veštačenje veštacima Instituta kriminalističke tehnike iz Vizbadena, pravilno je drugostepeni sud prihvatio deo obrazloženja prvostepene presude na strani 44, gde su detaljno izneti razlozi o pravnom osnovu angažovanja pomenutih veštaka na osnovu citiranog ugovora između SFRJ i SR Nemačke o pravnoj pomoći u krivično-pravnim stvarima iz 1981. godine i Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima sa dodatnim protokolom ratifikovanim 25.10.2001. godine, kao i deo obrazloženja da je istražni sudija još prilikom vršenja uviđaja dao naredbu ovlašćenim službenim licima, da se pored preduzetih radnji fiksiranja, obeležavanja i pronalaženja tragova i dokaza, obave i neophodna veštačenja. Po tom osnovu su radnici MUP-a posle završenog uviđaja a po zahtevu tužilaštva (iskaz svedoka V.M.), predali deo pronađenih materijalnih dokaza veštacima Instituta za kriminalističku tehniku iz Vizbadena, radi ispitivanja najsavremenijim metodama u laboratorijskim uslovima. Pravilnost napred iznetih zaključaka nižestepenih sudova, po stavu Vrhovnog suda kao suda trećeg stepena, potvrđuju i činjenice da je istražni sudija odmah nakon sačinjenog zapisnika o uviđaju 18.03.2003. godine, narednog dana , dakle 19.03.2003. godine svojim aktom broj Kri.431/2003, koji suštinski ima karakter naredbe za veštačenje, od veštaka pomenutog instituta zatražio da "urade potpune analize i utvrde činjenice", na okolnosti koje su pobrojane u zahtevu, a u vezi dostavljenih materijalnih dokaza, da bi kasnije istražni sudija novim dopisom pod istim brojem od 09.04.2003. godine, tražio od veštaka pomenutog instituta nova izjašnjenja, sada to zvanično opredeljujući kao veštačenje, jer u zadnjem s tavu j e navedeno "ujedno, ukoliko je moguće, uradite uporedno veštačenje bioloških tragova sa jakni i već dostavljenih uzoraka osumnjičenog Z.J." i napokon na glavnom pretresu sudeće veće je donelo i posebnu naredbu da se obavi završno veštačenje, kojim su na zahtev suda dati odgovori u vezi novoizvedenih dokaza i na sve uočene nejasnoće prethodnih veštačenja, na koji način je sud ovakvom naredbom na glavnom pretresu i konvalidirao ranije date usmene naredbe istražnih sudija radnicima MUP-a u pogledu obavljanja svih neophodnih veštačenja, kao i pismeno obraćanje dopisima od 19.03.2003. i 09.04.2003. godine Institutu u Vizbadenu. Važno je ukazati i to da je upravo u vezi ovako naloženog "završnog veštačenja" predstavnik komisije veštaka gospodin Salziger, putem video-konferencije a na osnovu napred citiranog ugovora, dao neposredna pojašnjenja pismenog nalaza i pri tom odgovarao na postavljena pitanja odbrane, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da takvim saslušanjem nije povređeno načelo neposrednosti izvođenja dokaza.

Svi napred izneti razlozi, žalbene navode branilaca optuženih, kojima su tvrdili da se na napred iznetim zapisnicima istražnih sudija, ostalim pismenim dokazima u vezi obavljenih uviđaja, kao i nalazima veštaka a posebno veštaka Instituta kriminalističke tehnike iz Vizbadena, nije mogla zasnivati presuda i da njihovo korišćenje predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP i po stavu Vrhovnog suda, kao suda
trećeg stepena, čine neosnovanim“.

U odnosu na povredu prava iz člana 33. stav 5. Ustava, Vrhovni sud Srbije – Posebno odeljenje je naveo sledeće:

„Takođe, u tom delu drugostepeni sud je pravilno ocenio neosnovanim žalbene navode koji su ukazivali na povredu odredaba ZKP, zbog činjenice da branioci optuženih nisu bili prisutni procesnim radnjama, u postupku koji je vođen u vezi dobijanja statusa svedoka - saradnika, prilikom davanja iskaza svedoka – saradnika, jep odredba člana 504- e ZKP, predviđa prisustvo samo branioca onog optuženog koji je predložen za dobijanje statusa svedoka – s aradnika, a ne i za branioce ostalih optuženih u tom predmetu. Prihvatajući iznete razloge drugostepenog suda, Vrhovni sud kao sud trećeg stepena, ocenjuje neosnovanim žalbene navode branilaca optuženog Milorada Ulemeka koji su u žalbi ponovili napred iznete razloge iz prethodne žalbe, pozivajući se pri tom n a član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, gde je po žalbenim navodima u tački 3. propisa no da okrivljeni (time i branilac) imaju pravo da „ispituju svedoke protiv sebe ili da postignu da se oni ispitaju a da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist, pod uslovima za one koji svedoče protiv njega", što po stavu branilaca predstavlja pravo na pravično suđenje i primenu načela ravnopravnosti stranaka. Izneti žalbeni navodi su neosnovani, jer je nesporno da je tokom glavnog pretresa optuženom Miloradu Ulemeku i njegovim braniocima omogućeno da u smislu odgovarajućih odredaba ZKP, koje su u skladu sa citiranim članom konvencije, ispituju sve svedoke koji su saslušani kako po predlogu tužilaštva, tako i po predlogu odbrane, pa među njima i svedoke –saradnike, što je upravo i predviđeno citiranim članom konvencije na koju se branioci pozivaju u žalbi, a što se tiče odredaba koje regulišu postupak
dobijanja statusa svedoka – saradnika, radi se o posebnom postupku van glavnog
pretresa, tako da prisustvo optuženih lica koja nisu predložena za dobijanje
navedenog statusa i njihovih branilaca, po citiranim odredbama Zakonika o
krivičnom postupku nije ni predviđeno, pa su izneti žalbeni navodi samim tim
neosnovani“.

„U svim izjavljenim žalbama, posebno se osporavaju presude nižestepenih sudova, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP i to najpre generalnim ukazivanjem da se prvostepena a samim tim i drugostepena presuda, nisu mogle zasnivati na iskazima osumnjičenih Z.J, D.K, B.B. i S .P, datim u pretkrivičnom postupku, pošto navedeni zapisnici nisu sadržavali upozorenje u smislu člana 13. stav 3. ZKP. Ovakvi žalbeni navodi su neosnovani, jer se iz citiranih zapisnika jasno utvrđuje da su optuženi Z.J. i D.K, upozoreni u smislu citiranog člana 13. stav 3. ZKP, što jasno stoji na pomenutim zapisnicima, da zapisnik o saslušanju osumnjičenog B.B, nije ni korišćen tokom postupka, jer je rešenjem prvostepenog suda izdvojen iz spisa predmeta u kom delu je samo cenjena odbrana pomenutog optuženog pred istražnim sudijom, s tim što je drugostepeni sud dao detaljne razloge zašto se iskaz optuženog B.B. pred istražnim sudijom, ne može smatrati konvalidacijom njegovog iskaza pred radnicima MUP- a, koji je izdvojen iz spisa predmeta. Što se tiče iskaza osumnjičenog S.P, pravilno je i u ovom delu drugostepeni sud konstatovao, da je i ovaj optuženi saslušan saglasno odredbi člana 226. stav 8. ZKP, s tim što js potrebno reći i to da na n avedenom zapisniku jasno stoji konstatacija da je tada osumnjičeni P, pre saslušanja bio "poučen o svojim pravima u krivičnom postupku", dakle ta generalna konstatacija na zapisniku se odnosi pored ostalog i na pravo iz člana 13. stav 3. ZKP, što je svojim prisustvom saslušanju garantovao i prisutni branilac, koji je bio prisutan kod saslušanja tada osumnjičenog S .P.“.



6. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 33. stav 5. Ustava utvrđuje da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.

Odredbama člana 34. stav 3. Ustava zajemčeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Odredbe čl. 142. i 145. Ustava spadaju u načela sudstva. Član 142. stav 2. Ustava glasi: „ Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora“. Član 145. stav 2. Ustava glasi: „S udske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona“.

7. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da p re donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da k rivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u postupku koji je pokrenut i sproveden po ovom zakoniku (član 2.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.).

Odredbom člana 5. stav 1. ZKP propisano je da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati.

Prema članu 13. stav 3. ZKP, važećim do 11. septembra 2009. godine, kada je brisan, bilo je propisano da će se okrivljeni, pre prvog saslušanja, poučiti o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju, kao i da će se upozoriti da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz.

Član 17. ZKP sadrži načelo utvrđivanja materijalne istine i glasi: „(1) Sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni su da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke. (2) Sud i državni organi su dužni da s jednakom pažnjom ispituju i utvrde kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist“.

Odredbama člana 89. ZKP, važećim u periodu od 28. marta 2002. godine do 11. septembra 2009. godine, bilo je, između ostalog, propisano: da će se o krivljeni poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi, i da će se zatim okrivljenom saopštiti prava iz člana 13. stav 3. ovog zakonika, zašto se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu (stav 2.); da se p rema okrivljenom ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, obećanje, iznuda, iznurivanje ili druga slična sredstva (član 131. stav 4) da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo upotrebiti kao dokaz (stav 8.); da se na iskazu okrivljenog ne može se zasnivati sudska odluka a ko je postupljeno protivno odredbama st. 8. i 9. ovog člana ili okrivljeni nije poučen o pravima iz stava 2. ovog člana, ili ako izjave okrivljenog iz stava 9. ovog člana o prisustvovanju branioca nisu ubeležene u zapisnik (stav 10).

Prema odredbama člana 221. ZKP, pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju značenje: o sumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo (tačka 1)); i zraz okrivljeni je i opšti naziv za okrivljenog, optuženog i osuđenog (tačka 5)).

Članom 226. stav 8. ZKP, važećim u periodu od 28. marta 2002. godine do 5. juna 2004. godine, bilo je propisano da ako organ unutrašnjih poslova u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužan je da ga odmah obavesti o delu za koje se tereti i osnovama sumnje, o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju, da nije dužan da bez branioca odgovara na postavljena pitanja, te da mu, u slučaju zadržavanja (član 229) predoči prava propisana u članu 5. ovog zakonika i omogući korišćenje prava propisanih u članu 228. stav 1. ovog zakonika.

Prema odredbi člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP, bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati.

Član 504a ZKP, važeći u periodu od 27. decembra 2002. g. do 11. septembra 2009. godine, je glasio: „ (1) Odredbe ove glave sadrže pojedina posebna pravila postupka za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična dela. (2) Ako odredbama ove glave za slučajeve iz stava 1. ovog člana nije posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe ovog zakonika. (3) Organizovani kriminal iz stava 1. ovog člana predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika. (4) Pod organizovanom kriminalnom grupom iz stava 3. ovog člana podrazumeva se grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge koristi. (5) U krivična dela korupcije iz stava 1. ovog člana i ako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, spadaju krivična dela: zloupotreba službenog položaja (član 359. Krivičnog zakonika), trgovina uticajem (član 366. Krivičnog zakonika), primanje mita (član 367. Krivičnog zakonika) i davanje mita (član 368. Krivičnog zakonika). (6) U druga izuzetno teška krivična dela iz stava 1. ovog člana i ako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, spadaju krivična dela: ubistvo (član 113. Krivičnog zakonika), teško ubistvo (član 114. Krivičnog zakonika), otmica (član 134. st. 1. do 4. Krivičnog zakonika), razbojništvo (član 206. stav 2. Krivičnog zakonika), iznuda (član 214. st. 3. i 4. Krivičnog zakonika), falsifikovanje novca (član 223. st. 1. do 3. Krivičnog zakonika), pranje novca (član 231. st. 1. do 4. Krivičnog zakonika), neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. st. 1. i 3. Krivičnog zakonika), krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (čl. 305. do 321. Krivičnog zakonika), nedozvoljena proizvodnja, nošenje, držanje i promet oružja i eksplozivnih materija (član 348. stav 3. Krivičnog zakonika), nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi (član 350. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika), trgovina ljudima (član 388. st. 1. do 6, st. 8. i 9. Krivičnog zakonika), trgovina maloletnim licima radi usvojenja (član 389. st. 1. i 2. Krivičnog zakonika), međunarodni terorizam (član 391. Krivičnog zakonika), uzimanje talaca (član 392. Krivičnog zakonika) i finansiranje terorizma (član 393. Krivičnog zakonika). (7) Odredbe ove glave koje se odnose na krivična dela iz stava 3. ovog člana primenjuju se i u postupku za krivična dela iz čl. 370. do 384. i čl. 385. i 386. Krivičnog zakonika, kao i u postupku za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine, koja su navedena u statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. 8) Odredbe ove glave koje se odnose na krivična dela iz stava 3. ovog člana primenjuju se i u postupku za krivična dela iz člana 322. st. 3. i 4, člana 323. st. 3. i 4, člana 335, člana 336. st. 1, 2. i 4, člana 336b, člana 337. st. 1, 3. i 4. i člana 339. Krivičnog zakonika, ako su izvršena u vezi sa krivičnim delima iz stava 3. ovog člana, kao i u postupku za krivično delo iz člana 333. Krivičnog zakonika, ako je izvršeno u vezi sa krivičnim delima iz st. 3. i 7. ovog člana.“.

Odredbom člana 504d stav 1. ZKP bilo je propisano da javni tužilac može sudu predložiti da se kao svedok sasluša pripadnik kriminalne organizacije ( u daljem tekstu: svedok saradnik) protiv koga je podneta krivična prijava ili se vodi krivični postupak za delo organizovanog kriminala, pod uslovom da postoje olakšavajuće okolnosti na osnovu kojih se prema krivičnom zakonu može osloboditi od kazne ili mu se kazna može ublažiti i ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje drugih krivičnih dela kriminalne organizacije pretežniji od štetnih posledica krivičnog dela koje je učinio.

Članom 504e ZKP je, pored ostalog, bilo propisano: da o predlogu javnog tužioca iz člana 504 d. ovog zakonika u istrazi i do početka glavnog pretresa odlučuje veće iz člana 24. stav 6. ovog zakonika, a na glavnom pretresu veće pred kojim se drži glavni pretres (stav 1.); da će se na sednicu veća pozvati javni tužilac, lice predloženo za svedoka saradnika i njegov branilac, a da se sednica drži bez prisustva javnosti (stav 2.) .

Članom 310. Krivičnog zakonik a Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano krivično delo ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, i ovaj član je glasio: “Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije ili SCG liši života predsednika SCG, predsednika države članice, predsednika Skupštine SCG, predsednika skupštine države članice, predsednika vlade države članice, predsednika Suda SCG, predsednika ustavnog suda države članice, predsednika vrhovnog suda države članice ili najvišeg tužioca države članice, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.". Član 319. stav 1. ovog zakonika je propisivao da će se, ko stvara grupu ili drugo udruženje lica radi vršenja krivičnih dela iz čl. 305. do 310. i čl. 312. do 314. ovog zakonika, k azniti kaznom propisanom za delo za čije vršenje je udruženje organizovano.

Krivičnim zakonom Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03 ), koji je važio u vreme izvršenja krivičnih dela za koja je podnosilac ustavne žalbe osuđen, bilo je propisano da će se ko drugog liši života, kazniti zatvorom najmanje pet godina (član 47. stav 1.) .

Članom 19. Osnovnog krivičnog zakona ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94, 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03 ), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnih dela, bilo je propisano: da će se, ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniti za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj (stav 1.); da će se u činilac za pokušaj kazniti u granicama kazne propisane za krivično delo, a može se i blaže kazniti.

Član 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", br. 42/02, 27/03, 39/03, 60/003, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05 i 61/05 ), koji je stupio na snagu 27. jula 2002. godine, je glasio: „Ovaj zakon se primenjuje radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja za: 1) krivična dela organizovanog kriminala, 2) krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (čl. 310. do 312. Krivičnog zakonika), 3) krivična dela protiv službene dužnosti (čl. 359, 366, 367. i 368. Krivičnog zakonika), kada je okrivljeni, odnosno lice kojem se daje mito, službeno ili odgovorno lice koje vrši javnu funkciju na osnovu izbora, imenovanja ili postavljenja od strane Narodne skupštine, Vlade, Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, 4) krivično delo zloupotreba službenog položaja (član 359. stav 3. Krivičnog zakonika), kada vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 200.000.000 dinara, 5) krivično delo međunarodni terorizam i krivično delo finansiranje terorizma ( čl. 391. i 393. Krivičnog zakonika), 6) krivično delo pranja novca (član 231. Krivičnog zakonika), ako imovina koja je predmet pranja novca potiče iz krivičnih dela iz tač. 1), 3), 4) i 5) ovog člana, 7) krivična dela protiv državnih organa (član 322. st. 3. i 4. i član 323. st. 3. i 4. Krivičnog zakonika) i krivična dela protiv pravosuđa (čl. 333. i 335, član 336. st. 1, 2. i 4. i čl. 336b, 337. i 339. Krivičnog zakonika), ako su izvršena u vezi sa krivičnim delima iz tač. 1) do 6) ovog člana.

Član 22. ovog zakona je predviđao da će se krivični postupci za krivična dela iz člana 2. ovog zakona u kojima je optužnica stupila na pravnu snagu do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati pred sudovima koji su bili stvarno i mesno nadležni pre stupanja na snagu ovog zakona.

Članom 56. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Službeni glasnik RS", br. 32/91, 67/93 i 101/05 ) bilo je propisano: da se zakoni i drugi propisi i opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom ili zakonom ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni (stav 1.); da se p ropisi i drugi opšti akti doneti za izvršenje zakona i drugih propisa za koje se odlukom Ustavnog suda utvrdi da nisu u saglasnosti s Ustavom i zakonom, neće primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizilazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni Ustavu ili zakonu (stav 2.); da se i zvršenje pravosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se (stav 3.) . Odredbama člana 57. ovog Zakona bilo je predviđeno: da s vako kome je povređeno pravo konačnim ili pravosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta (stav 1.); da se p redlog za izmenu konačnog ili pravosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (stav 2.) . Član 58. Zakona je propisivao da ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je odlukama i radnjama redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja ovog ustavnog prava podnosioca i da li je primena zakona bila proizvoljna i arbitrerna, odnosno da li je krivični postupak kao celina bio pravičan i da li je dokazni postupak zloupotrebljen na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u propisanom sastavu, koji su postupali u granicama svojih nadležnosti i u skladu sa važećim procesnim i materijalnim zakonima, u postupku u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije se, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepene presude, u granicama predviđenim zakonom, detaljno izjasnio o svim navodima iz žalbe i dao valjane i obrazložene činjenične i pravne razloge zašto je našao da je podnosiočeva žalba neosnovana. Izneti stavovi i razlozi za donošenje takve odluke, po mišljenju Ustavnog suda, imaju pravno utemeljenje i nisu posledica proizvoljnog tumačenja ili arbitrerne primene merodavnog materijalnog i procesnog prava.

U odnosu na pojedinačne razloge koje je podnosilac ustavne žalbe naveo kao dokaze o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da su osporen e presud e zasnovan e na dokazima na kojima se po odredbama ZKP presuda može zasnivati (u konkretnom slučaju, između ostalog, i na zapisnicima o saslušanju osumnjičen ih u pretkrivičnom postupku), jer su dokazi pribavljeni u skladu sa odredbama ZKP , kao i da su izjave osumnjičen ih pribavljene za vreme akcije „Sablja“ pred organima unutrašnjih poslova , pribavljen e u skladu sa procesnim zakonom koji je važio u vreme preduzimanja konkretnih procesnih radnji, koje je obavio nadležni organ, u prisustvu branilaca osumnjičenih i nakon što su pravilno upozoreni na prava koja im pripadaju u postupku, pa predstavljaju validan dokaz u krivičnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su navodi Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije iz osporenih presuda dovoljni, zakonski utemeljeni i ustavnopravno prihvatljivi, zbog čega se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu prihvatiti kao osnovan e, pa je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom član 32. stav 1. Ustava.

9. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano ovom ustavnom odredbom. Naime, navedenom odredbom Ustava, kao jedno od posebnih prava koje se garantuje okrivljenom u krivičnom postupku, izričito je utvrđeno pravo na odbranu, odnosno pravo okrivljenog da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Ustavni sud je, odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe u delu koj i se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, analizirao navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose i na istaknutu povredu prava na odbranu zajemčenog članom 33. stav 5. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud nije našao da je podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuje u postupku, odnosno da iznosi svoje dokaze i ispituje svedoke optužbe.

U odnosu na navode podnosioca da su sudovi princip „jednakosti oružja“ povredili „na taj način što braniocima i okrivljenom nisu dozvolili ni prisustvo saslušanju svedoka saradnika, niti su dozvolili fotokopiranje ili uvid u zapisnike o saslušanju“, čime je državnom tužiocu omogućena bolja procesnopravna pozicija, Ustavni sud konstatuje da iz osporenih presuda proizlazi da se ovi navodi podnosioca ustavne žalbe odnose na procesne radnje u posebnom postupku koji je vođen u vezi dobijanja statusa svedoka - saradnika, prilikom davanja iskaza svedoka – saradnika , koje su propisane, pored ostalog, odredbom člana 504 e ZKP, koja predviđa prisustvo samo branioca o nog optuženog koji je predložen za dobijanje statusa svedoka – saradnika, a ne i prisustvo ostalih saokrivljenih i njihovih branilaca.

U odnosu na osporeni krivični postup ak, Ustavni sud je utvrdio da su na glavnom pretresu svi svedoci, uključujući i svedoke – saradnike, saslušavani u prisustvu svih procesnih subjekata, pa i optuženih i njihovih branilaca koji su imali pravo da svedoke ispituju, što su i činili, pa su time mogli da tačnost njihovih iskaza pobijaju dovodeći njihovu sadržinu u vezu sa svim ostalim dokazima izvedenim u postupku. Kako optuženima nije uskraćena mogućnost i pravo da svedoke ispituju i njihove iskaze osporavaju, Ustavni sud ocenjuje da su neosnovani navodi ustavne žalbe o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 33. stav 5. Ustava.



10. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, u odnosu na povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.



11. Pored navedenog, podnosilac ustavne žalbe ističe i da je do povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava došlo jer podnosilac smatra da je presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, i to u pogledu svih bitnih elemenata samog događaja (broj ispaljenih hitaca, kalibar projektila koji je usmrtio pok. dr Zorana Đinđića , oružje kojim je delo izvršeno, položaj pok. Đinđića u momentu usmrćenja , alibi podnosioca ustavne žalbe i sl.), što sve ukazuje da činjenično stanje nije pravilno i u potpunosti utvrđeno.

Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe poziva na to da, u odnosu na ove navode, činjenično stanje u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno, na čemu zasniva i tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Polazeći od interpretiranih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u ukupnom trajanju od 40 godina, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i ponavljajući navode iz žalbe protiv prvostepene i drugostepene presude , od Ustavnog suda zapravo zahteva da, u odnosu na krivična dela za koja je osuđen, postupa kao instancioni sud i još jednom ispita zakonitost osporenih presuda redovnih sudova, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, preispituje zakonitost donetih sudskih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu zajemčenih ustavnih prava ne čini izjavljenu ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom (videti, pored drugih, Rešenje u predmetu: Už-2353/ 2009 od 27. januara 2010. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.



12. Podnosilac ustavne žalbe ističe i da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, time što je pred javnošću i pre pokretanja krivičnog postupka označen kao naručilac i izvršilac atentata na premijera Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, odnosno time što je u sprovedenom krivičnom postupku morao da pobija nedokazane navode optužbe. Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo kojim aktima ili radnjama državnog organa je povređeno njegovo pravo na pretpostavku nevinosti, odnosno ko ga je i na koji način „unapred označio kao naručioca i izvršioca atentata“, i koje „ nedokazane navode optužbe“ je u sprovedenom krivičnom postupku morao da pobija, zbog čega ne postoje procesni uslovi da se po ovom delu ustavne žalbe postupa.

13. Podnosilac se u ustavnoj žalbi pozvao i na povredu načela iz člana 142 . stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava.

Označenim odredbama Ustava utvrđuju se načela sudstva.

S obzirom na vrstu, prirodu i predmet uređenja označenih ustavnih načela, navodi podnosioca ustavne žalbe o izvršenoj povredi zajemčenih ljudskih prava i sloboda se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u logičku i pravnu vezu sa sadržinom odredaba člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava.

14. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u delu koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđen og činjeničn og stanj a, na povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava i na povredu načela sudstva iz člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

15. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 125/2010: Odbijanje ustavne žalbe u predmetu za organizovani kriminal
• Už 4602/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u krivičnom postupku protiv presude Vrhovnog kasacionog suda
• Už 3020/2011: Ustavnost ispitivanja svedoka putem video-linka u prisustvu branioca po službenoj dužnosti
• Už 1237/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv osuđujućih presuda za teško ubistvo