Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog nepoduzimanja radnji protiv ćutanja administracije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dva poreska postupka. Iako su postupci dugo trajali, Sud je zaključio da podnosilac nije koristio dostupna pravna sredstva protiv ćutanja administracije radi ubrzanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2667/2012
18.06.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. F . iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. F . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnim postupcima koji se vode pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad - Filijala Kula u predmetima br. 435-20/2008-30-2 i 433-326/2012-34-2, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. F . iz Kule je , 2. aprila 2012. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava , u upravnim postupcima koji se vode pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad - Filijala Kula u predmetima br. 435-20/2008-30-2 i 433-326/2012-34-2.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad - Filijala Kula br. 435-20/2008-30-2 i 433-326/2012-34-2, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Postupak koji se vodi pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula u predmetu broj 435-20/2008-30-2

Podnosilac ustavne žalbe je 15. decembra 2008. godine podneo Ministarstvu finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula zahtev za otpis kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 435-20/2008-30 od 10. januara 2009. godine. Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 433-231/2009 od 4. avgusta 2009. godine. Protiv navedenog konačnog upravnog akata podnosilac je podneo tužbu, koja je presudom Upravnog suda U. 1361/10 (2009) od 7. jula 2011. godine uvažena, pa je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Drugostepeni poreski organ je rešenjem broj 433-231/2009 od 18. avgusta 2011. godine poništio prvostepeno rešenje od 10. januara 2009. godine, pa je prvostepeni organ u ponovnom postupku doneo rešenje broj 435-20/2008-30-2 od 1. decembra 2011. godine, kojim je predmetni zahtev podnosioca ponovo odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 20. decembra 2011. godine izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog poreskog organa broj 433-647/12-2 od 18. marta 2015. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je aprila 2015. godine podneo tužbu Upravnom sudu.

3.2. Postupak koji se vodi pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula u predmetu broj 433-326/2012-34-2

Podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2011. godine podneo Ministarstvu finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula zahtev za otpis poreskog duga usled zastarelosti prava na naplatu broj 433-326/2012-34 od 22. februara 2012. godine, koji je rešenjem tog organa broj 433-326/2012-34-2 od 10. aprila 2012. godine odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 433-647/12-1 od 4. jula 2014. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je aprila 2015. godine podneo tužbu Upravnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/2001, "Službeni glasnik RS", br. 30/2010), propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", br. 111/09), propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

5.1. Postupak koji se vodi pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula u predmetu broj 435-20/2008-30-2

Osporeni postupak je pokrenut 15. decembra 2008. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za otpis kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da predmetni postupak traje više od šest godina i pet meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud najpre konstatuje da je prvostepeni upravni organ o zahtevu podnosioca odlučio u zakonom propisanom roku, a da je drugostepeni organ uprave odlučio o njegovoj žalbi protiv prvostepenog rešenja u roku od šest meseci. Nakon poništavanja konačnog upravnog akta presudom Upravnog suda od 7. jula 2011. godine, drugostepeni organ je u roku od mesec dana, postupajući u izvršenju navedene presude, poništio prvostepeno rešenje, pa je prvostepeni organ ponovo odlučio o zahtevu podnosioca u roku od tri meseca. Iz navedenog proizlazi da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju poreskih upravnih organa, te da su, uglavnom, postupali u okviru zakonom propisanih rokova. Međutim, drugostepeni organ je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 1. decembra 2011. godine odlučio tek nakon tri godine i tri meseca, što se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje. Do momenta odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi, Upravni sud nije odlučio o tužbi podnosioca koja je aprila 2015. godine izjavljena protiv konačnog upravnog akta.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku. Što se tiče ponašanja podnosioca u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u tom smislu treba tumačiti i njegove procesne podneske kojima je osporavao akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2011. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je, imajući u vidu da drugostepeni organ nije o istoj odlučio, već nakon 60 dana imao pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu, a po isteku tog roka i tužbu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, a što podnosilac nije učinio. O žalbi je odlučeno tek nakon tri godine i tri meseca. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava i dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih koraka koji su njemu relevantni, da se uzdrži od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka . Od podnosioca koji traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku se traži da je blagovremeno koristio sva zakonom propisana pravna sredstva koja imaju za cilj ubrzanje postupka, ali i da se uzdržavao od preduzimanja određenih procesnih radnji koje bi mogle doprineti odugovlačenju postupka.

Imajući u vidu izneto, posebno činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokuša o da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka, Ustav ni sud je ocenio da u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

5.2. Postupak koji se vodi pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad – Filijala Kula u predmetu broj 433-326/2012-34-2

Osporeni postupak je pokrenut 20. decembra 2011. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za otpis poreskog duga usled zastarelosti prava na naplatu i nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da predmetni postupak traje više od tri godine i pet meseci.

Ustavni sud ponovo ukazuje da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prvostepeni upravni organ je o zahtevu podnosioca odlučio u roku od tri meseca, a drugostepeni organ o njegovoj žalbi protiv prvostepenog rešenja u roku od dve godine i dva meseca. Do momenta odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi, Upravni sud nije odlučio o tužbi podnosioca koja je aprila 2015. godine izjavljena protiv konačnog upravnog akta.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ni u ovom upravnom postupku nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 2012. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je, imajući u vidu da drugostepeni organ nije o istoj odlučio, već nakon 60 dana imao pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu, a po isteku tog roka i tužbu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, a što podnosilac nije učinio. O žalbi je odlučeno tek nakon dve godine i dva meseca.

Imajući u vidu sve napred navedeno, posebno činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije kojima bi pokuša o da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka, Ustav ni sud je ocenio da u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu u predmetnim postupcima povređena i druga prava zajemčena Ustavom, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da osporeni postupci još uvek nisu pravnosnažno okončani, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog nepoduzimanja radnji protiv ćutanja administracije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti