Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 1.000 evra zbog prekomerne dužine postupka pred redovnim sudovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52693/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. S . iz B . je 4. juna 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52693/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je parnica u kojoj on ima svojstvo tuženog-protivtužioca ušla u desetu godinu trajanja, pa smatra da je u konkretnom slučaju pov ređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji u stavnu žalbu, naloži sudovima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni parnični p ostupak okončao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Postupajući saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije kojom je ustanovljena ustavna žalba, kao i odredbama Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojima je uređen postupak po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo označeno u ustavnoj žalbi.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama,osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52693/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužbom radi sticanja bez osnova je 30. aprila 2001. godine, protiv tuženog P. S , ovde podnosioca ustavne žalbe, pokrenut parnični postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu zavedenim pod brojem P. 2169/01.

Tuženi je 21. septembra 2001. godine protiv tužilje podneo protivtužbu radi naknade materijalne štete zbog neispunjenja ugovora o kupoprodaji.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. marta 2007. godine doneo presudu P. 2169/01, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i obavezao tuženog-protivtužioca da na ime sticanja bez osnova isplati tužilji-protivtuženoj odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca; u stavu trećem izreke obavezao tuženog-protivtužioca da naknadi tužilji-protivtuženoj troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 10. jula 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Okružni sud u Beogradu je 19. novembra 2008. godine doneo presudu Gž. 15151/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu u delu kojim se pobija prvi stav presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2169/01 od 29. marta 2007. godine i potvrdio prvostepenu presudu u navedenom delu; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu vratio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da li je i kada tužilja-protivtužena obavestila tuženog-protivtužioca da odustaje od kupovine stana. Okružni sud u Beogradu je 3. februara 2009. godine vratio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, sa pismenim otpravcima drugostepene presude.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 566/09, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 11. jun 2009. godine.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud u Beogradu je 3. decembra 2010. godine doneo presudu P. 52693/10, kojom je, u stavu prvom , ponovo odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu materijalne štete, a u stavu drugom izreke ga obavezao da tužilji-protivtuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 1. aprila 2011. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2958/11 od 17. aprila 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Apelacioni sud u Beogradu je 10. januara 2014. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, sa otpravcima drugostepene presude. Prvostepeni sud je 24. februara 2014. godine otpravio drugostepenu presudu parničnim strankama.

Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud u periodima od 15. januara do 27. septembra 2004. godine i od 9. novembra 2009. do 17. juna 2010. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, te da je pet ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari (15. januara i 7. oktobra 2002, 3. juna 2003, 5. februara 2007. i 9. novembra 2009. godine) odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu tuženom-protivtužiocu i njegovom punomoćniku.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na sudski postupak čije se trajanje osporava, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 30. aprila 2001. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2958/11 od 17. aprila 2013. godine. Imaju ći u vidu da je navedena drugostepena presuda otpravljena parničnim strankama tek 24. februara 2014. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak drugostepene presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda, pošto je sa stanovišta stranke u postupku tek tada otklonjena neizvesnost u pogledu ishoda spora.

U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud i ovoga puta ukazuje da se građanima Srbije jemče prava i slobode i obezbeđuje njihova ustavnosudska zaštita od 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, ali da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, pošto sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao nepunih 13 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (postojanje tužbe i protivtužbe, obiman dokazni postupak itd.), te imajući pri tome u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem tokom postupka samo u manjoj meri doprineo njegovoj dužini, ne može prihvatiti da je za trajanje parnice od gotovo 13 godina bilo razumnog opravdanja. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, prevashodnu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snose nadležni sudovi i to, pre svega, tadašnji Četvrti opštinski sud u Beogradu kome je trebalo tačno šest godina da odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu (pri čemu je to učinio na način da nije utvrdio da li postoji kauzalitet između radnji tužene i nastale štete po podnosioca, što je bio razlog da drugostepeni sud u tom delu ukine presudu i vrati predmet na ponovni postupak i odlučivanje) i Apelacioni sud u Beogradu kome je za odlučivanje o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude donete u ponovnom postupku i za otpravljanje drugostepene presude iz suda trebalo skoro tri godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je ukupnom trajanju postupka u određenoj meri doprineo i podnosilac ustavne žalbe, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2 Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Iz tih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti