Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji traje preko osam godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Cigulov, Ivana Cigulova i Ivane Cigulov, svi iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vesne Cigulov, Ivana Cigulova i maloletne Ivane Cigulov i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 2768/07 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Cigulov, Ivan Cigulov i maloletna Ivana Cigulov, koju zastupa zakonski zastupnik - majka Vesna Cigulov, svi iz Zrenjanina, podneli su 17. decembra 2007. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 2768/07 (ranije P. 3032/01 i P. 2057/05).
Podnosioci ustavne žalbe navode da su 14. septembra 2001. godine podneli tužbu za naknadu štete Opštinskom sudu u Zrenjaninu protiv tuženih AD Ribarsko gazdinstvo "Ečka" Lukino Selo i Dragana Radića iz Zrenjanina, iz razloga što je 16. septembra 1998. godine u visoko-naponskoj trafo stanici, čiji je imalac prvotuženi, stradao suprug i otac podnosilaca ustavne žalbe. Preciziranim tužbenim zahtevima tražena je naknada materijalne štete za podizanje nadgrobnog spomenika i za izgubljeno izdržavanje, kao i naknada nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog smrti bliskog lica. U žalbi se navodi da parnica traje više od šest godina, da još nije okončana i da je u tom periodu održano samo petnaest ročišta za glavnu raspravu, a što je, prema mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, nedopustivo u tako osetljivoj stvari i uz činjenicu da je dvoje tužilaca bilo tada maloletno. Prema navodima iz žalbe, prvostepeni sud je u tom postupku doneo dve presude i jednu međupresudu, a drugostepeni sud je svojim odlukama tri puta ukidao presude prvostepenog suda i vraćao na ponovno suđenje. Podnosioci ustavne žalbe posebno ističu da je sud u dva navrata omogućio zloupotrebu prava od strane tuženih, navodeći da su posle dve i po godine od početka parnice i u momentu kada je sudija htela da zaključi raspravu predložili veštačenje, iako su se do tada pasivno ponašali u parnici, kao i da su tuženi na ročištu od 6. aprila 2006. godine, pošto je već doneta jedna presuda u meritumu, predložili sudu da donese međupresudu. Podnosioci ukazuju i na niz drugih propusta prvostepenog suda, navodeći tako da je sudu trebalo šest meseci nakon održanog ročišta da odredi jedno veštačenje, da je prva presuda doneta nakon tri i po godine trajanja parnice i da je određivanje pojedinih veštačenja na predlog tuženih bilo nepotrebno. Pored toga, podnosioci žalbe ukazuju i na propust drugostepenog suda, koji je u presudi Gž. 1160/07 od 12. novembra 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu u delu u kojem je odlučeno o naknadi materijalne štete za podizanje nadgrobnog spomenika, navodeći da je to "pravi primer pravičnog suđenja". Takođe, podnosioci žalbe smatraju da navedena drugostepena presuda nije pravična ni u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, jer im je umanjen iznos dosuđene naknade. Iz navedenih razloga, podnosioci ustavne žalbe predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku.
Podneskom od 23. aprila 2009. godine podnosioci ustavne žalbe su, navodeći da postupak i dalje nije pravnosnažno okončan i da traje sedam i po godina od podnošenja tužbe, dopunili ustavnu žalbu tako što od Ustavnog suda zahtevaju da im se utvrdi i pravo na naknadu štete zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
Opštinski sud u Zrenjaninu je u prilogu dopisa VIII Su.187/2009-120 od 7. maja 2009. godine dostavio izjavu postupajućeg sudije u predmetu P. 2768/07 povodom izjavljene ustavne žalbe. U izjavi je sadržan kraći prikaz toka predmetnog parničnog postupka i ukazano je da je predmet bio dosta složen, da su odugovlačenju postupka doprineli i tužioci, tako što su dokazne predloge sukcesivno dostavljali, kao i da su u postupku određena dva komplikovana veštačenja, koja su morala biti više puta dopunjavana.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2768/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosioci ustavne žalbe, tada maloletni Ivan Cigulov i maloletna Ivana Cigulov, koje zastupa zakonski zastupnik - majka Vesna Cigulov, i Vesna Cigulov, podneli su 14. septembra 2001. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu tužbu radi naknade štete protiv tuženih AD Ribarsko gazdinstvo "Ečka" Lukino Selo i Dragana Radića iz Zrenjanina. Podnetom tužbom zahtevano je da sud donese presudu kojom će obavezati tužene da solidarno isplate naknadu štete maloletnim Ivani Cigulov i Ivanu Cigulovu i Vesni Cigulov, i to: na ime materijalne štete iznos od 100.000,00 dinara, maloletnim Ivani Cigulov i Ivanu Cigulovu na ime naknade zbog gubitka izdržavanja jedinstvenu sumu od 300.000,00 dinara, i svim tužiocima na ime nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog gubitka oca i supruga iznos od 300.000,00 dinara. U tužbi je navedeno da je 16. septembra 1998. godine u trafo stanici u Mužljanskim ritovima na Tisi, poginuo otac i suprug tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, Duško Cigulov u 37. godini života. Navedeno je da je trafo stanica u vlasništvu prvotuženog i da je takav objekat opasna stvar, te tužioci na toj činjenici zasnivaju odgovornost za štetu na strani prvotuženog. U odnosu na odgovornost drugotuženog, u tužbi se navodi da je drugotuženi angažovao Duška Cigulova da mu pomogne u evidentiranju i saniranju kvara na pomenutoj trafo stanici.
Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu u Zrenjaninu predmet P. 3032/01. U toku postupka pred prvostepenim sudom održano je osam ročišta za glavnu raspravu i to: 20. novembra 2001. godine; 15. januara 2002. godine; 6. marta 2002. godine; 11. aprila 2002. godine; 24. decembra 2002. godine; 29. oktobra 2003. godine; 8. juna 2004. godine; i 14. februara 2005. godine. U toku postupka određena su dva veštačenja. Prvo veštačenje određeno je na predlog tužilaca 29. oktobra 2003. godine, radi utvrđivanja visine naknade štete zbog gubitka izdržavanja maloletnih tužilaca, dok je otpravak rešenja o određivanju veštačenja izrađen 28. januara 2004. godine. Drugo veštačenje određeno je radi utvrđivanja odgovornosti tuženih za nastanak smrtnog slučaja, a predloženo je od strane tužilaca na ročištu od 8. juna 2004. godine, na kome je dokazni predlog i usvojen od strane suda, dok je rešenje o određivanju veštačenja doneto 12. oktobra 2004. godine. Tužioci, odnosno punomoćnik tužilaca, prisustvovali su svim navedenim ročištima. Na ročištu od 11. aprila 2002. godine, na predlog tužilaca, sud je doneo rešenje kojima je tužiocima dat rok od osam dana za dostavljanje dokaznih predloga, a pošto tužioci nisu dostavili dokazne predloge, sud je ponovo 25. septembra 2002. godine doneo rešenje kojim je tužiocima dao rok od osam dana da to učine. Tužioci su nove dokazne predloge izneli na ročištu od 24. decembra 2002. godine. Podneskom od 7. juna 2004. godine tužioci su, nakon dobijanja nalaza veštaka, precizirali tužbeni zahtev u pogledu visine naknade štete. Nakon postupka koji je trajao tri i po godine, Opštinski sud u Zrenjaninu doneo je 14. februara 2005. godine presudu P. 3032/01, kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen i tuženi obavezani da solidarno isplate utvrđene iznose tužiocima na ime naknade materijalne štete za podizanje nadgrobnog spomenika, materijalne štete za izgubljeno izdržavanje i nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, dok je u preostalom delu, u pogledu utuženog iznosa iznad dosuđenog, tužbeni zahtev odbijen. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 17. maja, punomoćniku prvotuženog 27. maja i punomoćniku drugotuženog 19. maja 2005. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi su podneli zajedničku žalbu 5. juna 2005. godine, a 6. juna 2005. godine drugotuženi je podneo i posebnu žalbu.
Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1116/05 od 12. septembra 2005. godine usvojene su žalbe tuženih i ukinuta je presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 3032/01 od 14. februara 2005. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odluka o troškovima parničnog postupka i određeno je da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije utvrdio sve relevantne činjenice od značaja za odluku o tužbenom zahtevu, te je naloženo prvostepenom sudu da, shodno žalbenim primedbama u pogledu podeljene odgovornosti, ceni preduzete radnje oštećenog, kao i da raspravi osporenu pasivnu legitimaciju drugotuženog.
U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu vodio pod brojem P. 2057/05, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu (23. novembra 2005, 22. decembra 2005. i 6. aprila 2006.) i dva odložena ročišta (22. februara 2006. godine, zbog nedolaska svedoka i 14. marta 2006. godine, zbog bolesti postupajućeg sudije), sud je 6. aprila 2006. godine doneo međupresudu. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak saslušanjem predloženih svedoka i izvršena je dopuna veštačenja u pogledu iznosa naknade zbog gubitka izdržavanja, na predlog tužilaca. Predlog za donošenje međupresude dat je od strane tuženih na ročištu od 6. aprila 2006. godine, na kome je sud i usvojio taj predlog. Međupresudom je utvrđeno da su tuženi solidarno dužni da naknade tužiocima štetu iza smrti sada pokojnog Duška Cigulova. Pismeni otpravak međupresude dostavljen je punomoćniku tužilaca 24. maja, punomoćniku drugotuženog 31. maja i punomoćniku prvotuženog 2. juna 2006. godine. Protiv međupresude tuženi su podneli žalbe 15. i 16. juna 2006. godine. Spis je dostavljen drugostepenom sudu na rešavanje 8. avgusta 2006. godine.
Odlučujući o žalbama na međupresudu, Okružni sud u Zrenjaninu doneo je 13. novembra 2006. godine rešenje Gž. 1629/06 kojim je usvojio žalbe tuženih, ukinuo međupresudu i odredio da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da prvostepeni sud nije utvrdio sve relevantne činjenice od značaja za odluku i naloženo je tom sudu da raspravi sva sporna pitanja u pogledu postojanja osnova tužbenog zahteva. Navedeno je i da prvostepeni sud nije postupio po nalogu višeg suda da raspravi osporenu pasivnu legitimaciju drugotuženog, te da je potrebno i to oceniti.
U prvostepenom postupku koji je usledio nakon ukidanja međupresude održana su tri ročišta - 15. decembra 2006. godine, 21. februara 2007. godine i 19. aprila 2007. godine. Izvršene su i tri dopune veštačenja, od kojih su dve zahtevane zbog proteka vremena i odnosile su se na utvrđivanje iznosa gubitka izdržavanja maloletnih tužilaca, a treća dopuna veštačenja, predložena od strane tuženih, odnosila se na utvrđivanje činjenice da li je i pokojni Duško Cigulov svojim radnjama doprineo nastanku štetnog događaja. Tužioci, odnosno punomoćnik tužilaca, prisustvovali su svim navedenim ročištima u ponovnom postupku, a podneskom od 12. aprila 2007. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev u pogledu visine naknade štete, na osnovu dopunskog nalaza veštaka. Nakon zaključenja glavne rasprave u ponovnom postupku, Opštinski sud u Zrenjaninu doneo je 19. aprila 2007. godine presudu P. 2057/05 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, i obavezani su tuženi da solidarno isplate tužiocima utvrđene iznose na ime naknade materijalne štete za podizanje nadgrobnog, obeležja i zbog izgubljenog izdržavanja, kao i po osnovu naknade nematerijalne štete, a u preostalom delu tužbeni zahtev je odbijen. Protiv navedene presude žalbe su uložili i tužioci i tuženi.
Odlučujući o podnetim žalbama, Okružni sud u Zrenjaninu doneo je 12. novembra 2007. godine presudu Gž. 1160/07 kojom je žalba tužilaca odbijena, žalba prvotuženog delimično usvojena, a delimično odbijena, i žalba drugotuženog usvojena. Ožalbena presuda preinačena je u delu kojim je drugotuženi solidarno obavezan da naknadi štetu, tako što je tužbeni zahtev u odnosu na njega odbijen, a preinačena je i u delu kojim je usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete u odnosu na prvotuženog, tako što je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa utvrđenih u izreci (umanjeni su iznosi utvrđeni u prvostepenoj presudi). U preostalom usvajajućem i odbijajućem delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete u odnosu na prvotuženog osporena presuda je potvrđena, a u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete u odnosu na prvotuženog presuda je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude koje se odnosi na naknadu materijalne štete, navedeno je da prvostepeni sud u ponovnom postupku u pogledu određivanja visine naknade materijalne štete za podizanje nadgrobnog spomenika treba da utvrdi sve relevantne činjenice, saglasno članu 193. Zakona o obligacionim odnosima, a da u odnosu na naknadu materijalne štete zbog gubitka izdržavanja, saglasno članu 188. st. 4. i 5. navedenog Zakona, treba da utvrdi okolnosti na osnovu kojih tužioci imaju pravo na kapitaliziranu rentu. Protiv navedene presude tužioci su izjavili reviziju 27. decembra 2007. godine, i to u delu kojim je preinačena prvostepena presuda.
Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 399/08 od 12. juna 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1160/07, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete prema drugotuženom, dok je u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete prema prvotuženom revizija odbačena kao nedozvoljena (zbog vrednosti predmeta spora). Predmet je vraćen prvostepenom sudu 2. septembra 2008. godine.
U trećem po redu ponovnom postupku u ovoj pravnoj stvari, koji je vođen pod brojem P. 2768/07, održana su dva ročišta 29. januara i 28. oktobra 2008. godine i izvršeno je i dopunsko veštačenje u pogledu obračuna mesečne rente zbog gubitka izdržavanja. Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2768/07 od 28. oktobra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da isplati tužiocima utvrđene iznose za podizanje nadgrobnog obeležja, za izgubljeno izdržavanje i po osnovu kapitalizirane rente, dok je u preostalom delu iznad dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen. Protiv navedene presude žalbe su podneli i tužioci i tuženi. Spis je dostavljen drugostepenom sudu na rešavanje 11. decembra 2008. godine.
Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2193/08 od 30. aprila 2009. godine žalba tužilaca je odbijena, dok je žalba tuženog delimično usvojena, a delimično odbijena. Ožalbena presuda preinačena je tako što je, umesto dosuđenih iznosa kapitalizirane rente Ivanu Cigulovu i maloletnoj Ivani Cigulov, tuženi obavezan da plaća novčanu rentu u označenim mesečnim iznosima. U preostalom usvajajućem i odbijajućem delu prvostepena presuda je potvrđena. Protiv navedene presude tužioci su izjavili reviziju Vrhovnom sudu Srbije 22. juna 2009. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:
Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.).
Važećim Zakonom o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da ako je tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i iznos tužbenog zahteva, a u pogledu osnova stvar je sazrela za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da donese prvo presudu samo o osnovu tužbenog zahteva (međupresuda), a da će do pravnosnažnosti međupresude sud zastati sa raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva (član 335.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.), kao i da ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (člana 491. stav 3.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. septembra 2001. godine podnošenjem tužbe za naknadu štete Opštinskom sudu u Zrenjaninu od strane podnosilaca ustavne žalbe, i da još nije okončan, jer je u fazi odlučivanja po izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do momenta podnošenja dopune ustavne žalbe trajao ukupno sedam godina, sedam meseci i devet dana i da još nije okončan, pošto je u toku postupak odlučivanja pred Vrhovnim sudom Srbije po reviziji protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2193/09 od 30. aprila 2009. godine. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca u postupku, kao i ponašanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen. Podnosioci ustavne žalbe podneli su tužbu za naknadu materijalne štete po dva osnova - za podizanje nadgrobnog spomenika i za izgubljeno izdržavanje, i nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova protiv dvoje tuženih. U postupku su bili sporni pasivna legitimacija drugotuženog, osnov tužbenog zahteva, visina tužbenog zahteva, kao i činjenica da li podnosioci ustavne žalbe imaju pravo da zahtevaju da im se umesto novčane rente isplati jedna ukupna novčana svota (kapitalizirana renta). U toku postupka izvršena su dva veštačenja i nekoliko dopuna veštačenja, saslušano je više svedoka i izveden niz drugih dokaza. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, konkretan predmet nije bio činjenično i pravno složen u toj meri da bi opravdao ovako dugo trajanje parničnog postupka.
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je rešavanje predmetnog parničnog postupka u kome se odlučuje o naknadi štete zbog smrti bliskog lica, u konkretnom slučaju oca i supruga podnosioca, od posebne važnosti za podnosioce ustavne žalbe. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, u takvim slučajevima se od sudske vlasti zahteva posebna revnost (videti presudu: Poje protiv Hrvatske od 9. marta 2006. godine).
Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao tužioci u parničnom postupku, nisu doprineli neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnosioci ustavne žalbe, odnosno punomoćnik podnosilaca, prisustvovali su svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak. Iako je u više navrata tužbeni zahtev preciziran, dužina trajanja konkretnog parničnog postupka ne može se pripisati ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, iz razloga što je tužbeni zahtev preciziran samo u pogledu visine tužbenog zahteva, a nakon izvršenih veštačenja, kao i nakon više dopuna nalaza veštaka, koje su usledile zbog dugotrajnosti postupka. Postojala su, doduše, određena kašnjenja u predočavanju dokaza, ali ona nisu doprinela značajnijem produžavanju trajanja postupka.
Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo ponašanje, pre svega, prvostepenog suda. Ovo iz razloga: što je prvostepeni sud u prvom postupku vođenom po podnetoj tužbi, nakon tri godine i pet meseci doneo presudu, čiji je pismeni otpravak dostavljen strankama tek posle dva meseca od dana donošenja, a koja je u drugostepenom postupku ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; što je u toku prvostepenog postupka, u periodu od 11. aprila 2002. godine pa do zaključenja glavne rasprave 14. februara 2005. godine, to jest u period od skoro tri godine održano samo pet ročišta za glavnu raspravu; što je sudu trebalo više od četiri meseca da nakon održanog ročišta na kome je odlučeno da se odredi veštačenje u pogledu utvrđivanja odgovornosti tuženih donese rešenje o tome; što je u ponovnom postupku sud, nakon tri održana ročišta, na predlog tuženih, doneo međupresudu kojom je utvrdio postojanje tužbenog osnova, iako u pogledu osnova stvar nije bila sazrela za odlučivanje, te je međupresudu drugostepeni sud ukinuo zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ističući pri tom da prvostepeni sud u ponovnom postupku nije postupio po nalogu ovog suda. Na osnovu utvrđenih činjenica o toku postupka, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak okonča efikasno i da se o tužbenom zahtevu odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.
Imajući u vidu da su u toku konkretnog parničnog postupka donete tri prvostepene presude i međupresuda, te da je drugostepeni sud povodom žalbi na te presude četiri puta odlučivao i tri puta predmet vraćao na ponovni postupak, Ustavni sud je ocenio da je i Okružni sud u Zrenjaninu, kao drugostepeni sud, svojim postupanjem doprineo neopravdano dugom trajanju postupka. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti okolnost da je ranije važećim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Naime, prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu: Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud stoga ukazuje da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se sudski sistem organizuje na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda.
Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, i u tom delu ustavnu žalbu usvojio.
6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da iz sadržine navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je to pravo povređeno presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1160/07 od 12 novembra 2007. godine i to u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete.
Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu doneo Okružni sud u Zrenjaninu u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu, te je ocenio da navedenom presudom, u delu u kome je osporena, nije povređeno pravo na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe. Navodi podnosilaca ustavne žalbe da je dosuđeni iznos nematerijalne štete nepravičan, predstavljaju izraz njihove subjektivne ocene u pogledu visine tog dosuđenog iznosa, ali ne i stvaran dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu i odlučio u svemu kao u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu