Odbacivanje ustavne žalbe zbog bespredmetnosti nakon proglašenja neustavnosti relevantnog akta

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje žalbu radnika MUP-a za isplatu "kosovskog dodatka". Sud navodi da je Zaključak Vlade o dodatku proglašen neustavnim, ali nakon pravnosnažnosti presude, čime je razmatranje postalo bespredmetno. Povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2670/2009
10.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Đorđevića iz Gnjilana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se ustavna žalba Slavoljuba Đorđevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 998/09 od 14. oktobra 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Slavoljuba Đorđevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev. 998/09.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Đorđević iz Gnjilana je 23. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 998/09 od 14. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se odredbama člana 6. Evropske konvencije garantuju prava koja jemči i Ustav Republike Srbije u odredbama člana 32, to Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka i da su postupajući sudovi, kao i Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi povredili podnosiocu ustavne žalbe označena prava kada su odbili njegov zahtev za isplatu ovog dodatka, jer poslodavac zaposlenima u zdravstvu, školstvu i nekim drugim državnim organima isplaćuje uvećane zarade po ovom osnovu. Takođe se navodi: da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Iz navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7478/06 od 9. maja 2008. godine, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da mu na ime duga koji predstavlja manje isplaćenu zaradu za rad na području Kosova i Metohije za označeni period isplati opredeljene novčane iznose.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 5338/08 od 15. januara 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je 14. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 998/09, kojom je revizija odbijena kao neosnovana.

3. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

4. Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tač. 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koji je sastavni deo ovog zaključka, a kojim se pored ostalog, predviđa da će iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija i koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti tako da zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.

S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je ostao uskraćen za isplatu dela zarade koji bi mu pripao primenom navedenog Zaključka Vlade, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svim predmetima ustavnih žalbi u kojima su podnosioci osporavali sudske presude donete u parničnim postupcima vođenim radi isplate po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, a u kojima su navode o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje zasnivali na tvrdnjama da su osporenim aktima uskraćeni za isplatu dela zarade (vidi rešenja Ustavnog suda Už-2154/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2155/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2156/2009 od 19. januara 2011. godine i dr.)

Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe je samo ukazao da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u javnim službama i državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju osporena revizijska presuda doneta u roku od devet meseci od dana donošenja drugostepene presude, Ustavni sud je zaključio da se trajanje revizijskog postupka u konkretnom slučaju, ne može dovesti u vezu sa tvrdnjama o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.

U odnosu na istaknutu povredu načela jednakosti pred Ustavom i zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da je označeno ustavno načelo akcesorne prirode, jer se njime ne jemči nijedno konkretno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, te da stoga do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode zajemčene Ustavom.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u celini, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog bespredmetnosti nakon proglašenja neustavnosti relevantnog akta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti